Pre ima već 19 godina, negde baš u ovo doba godine je na Prvom kanalu RTS (valjda se tada zvao RTB) u udarnom terminu bila emitovana specijalna emisija o ubrzanom naoružavanju tada paravojnih hrvatskih snaga. Po prikazivanju, bura se danima nije stišavala, svima je na usnama bilo ime tadašnjeg hrvatskog ministra odbrane Špegelja, a znam i za slučajeve u kojima je stradavala ganc nova tehnika (baba jednog mog ortaka je zavrljačila pikslu u televizor tokom prikazivanja).
Čitavo punoletstvo kasnije, zanimljivo je ponovo pogledati taj film, koji je po ovde već citiranom hrvatskom politikologu Dejanu Joviću bio jedan od pamtljivijih argumenata u prilog tezi da je kardeljevska ideja odumiranja države bilo dobro sprovedena. Po njemu, u svim normalnim zemljama se znalo šta vojska radi, jedino je u nekadašnjoj SFRJ ona u sebi našla umetničku žicu te je snimala filmove.
I dok smo zatrpani "neoborivim" tezama da se jadna Hrvatska samo branila, pa je i u jednom trenutku imala čak 90 hiljada ljudi pod oružjem te postala neizostavan prilog skorijoj istoriji militarizma, spomenuti film (ima ga na google videu), kada se iz njega odstrane dobro poznate komunističke složenice o ustaštvu koje su imale za cilj da zaigraju srce svakog časnog Jugoslovena, dobrog druga, marljivog učenika i ponosnog pionira, je istorijski dokument iz koga se jasno vidi da se tadašnje hrvatsko rukovodstvo spremalo na "odbranu" dok "napada" nije bilo ni u najavi, ali dobro, možda je u ovoj semantičkoj igri "odbrana" termin koji ima preventivne odlike, đavo će ga znati.
Bilo kako bilo, ratovi koji su se vodili na prostoru nesvrstanog leša bitni su zbog toga jer su na prilično brutalan način označili ulaženje ovih prostora u sferu tzv. informacionog društva. Na mestu nekadašnjeg ognjišta ili kazana, našao se televizor. U tu kutiju je počelo da se gleda pre nego kroz prozor kada bi se pojavila želja za saznanjem o trenutnim meteorološkim prilikama na terenu. Zbog toga ne čudi da su po jednom parametru ratovi na prostoru nekadašnje SFRJ na samom čelu krvave povorke svojih bezbrojnih srodnika. Ne, nije reč ni o razaranjima, ni o broju žrtava, ni o patnji preživelih (svega toga je naravno bilo; kao što mi reče jedan novinar koji se u svojim pisanijima po raznoraznim medijima odlikuje umivenim pro-evropskim stilom u kojima sve vrvi od optimizma i novouspostavljenog moralizma koji se selektivno gnuša nasilja: "Nismo se mi u ratu gađali jabukama, već smo pucali jedni na druge"). Ne, u i povodom tih ratova se najviše lagalo. Laže se mnogo i danas.
Ratovi prođoše, Srbija ih izgubi, ali jedna tekovina tog vremena (naravno, ima ih više) ostade: TV emisije kao sredstvo edukacije i "informisanja". Nekad je RTS imao tu ulogu, danas realnošću realnijom od realnosti, u skladu sa novim, sitno-sopstveničkim vremenima, preuzima "komercijalna" (da u ovoj državi zaista postoji tržište, 90 % samozvanih "liberala" bi se našlo na ulici) B92 kao udarna pesnica "liberalizma" u Srbiji. Pogađate, reč je o Insajderu Brankice Stanković, koji godinama vedri i oblači regionalnim medijskim prostorom. RatIMirovske intervjue sa Bebom i Canetom sam sa pažnjom još i odgledao, već tokom intervjua sa onim pandurom sam zaspao od dosade. Intervju sa perspektivnim domaćim političarem sa većom podrškom u inostranstvu nego u svojoj zemlji, dakle čovekom čije je prvo i jedino zaposlenje bilo "potpredsednik Vlade" (tajna njegovog nesumnjivo iskustvenog i pragmatičnog pogleda na svet) nisam još gledao, ali planiram, čim uhvatim dobrog raspoloženja. Odlasci u Hrtkovce i u posetu Mladićevom rodnom selu bili su po sadržini klasično ceđenje suve drenovine.
Insajder se u svojoj strukturi odlikuje peščaničkim pogledom na stvari koje ih okružuju: u njima jednostavno nema mesta ni za šta pozitivno, te predstavljaju svojevrsne katalizatore za u najvećoj meri ogorčene i rasejane konzumente koji bi voleli da o sebi imaju visoko mišljenje pa nekritički prihvataju te sadržaje (da ne generalizujemo, neki slušaoci/gledaoci, zbog svojih ljudskih i intelektualnih kvaliteta, nesumnjivo zaslužuju svako poštovanje). Reč je o ljudima kojima izgleda nije baš najjasnije gde se nalaze i u kom vremenu žive, ali su spremni da uče u hodu. Zbog svega izrečenog, nije ni najmanje čudno zbog čega se Insajder dohvatio fudbala kao poprišta u kome će moći da ostvari sve svoje otrežnjujuće ambicije.
I ako je za stari RTBovski film o naoružanju goloruke Tuđmanove soldateske izvođač radova u pozadini bila JNA, u slučaju Insajdera to je Policija. Posle šestonedeljnog serijala Pravila igre u kome se na, mora se priznati, interesantan način povela priča o prilikama u srpskom fudbalu, uhapšeni su Džaja i Cvele, a onaj nesrećnik Terzić se i dalje krije. Od ranije prisutne manjkavosti manihejske prirode bile su i ovde prisutne: za sve su krivi kriminalci i Arkan (niko ne kaže da nisu), ali nema ni reči o drugoj strani koja je itekako bila upetljana u srpski fudbal. Tako smo saznali sve što smo od ranije znali o Matkovićevom Sartidu ili FK Milicionar, ali i dalje ne znamo ništa o Batićevom Radničkom iz Obrenovca, koji je, treba li napominjati, nestao iz prvoligaškog vidokruga od kada se njegov zaštitnik udaljio iz vrhova srpske politike. Umesto ovog kluba, koji više ne znam ni u kom se rangu takmičenja nalazi, za one koji ne prate, prvoligaški fudbal trenutno igra FK Jagodina. Slučajnost?
I ako je Brankica Pravilima igre anticipirala događaje, sa nedavno emitovanim serijalom (Ne)moć države je stigla na uviđaj nakon pogibije Brisa Tatona (primetio sam da uz ovo ubistvo uvek ide pridev "brutalno", kao da postoji neko "nežnije"?), s ciljem da da ton artikulaciji histerije izazvane ovim povodom, nesumnjivo važnog događaja koji je otkrio da živimo u društvu koje vrvi od moralizatora, pandurčina i sudija (potomaka moralizatora, pandurčina i sudija). Ovakva situacija došla je kao poručena Insajderu koji se u svom dobro poznatom jednostranom viđenju stvari pozabavio srpskom navijačkom scenom.
Nedavno sam se nakanio da odgledam ovaj serijal (ima ga na sajtu B92). I dok se prve dve epizode zaista u najvećoj meri bave navijačima, i kriminalcima među njima, treći deo otkriva pravu metu - to su tzv. desničarske organizacije tipa Obraz, SNP 1389 i Naši, koji se ne uklapaju u insajdersko viđenje budućnosti Srbije. Predstavnici ovih organizacija, naravno, pristaju na intervjue za emisiju i očitavaju lekciju iz elementarne logike priučenoj novinarki koja non-stop upada u reč svojim sagovornicima i pokušava da svojim narogušeno nevaspitanim tonom vaspitno deluje na njih (da da, u ovoj zemlji iznova vaspitno deluju nevaspitani, knjige pišu nepismeni a sposobni su nesposobni i zbog toga postiđeni). Ovom serijom B92 se uspostavlja kao vrhovni moralni tumač i arbitar realnosti, propisujući šta je minimum prihvatljivosti u društvu.
Naravno, sledi orkestrirana kampanja "navijača" u kojoj se Brankici preti smrću, pa tirade u kojoj se svi novinari solidarišu s njom i provala nezadovoljstva zbog "porasta nasilja" na ulicama, kao da je to nasilje ikada i prestajalo, samo nismo obraćali pažnju jer nam je niko nije skrenuo u pravom smeru. Kao i u sferi mišljenja i misaonog prežvakavanja, ima ko će i to da radi za nas.
S obzirom da ne pretendujem na svoju nepogrešivost, možda i ja grešim, možda Brankica stvarno ima dobre namere ali mi tu pomisao koliko god se trudio sopstvena intelektualna limitiranost ne dozvoljava. Nek' ide život! Ne mogu se oteti utisku da je Insajder senzacionalistički TV program čiji je većinski neproveren, metodološki neutemeljen i pristrasan sadržaj opasno blizu svojim tabloidnim pandanima kao što su Blic (koji se često brka sa ozbiljnom štampom) i Kurir (da se zaustavimo na dnevnim listovima). Naravno, sve treba da postoji, ništa ne treba ukidati. Potrebno je samo stvari nazivati pravim imenom. Proces u kome činjenice selektivno i tendenciozno pokušavamo da uguramo u jednu uvezenu i od ranije stvorenu opštu sliku, ne možemo nazvati istraživačkim novinarstvom. Da, ali Brankica je za svoj rad dobila silne nagrade, čujem primedbu. Da, i Arkan je sa desetkom završio kurs za trenera kako bi sedeo sa Šekijem na klupi Obilića, odgovaram.
Bilo kako bilo, u ideološkom vidokrugu Nove desnice, čije pristaše za dobre pare od 8 do 5 prodaju laži narodu putem reklama koje stvaraju, a od 5 do 8 ga se intenzivno gade, sve kockice su sklopljene - mladi, besposleni huligani sa šalovima u bojama svojih omiljenih klubova su najveći problem ove ruinirane i raskomadane zemlje. Oni su dehumanizovani, imaju manje prava nego životinje te su sva sredstva protiv njih dozvoljena. Sveopšte licemerje novodesničara ne daje im mogućnost da vide zbog čega su likovi kao što je Kristijan Golubović i dalje idoli mladih, a ne tamo neki propisani i artificijelni idoli (tipa Marčelo, Aleksandra Kovač i ostali muzičari koje možeš da slušaš sa mamom i tatom). Razlog je jednostavan: Kristijan je slika i prilika jednog vremena u kome je Srbija imala "strahovit imidž", dok je danas svedena na farsu. No, čak je i ova crno-bela (est)etička podela netačna u svojoj srži - dizelaštvo devedesetih sa šminkerajem nultih deli istovetan aksiološki orijentir - na prvom mestu u sistemu i jednih i drugih je novac i uvozni artikli široke potrošnje. Stvar je samo u tome da su drugi "uljuđenija" varijanta prvog, suština je bolno ista. Kristijan će bolje od mene sam reći šta želi:
U tom smislu treba tumačiti i najnoviju Profinu izjavu da "proces demokratizacije u Srbiji nije okončan". Ova duboko nedemokratična izjava orvelovskih pretenzija otkriva suštinsko nepoznavanje pojma demokratije shvaćenog u smislu koje označava pravo na sopstveno mišljenje. Demokratizacija ovde znači uskraćivanje demokratičnosti svima onima koji se ne slažu sa propisanim mišljenjem (dakle normom), što smo već imali nebrojeno puta prilike da vidimo od ovdašnjih liberala čiji je uticaj na društvo u gadnoj disporoporciji sa stepenom podrške koju uživaju u narodu. Od nekadašnjih junaka i heroja do sadašnjih istinoljubaca, modernista i progresivista stvarno je kratak put.
Duh je znao i do sada da izađe na kraj sa propisanim ograničenjima. Zna i sada.
Постови
19 коментара:
a večeras na vašim malim ekranima: Srebrenica!
Ideja Foknerovog romana „Buka i bes" je da ljudi bez suštine, bez specifične težine, prazni unutra a prepuni ambicije, jedino bukom mogu da proizvedu neko zanimanje za sebe. Tema ovog romana je nešto sasvim drugo.
Meni su teme kojima se nagrađivana novinarka bavi vrlo interesantne, ali, i ja sam se tokom nekih njenih intervjua uspavala. Ono što mi je posebno smetalo, to je njen nevaspitani način razgovora i stav da ona treba nekoga da vaspita, a ne da informiše svoje gledaoce. Mislila sam da je novinarstvu upravo to svrha. Nesumnjivo joj godi silna buka koju je izazvala, što me neodoljivo podseća na ono narodno: Šuplje pa odzvanja. Poklonici Ekstra Brankice Super reći će da je pokrenula vrlo važna pitanja, a ja bih rekla da pitanja pokreću događaji, novinari ih formulišu (tu je omanula jer nije formulisala pitanje, ona je pošla od stava) i analiziraju (i tu je omanula, ima jednostrani pristup problemu) i drže se informativnosti (i tu je deeebelo omanula, držeći svoj prst visoko uzdugnut svima nama koji se usuđujemo da je ne priznajemo za vrhunski autoritet, koga briga za informaciju). Posle intervjua kad sam se iznervirala što ne priča sa svima isto (promeni i boju glasa), poljuljala mi je veru u to da dobra najava podrazumeva i dobru emisiju, a posle izjednačavanja navijača i huligana potpuno sam je otpisala kao iole ozbiljnu novinarku.
Jedino bukom i elementima sa strane može da održi pažnju (nisam od te fele da se guram svuda gde se „nešto" dešava, kad mi to „nešto" smrdi na obično pravljenje buke - zatvoren krug), a kako „slika nije vrednija ako je na njoj general umesto običnog vojnika" što je lepo rekao Kroče, sigurno me neće zaintrigirati ni njena reportaža sa ekskluzivnog mesta i ekskluzivnim sagovornicima... čak i da se radi o onome od čega mi život zavisi.
Teme njenih emisija su zaista super, ali ona umesto analize i informacije nudi ideju, a sa tim sam raskrstila još od vremena kad je učenje marksizma prestalo da bude obaveza.
Mala primedba tebi, Marko: Terzić nije nesrećnik, on je katastrofa! Lopov, pravi krimos. Ali to nam nije otkrila Ekstra Brankica Super.
Inače, fantastičan tekst!!!
dobro, treba biti pošten do kraja pa reći da brankica, uz sve svoje manjkavosti pravi razliku između navijača i huligana, bar u ovoj seriji emisija koje sam ja gledao. ali ta razlika, iako je ima, je dosta apstraktna da ne kažem maglovita, nalik onoj kad u hagu jedan za drugim drakonske kazne popije nekoliko srba. i uvek uz ime osuđenika ide "srbin" ili "bosanski srbin", i sad kao to uopšte nema veze sa srbima generalno jer se krivica kao individualizuje. e pa nije tako jer su slobi tamo sudili kao predsedniku srbije/jugoslavije a ne kao slobodanu miloševiću. laici ne razumeju tu razliku, a ona je veoma važna jer se tiče svih nas, koliko god nam takvo saznanje bilo neprijatno. (evo, meni prvom.)
no, haška i insajderska logika se podudaraju u još jednoj stvari. ona, klasičnim primerom medijskog brainwashing bombardovanja, nastupa i kao tužilac i kao porota i kao sudija, tj. optuženi su već unapred osuđeni čime se izvrdava osnovno pravo na pravičnu odbranu, a da ne pričam da se tako utiče na sam tok suđenja. klasična liberalistička (inače volterova) maksima "ja se ne slažem s vama ali ću grčevito braniti vaše pravo na sopstveno mišljenje" u očima ovdašnjih i sadašnjih liberala očigledno ima rok trajanja i on je istekao. ali izgleda da toj logici ništa bizarno nije strano, jer je reč o sistemu mišljenja koji se zalaže za nezavisno kosovo dok u isto vreme brani celovitost bosne, srebrenicom i vukovarom perfidno zabašuruje jasenovac, crvenim pasošem goli otok, pretpostavlja nevinost žarka lauševića dok spaljuje na lomači miladina kovačevića, republiku srpsku naziva genocidnom tvorevinom dok joj zemlja najvećeg etničkog čišćenja nakon drugog sv. rata i mesta neviđenih, nacionalno motivisanih, pokolja u WWII služi kao svetao primer oaze demokratije, stidi se dodika koji je bio protiv rata dok veliča besramnog ratnog profitera i najboljeg titovog učenika đukanovića i na sve to još maršira beogradom u ime nekog anti-fašizma i nenasilja. sve je to vrlo zanimljivo, ali ja stvarno nisam blesav.
Kao što smo rekli, ništa nije crno- belo, pa ni priča o Brankici...A serijal o navijačima mi je do jaja, uz sve manjkavosti. Treba imati muda i raditi tako nešto, ali stvarno. Skidam joj kapu zbog toga. Nije lako prozivati direktno šabane huligane, to zaista nije naivno...Ja ne bih imao herca.
O tome se i radi - da Ekstra Brankica Super uradi nešto što niko nije. Ali, na tome se njena priča i završava. Nažalost, jer ako već ima herca da to započne, onda neka uradi kako treba.
Mislim da se njena priča završava na dizanju prašine, odnosno pravljenju buke. Ono što nije postigla intervjuima sa pompeznim najavama sve samih mudonja i istraživačkim novinarstvom o stvarnim problemima društva (na primer, šta bi sa onim pričama o najavama da će se raskrinkati čija je luka i kako stoji stvar sa zemljištem na kome je sagrađeno Ušće?), sad je najzad postigla - svuda je ima, samo o njoj se priča... ne i o onome što je u emisiji prikazano. Zar nije malo čudno što se u onome što ona radi sve završava na naslovu, eventualno na temi koja je često samo malo razrađeniji naslov?
Sad sam stvarno u procepu sa mislima - možda i treba tako da se radi, tek da se zagrebe površina, sa unapred formiranim stavom. Nekako sam navikla da mi se problem rasvetli sa svim strana, i u čemu se sastoji, i kako je došlo do njega, i šta kažu prva, druga, treća... sto treća strana, i da se izvuku neke paralele... Navikla sam na dubinu. I navikla sam na mnoooogo više pristojnosti.
Ali, cenim hrabrost - jedino što mi ova deluje malo naručeno.
da, i ja smatram da se ovde širenje i dalje svodi na jaka leđa. ako to nije šabanski, ne znam šta je.
a među navijačima ima raznih, i ovakvih i onakvih, čudo da tradicionalnim protivnicima generalizacija ova nekako ne smeta.
eto npr. poznajem jednog od onih "gadnih" likova čije su sličice izlazile u insajderu, i u njegovom društvu se nisam osećao ugroženo u onoj meri u kojoj se često osećam kada sedim sa tzv. kulturnim svetom.
Ne secam se ko je nedavno izgovorio tu recenicu, čini mi se da je Nadezda Milenkovic i tu upravo u "Peščaniku" - parafraziraću - "Oko nekih civilizacijskih vrednosti kao dostignuća, moramo da se dogovorimo šta je to nesporno."
Ovde se slično tretiraju dokazani zločinci, ubice, dileri droge, prosečni bivši Ministri pravde, fudbalski "poslenici", gamad, ološ, političar kojem se spočitava da mu je jedino radno mesto "potpredsednik vlade" i prosečni novinari koji imaju nešto više hrabrosti od ostalih (što je dobro delo, ali je znakovitije služi kao dokaz da je ceo sistem odavno u safe modu a ne da je njihov rad izuzetnog kvaliteta).
Dakle, "ja se ne slažem s vama ali ću grčevito braniti vaše pravo na sopstveno mišljenje"
što bi englezi rekli: "thought-provoking"...
prvi pasus je meni nesporan, teško da takvog dogovora na dobrovoljnoj bazi može da bude. civilizacija viđena kao svetlo nužno ima svoju senku. sa napretkom u korak ide i dekadencija. npr. XX vek je stoleće obeleženo neviđenim tehnološkim i drugim dostignućima, a ujedno je i najkrvavije razdoblje ikada. što bi rek'o čika marks: dijalektika istorijskog materijalizma.
drugi pasus već unosi nemir u redove nasdvoje, pa tako na stolu imamo različita tumačenja. ja ću pokušati da formulišem svoje: težnja i nije da aršin kojim se mere pobrojane (i bilo koje druge) ličnosti bude sličan, već isti. gledano iz mog ugla, oni su svi proizvod jednog te istog sistema vrednosti koji pokušavaju da ostvare na različite načine: neko oružjem i pesnicama, drugi neutemeljenom auto-legitimizacijom kao "civilizacijski nadmoćnih" jedinki (iako paradoks leži u tome da su oni upravo produkt sistema kome se na verbalnom planu suprotstavljaju čime stižemo opasno blizu duplim standardima iliti licemerju kao nužnoj pretpostavci funkcionisanja civilizacije). u korenu i jednog i drugog oblika iste priče leži nasilje - tako da izbor između fizičke i psihičke varijante zapravo i nije neki izbor. nisam ljubitelj nasilja ali nisam nužno ni pacifista, tako da na popularnu pitalicu ili-ili jedino što imam je odgovor niti-niti. nisam ljubitelj stereotipa, pogotovo kada se propisuju kao poželjnost (norma), ali sam oran da razbijam predrasude, kada mi se za to ukaže prilika.
inače su mi klasični liberalizam (i elitizam) dosta atraktivni kao idejna polja.
Da se izrazim ovako: u redu je meriti istim lenjirom i korov i mlado stablo jabuke, ali - sustinski - korov i stablo nisu ista kategorija - finalni proizvod stabla bi trebalo da bude i poneka socna jabuka, dok sa korovom ne znam sta bih. Ok, daleko su jabuke, daleko je sunce i sve to - ali - ipak vidim debele razlike izmedju vrsta nasilja, narocito nakon prozivljenih devedesetih u zemlji Srbiji.
I cekam da te jabuke pocnu da crvene, lagano.
razumem taj sentiment, nekad sam ga delio sa tobom. ostaje mi nada da ćeš umeti da prepoznaš i poneku sočnu zelenu voćku, ako se ista pojavi, jer od daltonizma nema mnogo vajde.
ta pijačna tezga treba da bude uređena tako da na njoj bude mesta i za ajdared i za zlatni delišes, pa ko šta voli nek izvoli.
što se tiče korova, krompir je ne tako davno u nemačkoj bio žigosan kao "đavolja biljka" sa pretpostavljenim izrazitim afrodizijačkim svojstvima. učimo se dok smo živi, a živi smo dok se menjamo kako bismo ostali isti.
razumeli se.
"Oko nekih civilizacijskih vrednosti kao dostignuća, moramo da se dogovorimo šta je to nesporno."
evo sad malo ja. ova rečenica je suština problema, a ne početak razrešenja. ona olakšava samo sudijama, dželatima, orobljivačima i generalno svima onima koji su na vlasti i u prilici da mogu da stave pečat na "civilizacijsku vrednost". ako pogledaš unazad kroz istoriju, uređenost kojoj su težile tako ustrojene civilizacije nije nastajala u prilog životu nego u prilog redu proglašavajući za destrukciju i nered sve što narušava tako dogovoreni mir i civilizaciju. dakle, prvo osmisliš sistem, a onda pravila koja su unutar takvog sistema naravno čist zdrav razum. dobar primer takvog izolovanja ljudskog života je scena u rumunskom filmu Politist, adjective gde upravnik policije na pobunu svog podređenog koji odbija da uhapsi maloletnika uhvaćenog sa marihuanom u dvorištu škole, tvrdeći da će se taj zakon po kom konzument marihuane leži sedam godina u zatvoru uskoro promeniti, kao što se promenio u susednoj držav te da ima problem jer bi ga grizla savest ako bi uništio život tom klincu hapseći ga. nadređeni mu na to traži da izvadi rečnik i pročita pod "savest", zatim pod "moral", zatim pod "policija". za divno čudo, svaka od te tri definicije daje za pravo nadređenom jer se te uopštene definicije, čitane kroz okvir vladajućeg režima i sistema u zemlji, prava i tog dogovora civilizacijskog osuđuju klinca koji puši. stvar je u tome da apsolut u vidu civilizacijskog dogovora ne postoji, on se uvek primenjuje kroz određeni ideološki i interesni okvir i ja se na njega kao na početnu platformu koja sanira sve nervne završetke društva kao celine dok ne locira zen tačku koju pritiska i ubija pojedinca ne bih oslonila, niti pozivala.
Hm...
Citat koji sam naveo je ukazivao da se svaka civilizacija zasniva na izvesnim dogovorima - ukoliko zeli da prezivi.
Mi, na primer, vec imamo dogovor da je ovo slovo E, i niko ga ne cita drugacije. To je stvar dogovora. Ako odemo korak dalje, civilizacijski dogovor je da ukoliko ubijes nekoga, za to ima da odgovaras. Ako ukrades, takodje. Ako stanes na Trg i vices da bi valjalo pobiti neke ljude, i slicne operacije, i tako dalje.
To su stvari koje bi trebalo da su neupitne.
Ako njih nema, onda je svako sudija, svako je dzelat i sl - bez njih ne mozemo pricati o civilizaciji i sistemu, ako se na njega ne oslonim, onda nemam na sta. Mrtva petlja.
Jeste, cita se kroz ideoloske kljuceve, vise ili manje, bolnije ili manje vidljivo - ali bolji sistem ne poznajem i sve sto mi preostaje da je ovaj koji zivim pokusam da ucinim podnosljivijim.
Sta drugo?
hehe, pala mi na pamet čuvena hobsova misao, parafraziram "da geometrija zadire u ljudske interese, svi bi je osporavali." 2 i 2 su 4, ali to ne važi kad se povede priča o ljudskom, društvenom ili duhovnom. u toj priči ne postoji crno na belo, već različito iznijansirane interpretacije koje stavljaju teži akcenat na ovo ili ono.
dakle, tačno je nebojša, to što pričaš je u teoriji neupitno sve, i tu se skroz slažemo. u praksi postoje nebrojeni izuzeci, i nadam se da za to takođe znaš, ubice prolaze nekažnjene, njihovi zločini se opravdavaju višim, neretko civilizacijskim opravdanjima (stara priča o usrećiteljima i usrećenima kao koren-ideja svakog ekspanzionističkog izma), da ne pričam o pljačkašima, i oni su manje više svi živi i zdravi i neretko svoje lukrativne pohode zavijaju u dobročiniteljske oblande. i tu nastaje problem, ono što se izdaje za univerzalno zapravo je veoma partikularno, i znam da ono što važi za jednog japanca ili islanđanina ne važi za nekog zimbabveanca ili mene ili tebe, iako smo na papiru svi jednaki. imajući to u vidu, preostaje mi nešto drugo, za koje možda ne znam tačno/egzaktno šta je, ali mu sigurno težim, jer u onome što se trenutno nudi kao poželjno nikako ne uspevam da ugledam sebe, iako bi mi, na mnogo načina, tako nesumnjivo bilo lakše. "iz tesne kože se ne može".
Ja bih samo dodao jednu pojedinost koja u malome oslikava ono sto je u ovom tekstu izneseno- trenutak u kome se Brankica (kako tepanje moze da bude krsteno ime meni i dalje nije jasno), tada u oblicju jedne malo pristojnije dizelasice, prvi put pojavila pred sirim auditorijumom. Mozda se neko ne seca. Bilo je to 2003, za vreme Sablje, gde je pomenuta "intervjuisala" Velju Ilica koji je dan pred tim bio privodjen odnosno u kuci mu je vrsena premetacina, ukratko bio je maltretiran u onoj fazi vanrednog stanja kada su vlast i organi reda u zanosu "zavodjenja reda u drustvu" presli u svojim istraznim radnjama sa atentatora i kriminalaca na politicke neistomisljenike. E taj intervju je izgledao otprilike kao saslusanje u policiji, a ko ima iskustva sa istraznim radnjama zna da je maltretiranje ispitivanog sastavni deo takvog razgovora bar u istoj onoj meri koliko i rasvetljavanje cinjenica putem pitanja i odgovora. Tokom celog intervjua je po samoj logici stvari bilo toliko ocigledno da iza "novinarke" stoje i drzava i policija i suspenzija gradjanskih prava, a da iza intervjuisanog ne stoji niko i nista te da je veliko pitanje gde ce isti sledece noci spavati da je to bilo prosto fizicki neprijatno. Ceo intevju je bio koncipiran ne kao urtvrdjivanje cinjenica (sto bi valjda trebalo da bude posao jednog novinara) nego kao iznudjivanje priznanja za vec utvrdjene cinjenice (gledaocima u stvari nepoznate) do kojih je valjda kroz razgovor trebalo doci, kakve god one bile.Iz toga svega uopste nije moglo da se nazre da li je Velja nevin ili je zapravo okoreli kriminalac, vec samo da se zamerio Brankici i vlasti. Covek zapravo nista nije mogao ni da kaze, odmah je bio prekidan novim pitanjem, bezobrazlukom, izvrtanjem , verbalnim nasrtajem uz minimum logike i maksimum nepristojnosti. Eto to Vam je Brankica, kako je pocela, tako je i nastavila. Njen posao nije ni novinarstvo ni istrazivanje, vec usluzna diskreditacija i afirmacija po odredjenom kljucu (neki kazu i tarifi), a ko taj kljuc diktira, da li policija ili neko jos gori, zapravo nije ni bitno.
da ne širim mnogo priču, a i istini za volju, velja se, uprkos brojnim otežavajućim okolnostima u svojoj političkoj karijeri, nažalost dovoljno puta sam diskreditovao, tako da brankica nije imala mnogo težak posao u tom konkretnom slučaju.
video sam da ljudi plebiscitarnom većinom ne slušaju nekoga kad priča, već je dovoljno da vide ko priča i automatski već imaju mišljenje koji je posledica kreirane klime u tzv. javnosti. u tom klimatskom poremećivanju udeo imaju i "nezavisni" novinari, što je posredno priznao i teofil pančić kada se (pro)letos zakačio sa ldp-om.
u neobaveznoj pripremi za ovaj tekst, pročitao sam na jednom mestu i da je ne znam tačno kad išlo nekoliko insajdera "uživo", ali da se prestalo sa emitovanjem pošto je nakon druge-treće emisije gost bio vučić, koji je, kako saznajem iz druge ruke, neprestano mahao po vazduhu brojnim dokumentima, i tako ućutkao islednika u civilu, jelenu karleušu (ili paris hilton, kako je kome draže) angažovanog srpskog novinarstva. da ne bude zabune, to je napisao čovek koji je za sebe izričito napomenuo da mu je vučić "daleko od omiljenog političara".
Nedavno sam upravo u jednom od komentara na ovom blogu napisao da smatram Brankicu većom opasnosti po ovo društvo nego navijače. I tu tezu bih i dalje mogao da branim.
Bilo bi zanimljivo da neko napravi emisiju o kriterijumima kako se dolazi na udar Insajdera ili kako se postiže da ti se ime tamo ne spomene. Neku vrstu "Insajdera" o "Insajderu" sa osvrtom na poreske prijave na ostavreni dohodak.
Insajder je (uz Peščanik) najbolji primer kršenja onoga što su "konsenzusom utvrđene civilizacijske norme" upravo zbog selektivnog pristupa. Simisao pravila je upravo u tome da ona važe jednkao za sve.
Kada sam pre neki dan čuo da je dobila onu nagradu, bio sam ceo dan ozbiljno depresivan. Ne zbog Brankice, već zbog vrlo jasnog podsećanja na kakvu se kaljugu svelo ovo društvo
A sa trule grane, teško da će se ubrati sočna jabuka.
Ne znam da li je neko gledao Vericu Barać pre neki dan u Kažiprstu? Bojim se da ona neće biti ovenčana bilo kakvim nagradama.
nisam gledao vericu, generalno nemam visoko mišljenje o njoj, mislim da je politički vrlo naivna. je l sam propustio nešto bitno?
Da i meni je oduvek izgledala pomalo naivno, sve što je rekla već znamo, ipak poslušaj:
http://www.b92.fm/channel/Ka%C5%BEiprst/60317.html
samo pazi, ceo snimak traje nekih 45min, negde oko dvadesetog minuta se vraća negde za 18 minuta unazad, pa onda to slušaš od početka.
Постави коментар