четвртак, 07. јануар 2010.

Jel dobro?

Prvo, čudno se desi da kad zoveš ljude da svrate, ispada da oni već nekud idu ili im neko dolazi. I nikad ne znaš otkud sad tolki drugi ljudi. Sve neki koje ne znaš. I sad kao oni prave slavlje. S druge strane, kad se jave tvoji i oće da donesu svašta, pa se čujete svako malo, njih ti glupo da zoveš, pa Nova godina postaje lančana reakcija ispaljivanja. Šta će nam petarde kad imamo jedni druge? Da se ne greši duša, tvoji ti unapred kažu da ni ne očekuju da ih zoveš, jer ti imaš gužvu. Što samo znači da si ih ranije nekad dosta nalagao da si stalno u konstantnoj gužvi, često u poslovima do guše i generalno mnogo tražen na sve strane. Kad ti kažu za gužvu, i ti imaš utisak da je imaš, al sve se to istopi na sms-ove i dogovore. Zapravo, Nova godina čini da se svako oseća ko Deda Mraz u sopstvenom dvorištu i kolko god hteo da podeli radost sa drugima, štedi je i stiska za nekog posebnog, na brzaka se pozdravlja s drugima i niko mu nije dovoljno dobar da s njim zastane. A, ako se pogleda, najbolje budu one prednovogodišnje epizode – sretneš nekog u prolazu, pa ko ajde dok ne kreneš kući, na sat dva sednete, popričate.

A gužva bude i u glavi: oćeš da čitaš, oćeš da jedeš, a u nekim trenucima želje se tolko isprepliću da – čito il jeo dođe ti na isto. Nema Deda Mraza da ti pomogne da odvojiš, sortiraš, da te pita: šta želiš? Šteta je što prerastamo Deda Mraza, a ne prerastamo želje.

Kratkoročno uzbuđenje što imaš taj svečan trenutak svemu daje čaroban sjaj kao da je svukud prošao onaj snagator iz veniš reklame ili friška dospelo sa montažnog stola nekog američkog novogodišnjeg filma iz dva dela gde su ljubavne i scene večeravanja uslikane istom vrstom poliranog bleska da ti se čini da od te ljubavi niko ne može da zatrudni i ostari, a od te hrane niko da se ugoji.

I kad tvoji svrate, tek kad odu bude ti krivo – vreme kao da tek tada skine nekakav kavez kojim vas je držalo jedne preko puta drugih, pa vidiš sebe i oca kako čistite sneg, a sebe i majku kako spremate kuću. I ne znaš otkud, u tim snovima, tvom ocu kaubojski šešir?! Trebalo je nešto drugo da se kaže i da se desi. Svako svakog ukori po više puta i u žurbi se ode.

I generalno svi se nešto susprežu i izvinjavaju, oće da izađu, al oće i da se sklone, počnu pa ostave. Na fejsbuku dosta ljudi čestita praznike tako što kaže: svima koji slave, srećan Božić. Sasvim je nejasno kako se preko noći pojavila, ta suvišna preciznost „svima koji slave“, ta jalova brižnost i temeljitost. Nije je bilo prošle godine, te bcc i cc bljuvotine. Ako ćemo baš precizno, ko da nema onih koji slave a u stvari ne slave i onih koji ne slave, a u stvari slave.

Sinoć na TV-u prikazali prilog o Srbima sa Kosova koji se spremaju za Božić.

Kadrovi koji prikazuju kolonu automobila koja prevozi badnjake snimljeni su identično kao kolona izbeglica 90-ih. A, glavna vest u celom prilogu je da ovim ljudima na putu do obližnje šume gde seku badnjake NIJE bila potrebna policijska pratnja po prvi put od proglašenja nezavisnosti. I kao svedoka i valjda najsrećniju osobu u celoj vesti uzimaju policajca koji svedoči da nije morao da ih prati. Dakle, pored standardne poruke da su policajci heroji čak i kad za njima nema potrebe, ovakvo samosažaljivo prikazivanje ljudi koji idu po badnjak kao preživelih koji hodaju po minskom polju izaziva samo bes, a ne radost zbog njih. Što se možda i htelo postići. Ali, onda se to ne radi tako: ne podmeće se tobož radosna vest o nečijem odlasku po badnjak sa namerom da se izazove gnev, već se napravi ozbiljna reportaža o verskoj mržnji. Na RTS-u ima dosta snimatelja i reditelja koji bi radije radili ko asistenti Dragojeviću, pa suvišak ambicija troše na dokumentarne reportaže za treći dnevnik. Po grbači ljudi koje snimaju.

Umesto da nam približe sudbine tih ljudi, stvorili su jaz, nekakvo nemo otvaranje usta jer ne znaš dal da se raduješ što im ne treba pratnja il da kadar koji traje i traje gledaš iščekujući da iz neke zasede iskoči neko na tu kolonu. Ne znaš šta ti poručuju, osim što ti je ljudi žao. RTS pokazuje suštinsku nedoumicu vlade i predsednika - da li da se tom narodu približimo ili ne, jesu li izbeglice, pa treba da ih sažaljevamo ili imaju još šanse, pa treba da ih bodrimo i od njih pravimo heroje. A, ti gledaš i ne znaš šta se dešava stvarno.

Da ne bude da sam neki Gospodin Skrudž koji laje na sve koji slave, bilo mi je dobro, al mi o praznicima, valjda od tog silnog bleska sva beda bude još vidljivija. Ona ljudska i ona što je jedva malo skratim dok sečem nokte na nogama.

Za razliku od Skrudžova koji su po fejsbuku ostavljali statuse protiv petardi i šareniša, ja volim i jedno i drugo. Tu sigurno nemam nedoumica. Srce mi zaigra kad palim sijalice na metar čim krene da se smrkava. Uostalom najbliže što nam je ta Nova godina prišla je kad je komšija izašao pred zgradu, odma ispod naše terase i ispalio vatromet. Meni je posle bilo krivo što se nisam zatekla na terasi baš u trenutku kad je ispalio i što nisam bila tu kad se okrenuo i, prema rečima bolje polovine, upitao: Jel dobro?


11 коментара:

nasdvoje је рекао...

uf što je bio komšijski vatromet, gorela je višnjica xD

nasdvoje је рекао...

sad se hvališ kad si video:)

nasdvoje је рекао...

nisam sve, malo sam i žmurio od tih silnih salvi i bleskova :)

nasdvoje је рекао...

hahaha

nasdvoje је рекао...

xD

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Sećate se Ulice Sezam i onih matoraca što stalno nešto prigovaraju sa balkona, onako starački, zajedljivo, jedan drugog ne slušajući, a bogami povremeno ne prateći ni program Žapca Kermita? E, tako sam ja sad bila naoštrena na „bljesak“ čitajući tekst, a onda u komentarima videh blesak (kako treba), pa mi je sad skoro žao što nemam šta da seruckam.

nasdvoje је рекао...

pomešala si mapet šou sa ulicom sezam. ;)http://en.wikipedia.org/wiki/Statler_and_Waldorf

nasdvoje је рекао...

evo, ispravila sam u tekstu, hvala Miljo:)

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Pomešala, nego šta! Pola veka uzima svoj danak.

Bata је рекао...

Opet lep tekst... :)
Mi u Srbiji smo svi u velikoj konfuziji oko svog identiteta, i zato se stalno ponavljaju smesne scene oko praznika. Niko ne zna kako da se ponaša, a svi se kao prave da znaju...haos. :)
Ovde je sve blam...a i mešaju se babe i žabe...Kao, ako si za Evropu, onda moras da budes protiv crkve..i ti fazoni. Ima primera milion na tu temu..

nasdvoje је рекао...

pa, jes to sa identitetom nas večito jebe. i ko ga izmisli! meni se nekad čini da ima baš dosta dobrih namera i nekih posezanja za dobrim stvarima, ali se ljudi nekako mimoiđu. što više misle jedni na duge to se više mimoilaze.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.