Još jedan jubilej

Baja Mali Knindža - Dejton - Ohajo

Pre tačno 15 godina, na današnji dan je u američkoj vazduhoplovnoj bazi Rajt Piterson u Dejtonu, Ohajo potpisan  mirovni sporazum kojim su okončana ratna dejstva u Bosni i Hercegovini (ratifikovan u Parizu polovinom decembra), koja je i faktički od tad protektorat "međunarodne zajednice", floskule iza koje se skriva znate već ko. Iako je prošla decenija i po od tada, malo stvari se za zapadnog suseda Srbije pomerilo sa mrtve tačke.

Ako ćemo skroz pošteno, Bosna i njena verna drugarica Hercegovina je danas država tek nešto malo više od Kosova a svakako manje od same Srbije, koja i nije država već provizorijum i/ili kondominijum zapadnih sila, što je za mrvu bolje nego kad vam je država faktički protektorat sa stranim trupama na sopstvenoj teritoriji i spolja izabranim političarima za koje zakoni ne važe, jer oni sami  glavom i bradom predstavljaju zakon. Dejton je trebalo da predstavlja tačku, ali se sa današnje tačke gledišta taj interpunkcijski znak vidi troduplo, osim kada visoki američki zvaničnici dolaze u posetu ovim krajevima. Tada se svi zaklinju časnom pionirskom & demokratskom da im ne pada na pamet da ljute drage goste, pošto se odlično sećaju kako to izgleda.

Baja Mali Knindža - Mape

Sa geopolitičke tačke gledišta, Dejton je apsolutni vrhunac američke spoljne politike. Ostavši jedina supersila po završetku Hladnog rata, SAD je u Bosni lupio takvu šamarčinu Evropskoj uniji, opominjući je da ubuduće ni u ludilu ne preduzima bilo kakve akcije na svoju ruku pošto se na Balkanu pokazala kao sasvim nekompetentna. Cerović tvrdi da je ovaj rat bilo moguće sprečiti u bilo kom trenutku njegovog trajanja, a zbog čega se to nije dogodilo - pitajte Amerikance koji su minirali svaki predlog sporazuma dok nisu došli sa svojom verzijom. 

Pre toga se malo proterivalo, žarilo i palilo po Srpskoj Krajini, bacale se bombe na Republiku Srpsku, čiji su zvaničnici, izmoreni od blokade na Drini ispravno procenili da im se smeši sudbina zapadnih Srba ukoliko Dejton prođe kao Z4. Pokojni patrijarh Pavle je sazvao Sabor zavađene braće koja su odlučila uz određeno prekodrinsko bunjenje koje se graničilo sa očajem da je Slobodan Milošević taj koji će za sve da se pita kada je o Srbima reč kad se ode u Ameriku. Slobi je odgovaralo da što pre sklopi dil sa Amerima i zapadom kako bi mu se skinule sankcije, za šta je može se reći potpuno zajeban, ako izuzmemo činjenicu da smo imali priliku da vidimo Zorana Lilića u loži na svečanom otvaranju Olimpijade u Atlanti.

Baja Mali Knindža - Kraj Rata

Miloševiću nije bilo previše teško da srpski poraz sa mnogo jačim protivnikom predstavi kao ličnu pobedu. Balkanski kasapin je preko noći postao Faktor mira i stabilnosti u regionu, i činjenica je da je on jedini mogao da, sa američke tačke gledišta, obuzda Bosanske Srbe. U svemu tome nije imao podršku nijedne zapadne sile, čime je bio u suštinski lošijem položaju u odnosu na druge dve strane - vašingtonske miljenike Izetbegovića i Tuđmana koji su uspeli da baš u američkom glavnom gradu potpišu sporazum o Federaciji, čime su se zaista omilili Klintonovoj administraciji.

Milošević je svoju ulogu odigrao maestralno, posebno medijski. U govoru povodom potpisivanja izrekao je čuvene rečenice "there are no winners and there can't be any. All involved are losers, and only peace is victory", što zvuči ljupko, ali ne verujem da se njegov stari prijatelj iz Karađorđeva Franjo (prisutan u Dejtonu sa daleko najjačim kartama) za života složio s tom mišlju, što je svojim pompeznim državničkim delom i pokazao. U jednom od retkih obraćanja domaćoj javnosti već prethodno omamljenoj trikotažnim neojugoslovenstvom putem numere "Tek je 12 sati" grupe ET, Milošević je preiskusno upotrebio reč "koncesija", koja u to vreme baš i nije bila svakodnevna, kako bi zabašurio činjenicu da je njegova vizija Treće Jugoslavije na razvalinama Titove u koju bi ušli svi zainteresovani (u prevodu Srbi) i definitivno pokopana. Kasnije će se ispostaviti da je i ono s čime je Sloba raspolagao u tom momentu za današnje prilike bila Velika Srbija. Trgujući teritorijama za koje na papiru nije bio odgovoran pa ih je olako davao u bescenje, on je na neki način sam sebi potpisao smrtnu presudu, čega je postao svestan samo tri i kusur godina kasnije. Čini mi se da je Holbruk pisao o jedinom njegovom uslovu u pogledu prisustva na pregovorima: Kosovo je unutrašnje pitanje Srbije. Za vreme trajanja, Amerikanci su poštovali taj dogovor - nedugo zatim OVK je intenzivirala svoje aktivnosti, da bi kasnije bila obučavana i opremana od kadrova CIA, SAS i njima sličnih organizacija, kada su nalazi Badinterove komisije o nepromenljivosti republičkih (državnih) granica unutar SFRJ i definitivno napušteni kao neadekvatni & zastareli. Za vreme rata u Bosni, logistička podrška atlantske supersile favorizovanoj strani išla je pomalo neuobičajenom trasom - preko Irana, o čemu je više reči ispisano u knjizi Jirgena Elzesera "Kako je Džihad stigao na Balkan" (pa preko Vašingtona, normaaalno).

Uprkos deceniji i po mira, Bosna je zaglavljena u svojoj prošlosti, prinuđena da je i dalje živi iz dana u dan. Bošnjaci su zaokupljeni genocidom nad njima (ne baveći se previše pitanjem premeštaja i nestanka 160 hiljada predratnih Sarajlija srpske nacionalnosti), iz čega crpe moralno pravo da se osećaju jednakijim od ostala dva naroda što se najsažetije može izraziti racionalizovanom emocijom "mi vas mrzimo, ali moramo da živimo zajedno". Pregršt slobodnog vremena prekraćuje se divnim zanimacijama kao što je "generisana mržnja prema Bošnjacima u delu Ive Andrića" i tome slične intelektualne akcije na nivou jedne bukve. Ostala dva naroda nemaju ništa protiv da budu tu gde jesu kada su duhom uvek uz svoje države-matice. I jedni i drugi su veći katolici od pape - najveći Srbi ("Srbende") stižu iz Bosne (i Hercegovine), najveći Hrvati ("Hrvatine") iz Hercegovine. Ni jedni ni drugi ni treći ne žale zbog onoga što se događalo tokom rata u Srebrenici, Dretelju, Bratuncu i njima sličnim simpatičnim lokacijama, samo im je intimno žao što takvih povoda nije bilo više, što će vam listom i priznati kad se malko opuste. Doduše, dosta je i onih drugih, "puj pike ne važi likova", "bilo pa prošlo", "mi smo isti narod" i tako dalje i tako bliže. Najveći problem u čitavoj ovoj priči je što je teško ne dati za pravo i jednima i drugima, ne u smislu odobravanja, već razumevanja. Iako se tu, posle svega, činjenično malo šta može spoznati razumom. Jebeš razum koji Bosne nema!

Baja Mali Knindža - Zbogom oružje

Sva tri naroda ako ne potpuno onda bar intuitivno poseduju svest da su samo bili domaćini mnogo većih međunarodnih igara i da je njihovih pet minuta (ratne) slave odavno prošlo, eventualne mrvice sa barutom začinjene trpeze pokupiće profesionalne humanitarne narikače i njima slični anti-ratni profiteri koji "iskreno" veruju da u svom arogantnom bunilu predstavljaju nekakav glas savesti i morala koji se ogleda u žustrom simpatisanju fiktivne bosanske državnosti. Bosna je poslužila kao eksperimentalno polje za rešenja koja očigledno ne funkcionišu, ali su u očima njihovih kreatora manje loša od njenih alternativa. Uostalom, bez njih se ništa ne može - to će vam biti jasnije kada shvatite da apsolutno ništa ne znate o Prudskom sporazumu, a ne znate zato što je to saznanje faktički nebitno, iako je u pitanju jedina inicijativa bosanskih političara bez upliva spoljnog faktora u poslednjih xxx godina.

U gomili bosanskih paradoksa teško je snaći se i 100 km istočno, a kamoli sa neke veće geografske razdaljine. Nekoliko dana posle potpisivanja, komentarisao sam novo mirnodopsko razdoblje sa jednom finom gospođom, komšinicom i bliskom rođakom Biljane Plavšić. Nije bila zadovoljna postignutim i pitala me da li sam čuo da je američki voditelj svečanog potpisivanja  Hercegovinu izgovorio bez slova "i", i tako sa malo reči objasnila svoj stav po tom pitanju. Čuo sam, hvala na pitanju. Nekoliko meseci kasnije, na kultnom otadžbinskom radiju "Ponos" sam slušao čujno alkoholisanu promociju kasete "Zbogom oružje", štekovanog "klasika" i ponajboljeg albuma u berićetnom opusu Baje Malog Knindže. Kako je to sve izgledalo s druge strane barikada, moglo se čuti na debiju Eda Maajke. Budi mi silna i dobro mi stoj.


Edo Maajka - Nemoj se bojat