Kylesa - Spiral Shadow (Prosthetic)

Prošlogodišnjim albumom Static Tensions, petorka iz Džordžije Kylesa (rekoše mi da se izgovara "Kajliša") je sasvim zasluženo ispunila vlažni san svima koji su iole zainteresovani za izazivanje štete gitarskim putem. Bend čiji je zvuk dostizao epske proporcije zahvaljujući perkusionističkim udarima dva bubnjarska seta uspeo je da prevaziđe poslovične slušalačke podele u "tvrđem" krilu uspevši da nađe put do srca i rokera i metalaca i pankera i korovaca, a nesumnjivo da je bilo zadovoljnih slušalaca koji se ne mogu svrstati u prethodne četiri kategorije.

Uporedo sa ovim neupitnim dostignućem, svetlo je pokazalo svoju senku tako što je grupa sve više i više postajala simbol tzv. hipster metala, iako njeni sludge i experimental koreni ne mogu biti dalje od takvog poimanja (znoj & smrad nikad neće biti u trendu u određenim krugovima). No činjenica da je grupa porodila nešto što se ne može čuti baš svaki dan skrenula je pažnju hipsterima okrenutih ka metalu te je publika na koncertima grupa sve češće bila okupana drečavim bojama svog neizostavnog outfita.

Pomalo neočekivano, samo godinu dana posle mnogo hvaljenog albuma, grupa iz Savane vraća se sa novim, petim po redu, studijskim albumom pod nazivom Spiral Shadow. Grupa je ovom pločom trebalo da odgovori na dilemu koju su svojim postojanjem i delovanjem stvorili - hype ili metal (stvari nikada nisu crno-bele, osim na dresu Partizana i još nekih svetskih klubova, ali ovo je jedan od baš takvih slučajeva - metal u hajpu je apsurdan koliko i tolerantni fašizam npr.).

Odmah upada u uši da je osim prethodnih zvučnih sastojaka koji su postali zaštitni znak benda (sludgy prašinarski rifovi, promene tempa, muško ženski glasovi) glavna novina u velikom broju prog solaža koje bi trebalo da potcrtaju eksperimentalnu prirodu benda po principu "i vuci siti i ovce na broju". Nisam siguran da se uspelo u toj nameri.

Više nego što prija ovima ušima, Kylesa se nagnula na pop stranu. Paradoksalno, ovakav pristup će im doneti mnogo više fanova nego što je to do sada bio slučaj, ali činjenica je da će biti i nezadovoljnika ili bar onih koji su očekivali tvrdokorniji i beskompromisniji angažman od pukog ponavljanja Metallica scenarija iz perioda "Black" albuma. No, polazeći od ličnog primera, tu se krije vrednost ove ploče - ova ploča će nekim klincima rođenim krajem prošlog veka  biti prvi susret sa nešto uzbudljivijom muzikom od one koja medijski boji detinjstva adolescenata 21. veka. Za nas starije je već kasno.