Dažd - S/T (Fuck Yoga)

Ono što je za prestoničku decu u ovom milenijumu hip hop, u prethodnoj deceniji je bio hard core (punk). Nazad u danu, beogradska scena bila je poprište brojnih gitarskih komešanja sa visokim stepenom posvećenosti kako na bini tako i ispred nje, i što ne reći, fanatizma, na nivou koji u ova proračunata vremena oduzima dah.
Danas ćete nekadašnjeg korovca prepoznati po istančanom muzičkom i generalno umetničkom ukusu koji je odavno napustio granice mesta na kome se ispilio. I dalje se sluša mahom nezavisna scena, bilo elektronska bilo ona gitarskog predznaka, jedino se hard core ne sluša kao nekad, a razlog tome je sveopšti nadir kvaliteta izvođača te fele u odnosu na devedesete, što je uravnoteženo mišljenje brojnih fanova koji i dalje dele stara izdanja po raznoraznim blogovima.
Kao jedan od mogućih razloga opadanja hard core ponude je nestajanje razlike između metala i hard kora, ili kako mi je jedan prijatelj rekao "ne može da bude brutalan bend čiji su članovi odrastali na Kornu, oseti se to u muzici". Kad se samo setim autsajderskih trenutaka pri retkim susretima sa domaćim korovcima, koji su svi od reda pljuvali metal (koji sam ja oduvek voleo), iako je velika većina njih do hard kora upravo došla preko metala (ako naletite na neki opozitan slučaj, znači da imate posla sa old skulerom), nije mi svejedno.
Sa godinama, BGHC je pružao sve manje povoda za radost, ali se pojavom studijskog debi LP izdanja grupe Dažd vraća u samu žižu muzičkih dešavanja. Objavljen na makedonskoj etiketi Fuck Yoga, prvenac Beograđana u sebi spaja dve neretko suprotstavljene muzičke tradicije u formulu "anarhija i magija". Dakle, imamo posla sa zarazno-hipnotičkom poslasticom - ovo je pank odsviran na metalski/hard rock način.
Čuju se glasovi da Dažd svira crust, i odista uticaj legendarnih Amebix je očit na ovom ostvarenju, koje u svom fahu lagano trpi poređenja sa tekućom svetskom produkcijom. Prljava, mračna atmosfera temelji se na ekonomično odsviranoj gitari i đavolskim glasovima, znalačkim promenama tempa i mističnom osećanju beznađa koje traži svoju utehu u zaboravljenim gnostičko-paganskim tradicijama. "Krvnici krvi još nisu siti", "Budućnost tamom sja" i "Bukte mi rane krvlju zapadnog sunca" govore svojim naslovima same za sebe, a underground pravovernost iskazana je u temama "Tamo dole" i "Duboko, duboko pod zemljom".
Impresivan utisak koji pruža album pomalo kvari majspejs strana benda u kome se prave razlike između paganizma i nacionalizma, i gnosticizma i religije. Razlike naravno postoje, ali njihovo potcrtavanje (sa sve parajućom rečju not) govori da za jezik političke korektnosti nema granica i da on nalazi svoj put čak i do podzemlja. U kome je uostalom i potekao, pre nego što su ga nosioci moći kidnapovali i instrumentalizovali zarad sopstvenog održanja na visokim pozicijama. No, to je već neka druga priča, a ovu završavamo trijumfalnim usklikom odobravanja za ovu zločestu kolekciju pesama.
Nuklearni vetar