Ko piše budućnost i koga briga za to

Pre nekih mesec i kusur nova reklama za kompaniju Nike koju je režirao, u svom dobro poznatom sveprožimajućem kosmičkom stilu, reditelj pasjih života, Alejandro Gonzales Inarritu, privukla je veliku pažnju, a divljenje je mnogima i zapelo u grlu jer su dobro znali da je po sredi kompanija koja besprizorno izrabljuje neku decu, Treći svet i sav taj podređeni živalj koji treba da sažaljevamo i za njega se borimo, prema udžbenicima liberalne mlađarije koja baš do nekle i ne podnosi da se neko mnogo drka nad tom dečurlijom. Ova diskrepanca jeste veliki i dobro primećen problem, pogotovu ako imate pri sebi malo amareta, il koji badem da se začini i u dobroj atmosferi na videlo istera sve što vas tišti. E, sad, kako, zaista kako, pomiriti svoj estetski sa moralnim ugođajem, kad su oba srcu jednako draga.
Ako stvar obrnemo, lako je osloboditi nas.
Problem je činjenica da su reklame poput ove i celokupan imidž Nike reklama i pravljene za one koji veruju da su centar sveta i da od njihovih tananih nazora i svih tih nijansi u njihovim vijugama zavisi budućnost sutrašnjice. Za Nikog drugog se ni ne prave. Tačnije, liberalno-napredni nazor ove ciljne grupe je dominantan, kao i ta svest da se kroz njega, kao kroz glavni mlin, mora baš svaka nedoumica nesrećnog sveta i nelogičnost istog razrešiti. Što je naivno, baš koliko i pojedinačni osećaji estetskog odnosno moralnog unutar tog sistema.
Taj jedan te isti arbitar, već deceniju unazad pokušava da kroz sebe propusti više nego što je u stanju da svari i više nego što je u stanju da sebi prizna da može da ga svari. On svoje gluposti i nedoumice nad kojima ni ne sačeka da se zamisli, blicem upaljača pretvara u kul džoint koji potom puši nedelju dana crpeći iz njega bezbroj besmislenih pitanja, pretvara u kontroverze. Opsesija ovog arbitra, vetrenjače koja, i kad vetra nema, sebi prdi u usta da pomera jezik i talasa moždane vijuge, jeste da se zapita nad svakom jebenom kosmičkom česticom i da od svega što mu nije jasno stvori nekakvu kontroverzu, zapitanost ili pitanje za koje se automatski otvara nova katedra, postdiplomska postproserotina i tome slična potresotina za svet koji više nije u stanju da opskrbi umove tolikim brojem komplikovanih pitanja. Rto za koga je Nike reklama. Dakle, nije ona iznenađenje, već je ciljana da vam legne među zube, pa da je vadite i lučite svoje dragocene moždane sokove.
Da, ova reklama jeste tzv. masterpis. Prava slasna komadiška za ljubitelje dobrog sira i dobrog filma. Ali je isto tako činjenica da se stvari koje mi nazivamo dobrim, isporučenim, razgaljujućim, oduševljujućim, hiper i uber dobrim, zapaljivim, grandioznim i naprosto sjajnim nemaju veze sa mozgom. Recimo, Inarritu je ovom reklamom pokazao samo jedno – da može kraće da se izrazi i da nas je samo smarao onim silnim, predugim presamićivanjima nad bazenima, autoputevima i psećim jazbina. One su produkti sveta koji je očigledno samo za nas realnost, a iz kog uporno pokušavamo da dohvatimo sve okolne voćke a da dupeta ne pomerimo. Al, da, sve se može dohvatiti tom filozofskom, fenomenološkom motkom i sve se može u misao uklopiti
Ako ti baš rešenje ne preostane nad ovom slikom, uvek možeš da postavljaš zaumna retorička pitanja i praviš se do zla boga zapitan i juče rođen.
Inarrituova reklama je zapravo tipičan reklamni adrenalinski fiks koji u jednoj dozi spaja fudbal, dovoljno raskadriran da bude uzbudljiv i onima koji zevaju spram utakmica u real time-u, dovoljno ubrzana i nafilovana popkulturnim referencama da se u isti mah osećaš i brz i pametan, a da ni ne stigneš da pomisliš koji moj to reklamira. . I kao idealni posrednik između nas filozfa i nekog tamo porobljenog sveta dođe mu fuzbal! Pikaju loptu i crni i beli, i siroma i bogat, i lud i pametan. Sve ih ista sreća prožima, milina pogledati. Aj što svi nose nike, al što su svi onolko srećniiii! I onda ide nenadjebiv slogan: Write the Future. Ma, ajde, boga ti! Ti meni to, a ja tebi: Future is now, and you can say be my baby. I sad smo kvit!