Mala muška antologija (priredio Branko Kockica)/Branislav Milićević - Prizemljena sreća, priručnik za upotrebu života (Book & Marso, 2008)

Kakva je takva je, domaća popularna kultura može da se podiči kakvim-takvim kontinuitetom, samo što je isti skrajnut na margine od straobalne količine zvezdi i njihovih, ne zna im se broja, hitova. Verujem da nikome ne moram da objašnjavam ko je Branko Kockica. Koga je svojevremeno u mladosti stezala crvena marama oko vrata daće kredit ovom autoru koji, s pravom, u svojoj knjizi Prizemljena sreća kaže da je na ovim prostorima "bio popularniji od Bitlsa".
Idu godine, velika većina je odavno digla ruke od nauma da pokuša da objasni šta se to poslednjih par decenija događalo, prepustili su se kolotečini koja ih pljuska u lice i otanjuje dušu, za koju su ubedili sebe da ne postoji. Samo Branko i dalje šljaka za svoje tatatatirce koji su u međuvremenu primorani da zarađuju za nasušni 'leba prostituišući se kao činovnici, pandurčine i "kreativni" radnici, pioni reklamokratije. Samom Branku od njega samog veće pohvale nema - za razliku od maltene svih ostalih kolega koje su nam bojili detinjstvo, on je u praksi sačuvao svoje dostojanstvo - nije se estradizovao, ne uvaljuje nam nepotrebnu robu sa malih ekrana, ne pravi budalu od sebe za masan keš, već u senci radi ono što ga zabavlja jer ga interesuje.
Tako je nastala Prizemljena sreća, zbirka Kockicinih meditacija o smislu života, u čemu se Branislav slaže sa Aristotelom - sreća je ta kojoj težimo tokom kratkog boravka u ovoj inkarnaciji. Da, dobro ste čuli, Branko veruje u budističku shemu tokova života pa je rešio da ovu knjigu napiše za svoje buduće ja, kada se ono bude bližilo četvrtoj deceniji života.
Stoga su teme kojima se Kockica bavi u ovoj knjizi itekako ozbiljne ali obrađene na onaj dobro poznati autorov vrcav i šarmantan način, što je disciplina koju je Milićević apsolvirao u svom decenijskom pedagoškom radu.
Odrastajući zajedno sa svojom vernom publikom, on protresa pitanja dobra, zla, Boga, muško-ženskih odnosa, pitanja smisla, besmisla, života i smrti uz neizostavne i veoma osvežavajuće crtice iz ličnog života. Upada u oči da je Kockica delu pristupio studiozno uz obilje predloga za čitanje i citiranja i parafraze ideja drugih učenih glava. No, on se izdvaja iz te sumorno-ozbiljne ekipe vadeći iz rukava geg i smicalicu kao npr. na strani 118 kada poetički raskrinkava sveopštost laži:

Trgovci tvrde kako nabavljaju robu na veliko, pa je zato kod njih, kao bajagi, badava, a od cene boli glava.
Seljaci ne prskaju rane breskve, kako kažu, jer ih, kao bajagi, daju i svojoj deci, a lažu.
Noćni portiri lažu da ne spavaju, vojnici lažu da se ne useravaju. Kurve lažu da svršavaju, glumci da se uživljavaju. Advokati lažu kako će da nas izvuku, panduri da ne tuku.
Šef policije kaže kako ne može da otkrije detalje istrage dok ne pohvata sve krivce, a u stvari, laže smelo, jer je gradonačelnikov sin umešan debelo.
Političari kažu kako moraju da razgovaraju iza zatvorenih vrata, jer je to, kao bajagi, naciji u interesu, a u stvari štite one koji su ih doveli na tu adresu.
A oni koji su ih doveli na vlast lažu do zla boga, ali im ništa ne možemo zbog toga. Vladari iz tame se u svojoj senci skrivaju i uživaju.

Za razliku od Prizemljene sreće koja nas upoznaje sa Brankom-piscem, Mala muška antologija je bunjište Branka-kompilatora u kojoj on na svetlo dana izvodi bezbroj citata poznatih ličnosti na temu muško-ženskih odnosa. Nalik sličnim kompilatorskim instant poduhvatima tipa "Riznica mudrosti" i ovo se čita u dahu uz česte prekide izazvane salvama smeha. Ako je Prizemljena sreća udžbenik, Mala muška antologija je radna sveska, a Branko Milićević alijas Branko Kockica je i dalje učitelj, na radost sve sada već odrasle dece.