Peron 8

Posle više od četri godine za Jovandan sam išla kod maminih na selo. Jedno vreme sam s mojima putovala svakog vikenda na selo, tokom 90-ih, ali je onda to prestalo, napravila se ogromna pauza, baba i deda su umrli, ujak je, na sve olakšice za poljoprivrednike odgovorio preoravanjem malinjaka, prodajom livada, čuvenih šljivika, koncentrišući se na mali plastenik i jedno seno pa je i posla bilo sve manje. U svakom slučaju, sve mi se vratilo još od prvog maminog poziva (jednog od desetak u četvrtak). Naime, mama ima talenat da toliko suzi vreme da ako voz kreće u 6 i 15, ti si za put spreman ko zapeta puška negde od 2 popodne. Evo zašto: ako je voz u 6 i 15, od kuće treba krenuti bar sat ranije da se kupe karte, ali za slučaj da nema prevoza ili da bude puno ljudi na stanici pa da se na vreme treba pozicionirati na čuvenom Peronu 8 treba poći oko sat i po ranije. Ali, da bi bio pripravan tih sat i po ranije, moraš biti spreman barem dva sata ranije da bi krenuo na vreme. Otuda je većina putovanja na selo bila celodnevna priprema, a potom sedenje u cipelama, komplet opremljen, pola sata u kuhinji, jer je tata na svoj mrzovoljan način ćutke opstruirao mamine planove time što je spor. Dok sam sedela u kuhinji, u položaju da zaskočim voz i zauzmem mesta čulo se mamino: kasnimo i tatino: stižemo. Vreme je moglo slobodno da teče tek kad bismo se pozicionirali na peronu 8, al tako da je jedno od nas uvek trčkalo do stanice da na monitoru vidi, ili još bolje pita (monitor uvek zna manje od onih šušumiga što sede za šalterom i izinata kriju kad kreće voz i kolko kasni, da nas muče), pa da trči do ostalih i javi. Nekolko puta menjamo položaj po stanici, jer se svaki put učini da će se voz parkirati nešto niže, ili nešto više nego što mi stojimo.

Posebna strategija se pravi kako ući, kako do zla boga rasporediti torbe: je li bolje da jedan goloruk upadne, pa da mu ostali doturaju prtljag, ili da se svaki progura sa po jednom torbom.

Ali, naša planiranja na peronu 8 nekako uvek nadmudri ćudljivost lokomotive. Jer, u tome je kvaka. Kad se čeka voz za Prijepolje sigurno znaš da će doći na jedan od tri perona u kraju stanice, ispod trafika, al nikad ne znaš dal će ovaj put biti peron 8, 9 ili 10. Kako nas žena sa razglasa večito zajebava pa kasni sa objavom koji to voz ulazi u stanicu i oće li se isti prekomponovati baš za Prijepolje, a mi za svaki koji uđe jednim od ta tri perona pojurimo preko pruge na taj peron. Doduše, zajedno sa ostalima koji se potpuno isto ponašaju.

U takvim trenucima, dok jurcaš ka tom vozu, toliko ti se suzi svest da imaš utisak ako stigneš u topao kupe, i ako to bude baš taj voz koji tebi treba, misliš da je to sve što ti treba. I zaista imaš utisak da ti na tom peronu kriju neku tajnu. Kako naiđe neko s kapicom mašinovođe svi ga gledamo ko u boga, šaljemo delegata da ga konspirativno pita, da nam jednom prizna dal je baš taj voz naš. A, ovaj se nešto nećka, kao ne zna, odlaže trenutak istine.

Uglavnom, kad se jedna želja namiri, odma se rađa druga. Prvo bude: samo da nam ne kasni makar stajali, posle kad se nedoumica razreši itaj voz ispadne naš bude ma samo da uđemo, posle, ma samo da sednemo, a već posle bude samo da ima grejanja. Naposletku se skuvamo i jedva čekamo samo da izađemo.

E, sad sve to bude u suprotnom smeru – za Beograd.

Dakle, iako su kuse 90-e kad smo razradili sve ove strategije prošle, ostade nam navika. Doduše, mene je sad mama u jednom trenutku toliko iznervirala, mada sam se izdirući se na nju izdrala i na sebe i onu ostalu šačicu ljudi. Zapravo me isteralo iz takta što su svi gurajući se na ta vrata ponavljali: kakva smo stoka. Eto ti ga sad!

U vozu smo sedeli preko puta trojice dečaka iz Požege. Jedan mrtav pijan, na hodniku mi kaže kako stalno putuje, traži sebi mesto, u Požezi važi za grdnog probisveta, ne puštaju ga ni u jedan klub ni kafić (sve mi ih je pobrojao), i nekoliko puta ponovio kako ne može da razuveri ljude koji misle da je on loš. Na pitanje koga ima u Beogradu, reče mi da nema nikog, ali s vremena na vreme odu ovamo na kafu, al sad su poneli dva litra rakije i sve popili.

Tu su bile i neizostavno lepe devojke. U stvari, kad god putujem vozom začudi me koliko lepih devojaka ima iz tog kraja i nekako su nežne i jake u isto vreme, pa možeš da ih zamisliš i kao najboljeg druga i kao ženu za ceo život. Momci su uglavnom pijani, mada ranije nisu bili toliko ili ja to nisam primećivala.

Mešavina uzbuđenja i nostalgije uhvati me uvek kada prođemo Lajkovac, jer tad kreće moj kraj. Uvek, dok kroz prozor gledam na udaljene svetiljke, na nekakvo pašče što promakne, na zamrle stanice, na žene sa otpravničkim kapicama, na nekakve zgrade koje Valjevo čine malom kolubarskom metropolom imam utisak da više pripadam tamo nego ovde.

Miris onih kartonskih brezica koje moj ujak večito kači po kolima odmah mi vrati čitave filmove u glavu. Put od Kosjerića do Radanovaca ponovo se otvara kao da sam juče tuda prošla – skoro pa iste rupe, okuke, vikendice i kuće, samo su priče odmakle. Neki naš koji se obogatio u Rusiji još se više obogatio, pa je sad otvorio prodavnicu, bračni par u čijeg sam sina bila zaljubljena se razveo, a sin se oženio i tako sve do kuće. Iako sela odumiru, Radanovci nije jedno od onih u kom po oborenim i trulim tarabama možeš da kažeš da odumire. Ono odumire tako što se nanovo gradi. Recimo, iako deca odlaze na škole u Valjevo, Užice, Kragujevac i Beograd, kuće su još belje, ograde prepravljene – sad više nisu od zašiljenih daski, nego modernije, zašrafljene, umesto velikih njiva tu su mali plastenici, ekonomičnije štale... Kao da se selo, u strahu od propadanja i neumitne smrti, iz čistog straha skuplja, umiva, navlači rukave na staračke ruke. Ne da se.

Ujakova kuća je dokaz toga. Ujak uvek ima više informacija od mene: on pre mene zna za novu vrstu mobilnog telefona, za nove TV kanale, za TV ličnosti, zna sve verzije o gripu – da je podmetnut, da je lažan, da je vakcina ubila neke, a neke će tek, da u njoj ima žive i da je prodaje Mišković. Njegovo mišljenje uvek jednako počiva na sumnji i na veri, na strahu i nekakvoj bezbrižnosti sa kojom prihvata stvari jer su od života.

Brdo kolača, ćebad na sve strane, u jednoj sobi toplo ko u furuni, u drugoj hladno ko u ledari. I nigde kesa, nigde folije. Na tim sitnicama odaje se neki život koji iako ima TV, iako popravlja kola i zna za sve što je ovamo kod nas, ne zna za detalje, za te kućne prdemete bez kojih se ovde kao ne može. Gledano jednim ćoravim oko, neko bi rekao da je reč o pomodarstvu, što moja mama ne propušta da primeti (nijedno žensko više ne kritikuje drugo, valjda jer zna kolko je zajebano da se održi kuća ko poklopac na šerpi koja stalno vri), dok drugim ćoravim okom vidiš beskrajni šarm u tim propustima. Oni ti govore o životu koji se odvija bez ikakve pedanterije, na imunitet koji zna za sve nepoznate reči, za sve aktuelne likove naših života al mu se živo jebe za njihova značenja. Ona su mu kič i tako ih i primenjuje. Mišković s vakcinom u jednoj i grisinama u drugoj ruci postaje klovn, postaje spodoba koja ne zna pošteno dasku da prenese s jednog kraja avlije na drugi.

Tu već kreću da se skupljaju pas, mator i umiljat kao mačka i mačka, debela i divlja kao tigrić što se penje na zamrzlu vinovu lozu, koza koja se penje stepenicama pod snegom i tera mačku u tri lepe.

Gosti na slavi donose svoje priče, kolko god obične toliko i konspirativne, pa se tu najgore muke nečije iznose na sto kao najveća zajebancija, pa kapiram da je u tom društvu najbolje biti šaljivdžija, a najgore osamljeni neženja. Bez žene si tamo ko bez kape, svako može da ti lupi čvrgu. Uvek je tako bilo.

Neke od priča rastužuju – deca se rađaju sa deformitetima, padaju na pegle, stari ljudi umiru, mnogima je dijagnostikovano bezbroj bolesti, mnogi su propali.

Jedino što se nije promenilo je taj utisak da nevolja tamo nikada ne preplavljuje ljude. I utisak da su dobro i loše toliko vidljivi, toliko jednaki da poželiš da stalno gledaš kako život ispod njih teče, kao ispod zamršene strnjike.

Stigli smo, naravno, na peron 4. Uvek tako bude. Peron 8 pri povratku uvek pripada nekom drugom, nestane u zidovima ko onaj u Hariju Poteru. Čeka sledeći polazak.