субота, 09. јануар 2010.

The Hurt Locker (2008) – Kathryn Bigelow


Glavni junak Hurt Lockera, narednik James, u film ulazi kao zamena, nakon smrti svog prethodnika, tehničara u ekipi američkih specijalaca koji demontiraju bombe u Bagdadu.

Ovakvom baterijskom dopunom kompaktnom trouglu koji još čine najodgovornija glava Sanborn i zastrašeni Eldridge, Hurt Locker u jednom potezu uspostavlja utisak kompaktnosti, ali i potrošnosti svoje dramske smese, smeštajući gledaoca u razapet položaj hladnog posmatrača ruleta i saučesnika u klaustrofobičnom izbegavanju opasnosti. Ogromno polje besmisla na koje ukazuje odbrojavanje dana misije na kojoj se junaci nalaze, kao profesionalni žeteoci sazrelih plodova na tuđoj zemlji, pred nepoznatim licima spram grčevitog kopkanja po detaljima svakog poteza i koraka unutar iste akcije, stvara utisak apsurdne drame koja je u isto vreme užasno bitna. Na samom početku filma imate utisak da vas je neko razoružao i oduzeo vam svaku odstupnicu, da gledate nešto užasno konkretno, odlučno i preteće, nešto od čega se ne može pobeći. I to ne tako što se po ko zna koji put koristi kamera iz ruke pa se pukim truckanjem predela stvara utisak nemogućnosti bekstva i prisustva, već pažljivim prespajanjem ogoljenih nervnih završetaka na visoki napon ratne golgote.

Iako joj ratni film pruža mogućnost za kaskade epizoda, efekata, sporednih junaka i eksplozivne pejsaže, Bigelow se fokusira na trojicu glavnih likova od kojih svaki nosi breme ličnog preživljavanja ratne apokalipse, surovog pejzaža i stalne tenzije još neeksplodiranih i neotkrivenih bombi, ali tako da međusobno tvore dinamiku odličnog porodičnog filma. Univerzalni jezik kojim govori ovaj film kontradiktorno potiče od odlučnosti autora da se dovoljno dugo zuri u jednu konkretnu tačku i ispita i najmanja seizmička promena kojom ona pulsira. Odgovorna glava koju predstavlja Sanborn, nadgleda košnicu, ne puca lako, odgovorna je i održava red u uslovima koji izmiču svakoj kontroli. Eldridge je na ivici pucanja od samog početka – za razliku od Jamesa i Sanborna, on nema nikakav sistem za koji bi se uhvatio, pa bila to vera u red i spas ili vera u potpuni haos koji te oslobađa, pa se tako hvata samo za svoj strah i sumnju. James je vojnik koji dolazi iz srca tame, figura koja vas u ratnom filmu plaši više od samog rata jer je dozvolila da joj izmenjene okolnosti kakve razaranje donosi potpuno modifikuju biće pokazujući da te ono od čega ne stradaš stvara ponovo, na neki nedokučiv način. Napetost od iščekivanja eksplozije jednaka je onoj koju donosi mogućnost da se unutar takve grupe neko toliko povede za svojom ulogom da ih sve dovede u opasnost.

Jamesovo zahtevanje stila sa kojim želi da demontira bombe, krčenje prostora slobode i ličnog izbora unutar situacije koja zahteva propisane postupke unosi nemir u grupu, u ravnotežu preživljavanja. Za divno čudo, ono što odgovornog Sanborna isteruje iz takta nije rat kao takav, nego nepoštovanje pravila kao što je skidanje kacige, odlaganje komunikatora ili bahato odbijanje povlačenja. Tako se i poslednji bastion reda u haosu za njega obrušava ostavljajući ga da drhtavo pita generala kako se tu opstaje.


Hurt Locker je najsnažniji zbog sposobnosti rediteljke da psihološki uverljivu, duboko ljudsku priči podigne na nivo univerzalnog – meštani koji su gotovo u svakoj sceni prikazani kao preteća, anonimna lica (slika i prilika stihova Desanke Maksimović iz pesme Srbija, gde se ne zna da li žena u košari nosi bombu). Ljudska lica, dvorišta, smeće i prašina u svakoj sekundi kriju pretnju strane planete, a slici kosmički nepoznatog, postapokaliptičnog predela doprinose odela demontera bombi nalik kosmonautskoj opremi, otežano disanje koje dopire iz kacige kao iz duboko posuvraćene misli, iz skvrčene lobanje koja ne može dublje da se skupi pred konstantnom pretnjom nepoznatog, pred iščekivanjem besmislene igre sudbine. Ako je jedino logično i izvesno da će bomba eksplodirati bilo gde, u bilo kom trenutku, bilo kakva ljudska inicijativa i emocija postaje besmislena i karikaturalna u svom nastojanju da vreme do tog časa i do tog mesta prekrati puškaranje, alkoholom, telefoniranjem. Ovo nije prvi ratni film u kom se ponavlja scena u kojoj vojnik zove kući, a onda samo sluša glas žene il već ko se javi, a onda spusti slušalicu. Da je reč o nekoj drugoj planeti i da vojnik zapravo ne telefonira tom nekom ko je tamo, već sebi samom da proveri da li još postoji, potvrđuje i scena telefoniranja Jamesa kući, s tim što ovde ta scena ne predstavlja toliko emotivni tuš, već vrh ledenog brega u psihološkoj borbi junaka da odredi ko je on zapravo i gde pripada. Koliko je ta dilema ozbiljna i koliko konstantni rat sa profesionalnim učinkom plaćenika koji kao električar po potrebi izlazi na teren utiče na ljudsku psihu govore i dve poslednje scene u filmu.

Naizgled haotični kadrovi, ni nalik uobičajenim snimcima kamere iz ruke kojim se slikaju ratni prizori u skorijim filmovima o američkom prisustvu po svetu, nisu tu da prenesu bauljanje vojnika, već da ukažu na nestalnost prizora, kao zagonetke koja se neprestano rešava ratnom logistikom, jer iz svakog ugla vreba pretnja – em se ne zna gde je bomba em se ne zna ko od ljudi koji se pojavljuju iz zidova kao Carpenterovi duhovi na horizontu može da je detonira.

Igra pogledima, gde vojnik ugleda signal, ali tek treba da prepozna kome je upućen i kako se ta razmena odražava na akciju na terenu, stvara plodno i dobro iskorišćeno polje za komplikovanu knjigu snimanja. Fizičke akcije junaka logički prate pokreti kamere, pa se sa ilustrativnog podižu na metafizički nivo posmatrača i posmatranih.

Otuda utisak da je srž filma uhvaćena u fritezu, u taj metalni kavez logike bombe i pokreta, dok unutra ljudi ključaju.

Emotivnost u paru sa logikom kretanja i preciznošću akcije od ovog filma stvara gotovo ubistvenu formulu za gledaoca koji ne odvaja pogled sa ekrana.

Za razliku od većine ratnih filmova, ovaj ne umeće emotivnost kao posebnu koricu sačinjenu od pisama upućenih kući, kao da su oni preko barikada čuvari te meke srži, dok je ovamo samo gola akcija. Emotivno je duboko skopčano sa bombom, takoreći sva pisma upućena kući vraćaju se pošiljaocima, pisma se u ovom filmu pišu sebi samima, barutom i znojem, a testosteron, rukom ove čarobne rediteljke vraća u majčinu utrobu kao u bombu koja nije trebalo da eksplodira. Takvu vrstu ratnog filma mogla je da snimi samo žena.

Iako se to ne bi moglo reći na prvi pogled sa obzirom na tešku artiljeriju kojom ovaj ratni film raspolaže, oličenu u gotovo skorelim slikama rata gde nema mesta da se u vojničku uniformu uturi još koji dinar da se nađe za razbibrigu i trenutke predaha, reč je o najemotivnijem filmu koji sam pogledala u poslednjih godinu dana.

Reč o jednom od onih filmova koje će neki budući gledati ko što mi danas gledamo Južnjačku utehu, ili čitamo Kvaku 22 i Klanicu 5, kao dela koja narativ rata svesno prevode na nemušti jezik u nadi da će ga neki budući Šampolion rastumačiti i naći šifru za konačno demontiranje bombe.

Нема коментара:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.