Rukometni brodolom

Ako se po jutru dan poznaje, ove nam se godine teško piše na velikim sportskim takmičenjima. Naši rukometaši su neslavno završili takmičenje na tekućem evropskom prvenstvu u Austriji, a karte za put kući su im overili borbeni domaćini uz očekivanu asistenciju sudija.
Jasno je da je reč o neuspehu koji zadobija obrise katastrofe kada se zna da smo prošle godne na Svetskom prvenstvu u Hrvatskoj ostavili vrlo dobar utisak sa tendencijom daljeg napredovanja. U međuvremenu, smenjen je dotadašnji selektor Jovica Cvetković i doveden Sead Hasanefendić, bosanski stručnjak za koga se u rukometnim krugovima govori da "živi rukomet". Reč je o iskusnom treneru koji je u svojoj dugoj karijeri trenirao timove po Francuskoj i Nemačkoj (u rukometnoj NBA ligi je i trenutno na mestu šefa stručnog štaba jednog od klubova), kao i reprezentacije Švajcarske i Bosne. Srpski selektor se zahvalio pred ovo prvenstvo staroj gardi - pivotu Ratku Nikoliću i beku Mladenu Bojinoviću, što je izazvalo negodovanje javnosti, ali je bilo i mišljenja da je povučen pravi potez u cilju podmlađivanja reprezantacije, te su mediji bili krccati naslovima "selektor sa velikim S" i tome slično. U tu teoriju podmlađivanja se nije uklapalo vraćanje legendarnog golmana Dejana Perića (39 god.), u tim, ali dobro sad, Perić je kultna ličnost ovog sporta u (ne samo) domaćim okvirima.
U pripremnim mečevima je sve izgledalo dobro, i reprezentativci su širili optimizam pobedom nad svetskim šampionima Francuskom. Davane su izjave iz kojih se moglo zaključiti da se potajno mašta i o polufinalu, a da ulazak u drugi krug u konkurenciji domaćina, branilaca evropskog trona Danske, i olimpijskog vicešampiona Islanda nije ni dovođen u pitanje. Pobeda protiv Austrije je po starom dobrom običaju bila već upisana, a očekivalo se da tim bljesne i protiv neke od dve skandinavske reprezentacije.
Nažalost, sve se raspršilo kao mehur od sapunice kad je takmičenje počelo. Protiv Islanda nismo ni stigli da budemo u vođstvu, ali smo zahvaljujući kilavosti protivnika u finišu uspeli da izvučemo nerešen rezultat. Već u toj utakmici bile su vidljive sve od ranije prisutne boljke tima - spora, prevaziđena igra koja se bazira na solo akcijama bekova, nedovoljno korišćenje krila i mekana odbrana. Nadali smo se da je u pitanju samo grčeviti start i da će bolje izdanje biti viđeno već na susretu sa Dancima, koji su nas sa pola snage preslišali sa pet golova razlike. U oba skandinavska meča bilo je vidljivo da naših nema nigde deset minuta do pred sam kraj meča, da su noge teške, da lopta ispada iz ruke... da li je reč o pogrešnom tempiranju forme i preteniranosti, zna samo Hasanefendić.
Šta god da je u pitanju, na terenu je to izgledalo očajno. Momir Ilić kao motor ekipe je u sva tri meča imao flastera, a osim Stankovića u prvom i Vučkovića u finalnom meču nije bilo raspoloženih pojedinaca u našem timu. Dobro su branili Stanić i Perić, ali je sav njihov trud bio poništavan odbicima koji su najčešće završavali u rukama protivničkih igrača koji su to znali da iskoriste. Šešum je tek ponekad podsećao kakvim kvalitetom raspolaže, Nenadić je ostao potpuno neiskorišćen, a ostali nisu ni vredni posebnog pomena.
Tek završena utakmica sa Austrijom poslala nas je kući i ona je na delu pokazala da u našem timu nema pojedinca koji je u stanju da izađe na kraj sa protivnikom u trenucima kada timu ne ide. Za razliku od prva dva meča, u ovom smo uspeli da povedemo, čak smo i na poluvreme otišli sa tri gola prednosti, ali smo u drugom poluvremenu uspeli da primimo čak 22 gola i uprkos kriminalnom suđenju zasluženo idemo kući. Austrijska legija stranaca oberučke je prihvatila dignute ruke pripadnika razbijene vojske srpskog rukometa, te ne čudi što ide dalje.
Ako je za utehu, osim nas takmičenje je završila još jedna nekadašnja rukometna velesila - Švedska, koja je uspela da prokocka šest golova prednosti na poluvremenu u meču sa Slovencima. Već viđeni prvaci Francuzi se muče, te su prošli dalje zahvaljujući minimalnoj pobedi nad autsajderima Češkom. Hrvati i Poljaci su do sada pokazali najviše, solidni su bili i Španci, te sve nabrojane ekipe uz Island i Dansku figuriraju za najozbiljnije konkurente u trci za laskavo priznanje evropskog šampiona. Razlike u kvalitetu ovih timova su minimalne, nesumnjivo je i da srpska reprezentacija na papiru poseduje kvalitet koji mnogo ne zaostaje za vodećima, ali to na ovom prvenstvu nismo uspeli da vidimo u većoj meri.
Generalno gledano, rukomet nije prioritet u ovoj zemlji već duži niz godina unazad, ulaganja i plan u bilo kakvom obliku ne postoje, te tako ne treba da čudi što ćemo se još načekati na neko novo odličje (poslednje smo osvojili još sada već davne 2001. u Francuskoj na Svetskom prvenstvu, naravno reč je o bronzi). Svetsko prvenstvo iduće godine u Švedskoj (čini mi se) propuštamo (eto odgovora zašto su Šveđani žrtvovali ovo EP), a sledeće EP se održava baš kod nas za dve godine. Pitanje je da li je to dovoljan vremenski interval da se stvari pomere sa mrtve tačke u situaciji kada je baza uništena (iako je npr. selekcija 1986. redovno uzimala medalje u mlađim kategorijama). Ovim sportom predugo vršljaju stari dobri "sportski funkcioneri", prerušeni politikanti kojima se horizont vremena završava odrednicom "danas" i sada stižu rezultati. Na spisku njihovih žrtava, rukomet je tek periferna stavka.