Fish Tank – Andrea Arnold (2009.)

Kad sam sela da gledam Akvarijum, prvi put sam čula za Andreu Arnold da bi se ispostavilo da je ona „dobro čuvana tajna“ novog britanskog filma, pa je već zaradila pridev „ženski Ken Loach“, i to na osnovu kratke filmografije – jedan kratki i jedan dugometražni film (Red Road), pre Akvarijuma koji će doći na FEST.

Iako stoji sličnost sa Loachem, najpre u izboru miljea (ljudi sa zaradama ispod proseka, odloženi na obode grada i obode života), Arnoldova barem u Akvarijumu izdužuje putanju junaka tako da geometrija društva gubi onu kristalno jasnu, spoljnu vizuru kojom Loach svoje junake uvek vraća društvu kao neko ko redovno plaća porez. Arnoldova ga defakto ne plaća.

U priči o 15-ogodišnjoj Mii koja živi sa majkom i mlađom sestrom u stambenoj košnici u Eseksu i mašta da postane profesionalni brejkdenser, Arnoldova u startu uvodi senku koja naposletku Miu svlači sa mape socijalnog slučaja time što mladoj glumici koja debituje ulogom Mie ne daje da sasvim izvežba pokrete, oduzimajući satisfakciju“plesa do smrti“ ili „plesa do ljubavi“ kao legitimnog prevazilaženja klasnih barijera i sticanja satisfakcije. Namerno nevešti plesni pokreti koji su daleko od toga da vas fasciniraju poput i ubede da je Mia nebrušeni dijamant nekakve plesne scene poput Bilija Eliota ili Bejbi iz Prljavog plesa. Opet, Arnoldova ne čini Miin ples pukom kopijom, kao što je to slučaj u filmu Toni Manero.

Otuda, kapiram da ovakav film nema prijemčivost krupnog arhetipa, ili velike zabave, ali to što izlazi na crtu obema stranama čini ga posebnim i meni dragim. Zapravo, da biste kao gledalac stigli na jednu od ove dve obale, treba da plivate po mulju sopstvene borbe.

Peripetije u priči zapravo su Miino obračunavanje sa različitim narativnim i žanrovskim konstruktima u koje bi mogla biti zarobljena i kroz njih razrešena.

Isprva je ona devojčurak koji pokušava da se izvuče iz dušegupke socijale preko konkursa za igračicu, mlada buntovnica koja kredibilitet stiče kroz konstantno sukobljavanje sa autoritetima (majka) i konkurencijom - prsate igračice koje se uvijaju a la Dženifer Lopez direktno ugrožavajući i provocirajući našu junakinju). Arnoldova joj svesno ne izlazi u susret, pa zidove predgrađa koji je opasuju ne vaja kao betoniran hood, niti kao romantizovane predgrađe za pičkice u kariranim košuljama.

Arnoldova provodi svoju junakinju kroz ove kodirane odaje, kao da dugo priprema tikvice koje se isprva pohuju, a tek onda upadaju u sos sasvim nove smeše ukusa i mirisa.

O tome najbolje govori scena u kojoj se najbolje i najdublje ovi konstrukti kulturološki uslovljenog oslobađanja mlade devojke preklapaju – u sceni noćnog plesa za maminog novog ljubavnika – Irca!

U toj sceni gde Mia svom novom prijatelju, očigledno očinskoj figuri, prikazuje tačku koju će izvesti na predstojećem konkursu za plesačicu u nekakvom klubu. Ples kao vid Miine borbe da izađe iz akvarijuma paradoksalno i po Miu poražavajuće postaje ples zavođenja gde Miinu muziku zamenjuje omiljena numera irskog zavodnika California Dreaming. Ako se uzme u obzir da je ova inače divna pesma upotrebljena u slične svrhe u Nemescuovom istoimenom filmu, može se reći da je to saundtrek stranog prisustva, osvajačke, kolonizatorske sile koja dolazi samo da uzme, a ništa da ponudi zauzvrat osim par uzdaha šmekera u uniformi ili zavodnika na maminom kauču. To je zvuk sna o nekoj drugoj zemlji, nekom drugom svetu koji nikad nije naš. Gde devojčice postaju „žene“.California Dreaming veoma brzo postaje California Fucking, a Arnoldova tu ne seče kadar.

Akvarijum iz naslova tako dobija daleko dublje, na socijalnoj mapi odviše komlikovano značenja – Miino suočavanje sa dvoseklim mačem njenog sna o oslobođenju kroz šoubiznis, kroz prisvajanje ponuđene, koreografisane slike savladavanja prepreka.

Arnoldova pažljivo gradi Miinu putanju od bildovanja sopstvenog ega kako bi se opstalo – dakle pokazivanja sebi da se može, do pozornice na kojoj se pleše za druge, na kojoj, šta god izvodio, šta god iznosio postaješ posmatrani, postaješ pozorišna tačka koja nekog treba da zadovolji. Arnoldova ukazuje na ovu tačku kao trenutak razočaranja i osvešćenja, izlaska iz predstave za druge u život.

I upravo na tom mestu, akvarijum sa junacima prska tako što pronalazi zid iza zida – prava pitanja iza postavljenih i otkriva bolnu istinu o lancima društva koji su mnogo dublje postavljeni u biće pojedinca nego što se to može razrešiti kroz socijalnu sliku.

Otuda, ovo jeste jedan od boljih filmova o odrastanju koji su preplavili nezavisnu filmsku scenu. Dok je ovaj trend većini reditelja poslužio za regresiju u tobož nevina srdašca svojih verterovskih junaka i pravljenje filmskih scena od svake, iole uobličene bale koju neko od njih ostavi na jastuku prilikom spavanja, Arnoldova opisuje pun krug od detinjih strahova preko deziluzije do povraćaja snage – odrastanja, a da se nigde ne zaustavi da napuni mašinu benzinom.