Na početku da raspravimo: kao invalid od svoje 22. godine, oslobođen sam od služenja vojne obaveze. Za razliku od partizanskih/četničkih unuka, nikad nisam bio oduševljen oružjem ili vojnom silom. U tom smislu sam civil, i to u punom smislu te reči. U duhu moderne državnosti, kao građanin jedne suverene zemlje na njene institucije sam preneo obavezu odbrane mog prava na život, za šta (omiljena srbo-liberalna floskula) "plaćam porez".
Dakle, ne sporim razlog postojanja vojske ili policije. Iako prilično podložan anarhističkim uticajima kako u svojoj mladosti, tako i danas, nisam uspeo da nađem podesan supstitut države, pa tako ni nacije, kao za sada ponajboljim formulama povezivanja ljudi u jednu održivu zajednicu. To za sobom povlači i mnoge loše stvari, ali nema druge no da se poslužimo parafrazom one Lajbnicove kako je ovakvo rešenje "najbolje od svih ostalih rešenja."
S prihvatanjem nacije, države, policije i vojske sledi i zdravorazumski zaključak da postoji tip ljudi koji svojoj naciji i državi služe rizikujući život za nju. Kao sudeonik u četiri nedavna rata koja je redom gubila, Srbija je u svojoj najbliskijoj prošlosti imala prilike da vidi koliko takvih sinova (i kćeri) ima.
Sudeći po ishodima tih ratova, ne previše. Ali, istina, pa ni ona istorijska, nikad nije crno-bela, već se sastoji od onih fantastičnih izuzetaka kakve samo život može da režira. I dok Srbija, izlomljena u prethodnim ratovima, puzi ka Evropi (na kolenima se ne hoda), malo je onih koji se i dalje zanimaju za činjenice koje se tiču ne tako davnih događaja čije seizmološke efekte i dalje osećamo na svojoj koži, koliko god bili zaokupljeni poslom, karijerom i napredovanjem na životnoj lestvici kul prihvaćenosti koja se, strogo uzevši, po antičkoj definiciji meri sa idiotizmom jer je u svojoj pacifikujućoj obesmišljenosti suštinski apolitična.
Ipak, jedan događaj je ponovo u žižu javnosti izbacio ono što bi usmeritelji iste te javnosti da gurnu pod tepih. Reč je o ukidanju presude generalu Vladi Trifunoviću. Da podsetimo zaboravne i uputimo nezainteresovane: general je kao upravnik kasarne u Varaždinu 1991. predao vojni objekat u tom hrvatskom gradu, spasivši na taj način živote 200 vojnika. Čim je stigao u Beograd, suđeno mu je za izdaju i "podrivanje odbrambene moći zemlje". Tužioci nisu naveli koje zemlje, ali verovatno su mislili na onu koja je baš u tom trenucima razbucavana. Trifunović je osuđen na sedam godina zatvora, ali je posle robijanja u Zabeli, pomilovan ukazom tadašnjeg predsednika Lilića. Vratio se u sobu u beogradskom hotelu Bristol, a njegovi članovi porodice i on sam su godinama trpeli odijum NovoSrba čija je netrpeljivost išla dotle da njegovoj kćerci nisu hteli da prodaju namirnice u radnji, a sam Trifunović nije bez najpreče potrebe izlazio napolje jer ga je po pravilu čekala salva uvreda i nipodaštavanja.
Da stvari budu još luđe, general je u Hrvatskoj osuđen na 15 godina zbog navodnih ratnih zločina, a i evropska sila Slovenija je otvorila istragu istim povodom. Izdajnik ovde, zločinac tamo, čitava istorija se svalila na generalova pleća. Retroaktivno, sa duboko zakopanom bivšom državom, koja svakog dana žilavo pokazuje tragove svog postojanja i nakon krvavog upokojenja, sud je pre neki dan konačno rešio da ukine presudu izmučenom generalu. Sudeći po najavama, sledi tužba kojom će Trifunović tražiti odštetu za pretrpljeni bol i izgubljene godine.
Kao prirodno poređenje sa slučajem Trifunović nameće se sudbina poslednjeg jugoslovenskog narodnog heroja - majora Milana Tepića, koga je sudbina stavila u položaj sličan nekadašnjem varaždinskom generalu. Bjelovarski major je u susretu sa graničnom situacijom sopstvene sudbine na pitalicu fatuma dao drugačiji odgovor. Zajedno sa 2000 vojnika u kasarni, Tepić se našao pod opsadom paravojnih hrvatskih snaga kojima je komandovao odbegli potpukovnik JNA Josip Tomšić.
Tomšić je na svoju ruku naredio napad na kasarnu "Vojnović" u kojoj danima nije bilo ni struje i vode, već samo ogromna količina municije, vojnici i oficiri sa familijama. Pod udarom neprijatelja, Tepić je bio primoran da se povuče u skladište. Zatim se, imajući na umu zakletvu koju je dao svojoj državi, obratio vojnicima rečima: „Vojsko, slušajte me dobro! Ne znam koliko ćemo moći ovako još da izdržimo, ustaše će tek žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbjegavaju da udare po skladištu, i ovo što mi imamo ovdje je za njih više nego dragocjeno. Kad dođe trenutak, kad se više ne bude moglo izdržati i kad dođe muka do oka, tražiću da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta. Da ne zamerate mi ako sam negde prema nekom pogriješio, ali hoću dvije stvari da uradim uz vašu pomoć. Da ustašama ne dam Bedenik, i da vi ostanete živi. Neka neko od vas sačuva moj ratni dnevnik.“
Rečeno-učinjeno. Tepić je minirao skladište i zajedno sa njim odleteo u vazduh u 34. godini života. Osim proglašenja za poslednjeg narodnog heroja SFRJ, i Republika Srpska (Tepić je rodom bio iz potkozarskog sela Komlenica) je njegovim imenom nazvala orden za hrabrost. Ulice u nekoliko srpskih gradova nazvane su po njemu, no Novi Sad je 2004. takvu ulicu preimenovao u Nušićevu. Na taj trend su se nadovezali i napisi EvroSrbijanaca, čiji su dežurni glasovi preuzeli na sebe bogougodnu obavezu pišanja po grobovima poginulih.
Oba ova slučaja, uprkos svojim razlikama otvaraju brojna pitanja. Od onih karakternih, do onih koji se tiču prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ove zemlje. Kao i u slučaju SFRJ, koja je za sebe mislila da je večna, naslednici njene škole mišljenja smatraju da je trenutna Pax Americana na Balkanu izmeštena iz vremena i kao takva neograničena, maltene atmosferska pojava, nešto kao padanje kiše ili snega. Nasuprot njima i njihovim dobro poznatim konstrukcijama, smatram da obe ove sudbine ubedljivo demantuju takva vulgarna viđenja po kojima je Srbija oličena njenim tadašnjim čelnikom imala udruženi zločinački plan ("poduhvat" na drvenom haškom jeziku) za izvršenje agresije na okolne republike. Plan podrazumeva disciplinu, a i Trifunović i Tepić, svako na svoj način govore da toga ni izbliza nije bilo - već samo improvizacije, proizvoljnosti i potpune anarhije, u skladu sa Kardeljevom doktrinom izumiranja države, koja je, kao što sada možemo da vidimo, sprovođena u realnosti selektivno do stvaranja novih država na lešu prošle.
O sadašnjosti je teško pisati, jer je nikad ne možeš uhvatiti, ali budućnost ne nudi Bog zna kakve odgovore po pitanju određenja sadašnje države o vojnim poduhvatima u prethodnoj deceniji. Neko će to jednog dana trezveno ipak morati da uradi. Za sada preovlađuje muk i guranje pod tepih, osim sladostrasnog EvroSrbijanskog ponižavanja koje mu, sada je jasno, dođe prirodan naslednik matrice nekadašnje NovoSrpske histerije. I jednoj i drugoj je zajedničko monopolisanje nad realnošću i zlokobno zamenjivanje teza po kome u jednoj tački razum biva obmanut slepilom emocija koje pretenduju da se predstave kao objektivna i jedina moguća misao. Jedine mogućnosti kao koncept ozbiljno zaudaraju na demagogiju - stoga nisu vredne poštovanja. NovoSrpstvo je ispraćeno na deponiju istorije, slična sudbina čeka i EvroSrbijanstvo i svaki drugi koncept koji realnost podređuje ideologiji. Ostaje nam samo Srpstvo, to jest, šta od njega ostane.
U njemu će podjednako biti mesta za obojicu junaka, koji su, svako za sebe, stali iza svojih postupaka i dali merodavne odgovore na neprijatne situacije u kojima su se našli. Stavite se u njihovu poziciju, šta biste vi uradili? Ja prvi ne znam, te mi preostaje da poštujem i žive i mrtve. Poštovanje je ključ svega, i zbog njega smo danas tu gde jesmo, ali ne bih vas više davio ovim smaračkim pričama, možete da se vratite u vašu lepršavu, u roze obojenu svakodnevicu krcatu lakim sadržajima.
S prihvatanjem nacije, države, policije i vojske sledi i zdravorazumski zaključak da postoji tip ljudi koji svojoj naciji i državi služe rizikujući život za nju. Kao sudeonik u četiri nedavna rata koja je redom gubila, Srbija je u svojoj najbliskijoj prošlosti imala prilike da vidi koliko takvih sinova (i kćeri) ima.
Sudeći po ishodima tih ratova, ne previše. Ali, istina, pa ni ona istorijska, nikad nije crno-bela, već se sastoji od onih fantastičnih izuzetaka kakve samo život može da režira. I dok Srbija, izlomljena u prethodnim ratovima, puzi ka Evropi (na kolenima se ne hoda), malo je onih koji se i dalje zanimaju za činjenice koje se tiču ne tako davnih događaja čije seizmološke efekte i dalje osećamo na svojoj koži, koliko god bili zaokupljeni poslom, karijerom i napredovanjem na životnoj lestvici kul prihvaćenosti koja se, strogo uzevši, po antičkoj definiciji meri sa idiotizmom jer je u svojoj pacifikujućoj obesmišljenosti suštinski apolitična.
Ipak, jedan događaj je ponovo u žižu javnosti izbacio ono što bi usmeritelji iste te javnosti da gurnu pod tepih. Reč je o ukidanju presude generalu Vladi Trifunoviću. Da podsetimo zaboravne i uputimo nezainteresovane: general je kao upravnik kasarne u Varaždinu 1991. predao vojni objekat u tom hrvatskom gradu, spasivši na taj način živote 200 vojnika. Čim je stigao u Beograd, suđeno mu je za izdaju i "podrivanje odbrambene moći zemlje". Tužioci nisu naveli koje zemlje, ali verovatno su mislili na onu koja je baš u tom trenucima razbucavana. Trifunović je osuđen na sedam godina zatvora, ali je posle robijanja u Zabeli, pomilovan ukazom tadašnjeg predsednika Lilića. Vratio se u sobu u beogradskom hotelu Bristol, a njegovi članovi porodice i on sam su godinama trpeli odijum NovoSrba čija je netrpeljivost išla dotle da njegovoj kćerci nisu hteli da prodaju namirnice u radnji, a sam Trifunović nije bez najpreče potrebe izlazio napolje jer ga je po pravilu čekala salva uvreda i nipodaštavanja.
Da stvari budu još luđe, general je u Hrvatskoj osuđen na 15 godina zbog navodnih ratnih zločina, a i evropska sila Slovenija je otvorila istragu istim povodom. Izdajnik ovde, zločinac tamo, čitava istorija se svalila na generalova pleća. Retroaktivno, sa duboko zakopanom bivšom državom, koja svakog dana žilavo pokazuje tragove svog postojanja i nakon krvavog upokojenja, sud je pre neki dan konačno rešio da ukine presudu izmučenom generalu. Sudeći po najavama, sledi tužba kojom će Trifunović tražiti odštetu za pretrpljeni bol i izgubljene godine.
Kao prirodno poređenje sa slučajem Trifunović nameće se sudbina poslednjeg jugoslovenskog narodnog heroja - majora Milana Tepića, koga je sudbina stavila u položaj sličan nekadašnjem varaždinskom generalu. Bjelovarski major je u susretu sa graničnom situacijom sopstvene sudbine na pitalicu fatuma dao drugačiji odgovor. Zajedno sa 2000 vojnika u kasarni, Tepić se našao pod opsadom paravojnih hrvatskih snaga kojima je komandovao odbegli potpukovnik JNA Josip Tomšić.
Tomšić je na svoju ruku naredio napad na kasarnu "Vojnović" u kojoj danima nije bilo ni struje i vode, već samo ogromna količina municije, vojnici i oficiri sa familijama. Pod udarom neprijatelja, Tepić je bio primoran da se povuče u skladište. Zatim se, imajući na umu zakletvu koju je dao svojoj državi, obratio vojnicima rečima: „Vojsko, slušajte me dobro! Ne znam koliko ćemo moći ovako još da izdržimo, ustaše će tek žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbjegavaju da udare po skladištu, i ovo što mi imamo ovdje je za njih više nego dragocjeno. Kad dođe trenutak, kad se više ne bude moglo izdržati i kad dođe muka do oka, tražiću da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta. Da ne zamerate mi ako sam negde prema nekom pogriješio, ali hoću dvije stvari da uradim uz vašu pomoć. Da ustašama ne dam Bedenik, i da vi ostanete živi. Neka neko od vas sačuva moj ratni dnevnik.“
Rečeno-učinjeno. Tepić je minirao skladište i zajedno sa njim odleteo u vazduh u 34. godini života. Osim proglašenja za poslednjeg narodnog heroja SFRJ, i Republika Srpska (Tepić je rodom bio iz potkozarskog sela Komlenica) je njegovim imenom nazvala orden za hrabrost. Ulice u nekoliko srpskih gradova nazvane su po njemu, no Novi Sad je 2004. takvu ulicu preimenovao u Nušićevu. Na taj trend su se nadovezali i napisi EvroSrbijanaca, čiji su dežurni glasovi preuzeli na sebe bogougodnu obavezu pišanja po grobovima poginulih.
Oba ova slučaja, uprkos svojim razlikama otvaraju brojna pitanja. Od onih karakternih, do onih koji se tiču prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ove zemlje. Kao i u slučaju SFRJ, koja je za sebe mislila da je večna, naslednici njene škole mišljenja smatraju da je trenutna Pax Americana na Balkanu izmeštena iz vremena i kao takva neograničena, maltene atmosferska pojava, nešto kao padanje kiše ili snega. Nasuprot njima i njihovim dobro poznatim konstrukcijama, smatram da obe ove sudbine ubedljivo demantuju takva vulgarna viđenja po kojima je Srbija oličena njenim tadašnjim čelnikom imala udruženi zločinački plan ("poduhvat" na drvenom haškom jeziku) za izvršenje agresije na okolne republike. Plan podrazumeva disciplinu, a i Trifunović i Tepić, svako na svoj način govore da toga ni izbliza nije bilo - već samo improvizacije, proizvoljnosti i potpune anarhije, u skladu sa Kardeljevom doktrinom izumiranja države, koja je, kao što sada možemo da vidimo, sprovođena u realnosti selektivno do stvaranja novih država na lešu prošle.
O sadašnjosti je teško pisati, jer je nikad ne možeš uhvatiti, ali budućnost ne nudi Bog zna kakve odgovore po pitanju određenja sadašnje države o vojnim poduhvatima u prethodnoj deceniji. Neko će to jednog dana trezveno ipak morati da uradi. Za sada preovlađuje muk i guranje pod tepih, osim sladostrasnog EvroSrbijanskog ponižavanja koje mu, sada je jasno, dođe prirodan naslednik matrice nekadašnje NovoSrpske histerije. I jednoj i drugoj je zajedničko monopolisanje nad realnošću i zlokobno zamenjivanje teza po kome u jednoj tački razum biva obmanut slepilom emocija koje pretenduju da se predstave kao objektivna i jedina moguća misao. Jedine mogućnosti kao koncept ozbiljno zaudaraju na demagogiju - stoga nisu vredne poštovanja. NovoSrpstvo je ispraćeno na deponiju istorije, slična sudbina čeka i EvroSrbijanstvo i svaki drugi koncept koji realnost podređuje ideologiji. Ostaje nam samo Srpstvo, to jest, šta od njega ostane.
U njemu će podjednako biti mesta za obojicu junaka, koji su, svako za sebe, stali iza svojih postupaka i dali merodavne odgovore na neprijatne situacije u kojima su se našli. Stavite se u njihovu poziciju, šta biste vi uradili? Ja prvi ne znam, te mi preostaje da poštujem i žive i mrtve. Poštovanje je ključ svega, i zbog njega smo danas tu gde jesmo, ali ne bih vas više davio ovim smaračkim pričama, možete da se vratite u vašu lepršavu, u roze obojenu svakodnevicu krcatu lakim sadržajima.
Постови
2 коментара:
priča o generalu Trifunoviću je već po sebi teška i tužno je i sramota što se ona ne pominje u kontekstu cele floskule o našoj odgovornosti i krivici. a, kada se poveže sa ovom drugom pričom o Tepiću koju si izneo onda se dobija onaj čuveni efekat korišćenja ljudi u istorijskoj mlevilici i tumačenja istorije u ključu kako kad zatreba. a strašno je što naspram cele te šarade stoje ovi ljudi koji su ozbiljno shvatali istorijske dileme i zbog toga platili glavom i propašću ko što Trifunović kaže da je u međuvremenu ostao bez porodice. i dobro je da su povezani u ovom tekstu.
Kako ti maestralno povežeš priče i kako ih tek suštinski spojiš-približiš-udaljiš...
Za nekoliko decenija ovakvi tekstovi biće podloga za izučavanje vremena u kome smo sada.
Znam i za jednu i za drugu životnu istoriju, ali se nikad ne bih dosetila da ih stavim u kontekst narodne pesme "Koji ono dobar junak bješe..." A kad ih sad vidim ovako stavljene na gomilu, uređene da budu I spojene i razdvojene, raščlanjene sa svake strane, skoro da mi je smešno koliko je jasno da su to pismo i glava istog novčića. Kako nikome nije bilo jasno ono što bode oči i para uši?
Постави коментар