Od žanromanije do žanrofobije

Čak i letimičnim pogledom na trenutno stanje na savremenoj muzičkoj sceni, teško da se konfuzijom satrveni posmatrač može oteti utisku nalik onom koje je zavladalo srpskim carstvom nakon smrti Despota Dušana Silnog. Kao što je poznato, nasleđenim očevim prostranstvom zavladao je Uroš koga nisu bez razloga prozvali Nejaki, jer su se po njegovom ataru razbaškarili njegovi bliži i dalji rođaci, te znani i neznani velikaši koji su zgrabili pogodan trenutak za osvajanje svog feudčića na kome su uspostavili apsolutnu upravu (poređenje sa današnjom, npr. Jagodinom ili Inđijom itekako je umesno).
U smutnim srednjevekovnim vremenima, posebno nakon jednog događaja iz 1389. godine, takav trend se nastavio doživevši formalnu modifikaciju tako što je uticaj Otomana na velikaške prilike bio veći, ako ne verujete pitajte Kraljeviće Marka, vazala. Pitanje da li bi Dušan, da je malo duže poživeo, izašao na kraj sa novom silom koja je (ne zaboravimo to!), vladala delom ove teritorije sve do prošlog veka, istorija pamti njegova dva velika poraza od Turaka u bitkama kod Stefanijane (1344) i Dimotike (1352).

Neverziranim čitaocima u materiju dalje srpske istorije (mada je u srpskoj vizuri istorija UVEK pitanje sadašnjice) sam spremio drugi primer, i to iz školske klupe. U osnovnoj školi geografiju mi je predavala jedna neobična gospođa sa ormanom punim živopisnih haljina, koja se učenicima uglavnom obraćala u stihu („Izvolite sesti, al’ nemojte jesti“, „Danas ćemo da vidimo da li ćemo da se svidimo“, „Na kartu izađi Afriku pronađi“, „Kroz prozor izletećeš, na ulicu sletećeš i u Dunav uletećeš“ i najzlokobnija „Danas nam je u planu šetnja po Mediteranu“ (primera je milion)). Na predavanju posvećenom Indiji, geo-poetesa reče kako se u domovini monsuna „znao red dok je službeni jezik bio engleski, ali da sad to više nije tako jer ima preko 200 jezika kojima se u ovoj zemlji priča“. Pedagoški je ova rečenica bila okej čim sam je zapamtio posle skoro 20 godina, iako je u sebi sadržala klicu „dobrodušnog“ rasizma kojima se po pravilu ogrće kolonijalizam radi opravdanja svoje nezasite pohlepe.
No, suštinsko pitanje koje nas ovde zanima je sledeće: kako se zove engleski jezik sadašnje muzičke scene? Ili, drugim rečima, ko je Dušan Silni? Na to pitanje ni muzički kritičari ni diskofili nemaju jasan odgovor. Ranije je bilo lako – jednostavno sve je u načelu bilo rok muzika. Ako nije rok, nije vredno pomena, nije muzika. Ranih devedesetih i Public Enemy je u Srbiji bio rok, ali rap nije (što objašnjava i dan danas prisutnu mržnju „rokera“ prema ovom pravcu).
U međuvremenu, rok je prepustio presto pop muzici, a da se pritom ne zna šta ova kovanica označava. Znamo za raniju podelu na ozbiljnu i zabavnu muziku, ali ona kao da, slično guranju svega i svačega u rok fioku, pripada nekim prohujalim vremenima. Pop je izvedenica od reči popularno, i primetno je njeno besomučno forsiranje, pa se tako ova odrednica, nalik evro-atlantskim integracijama, umeće u sve živo, što bar na ovim prostorima nije do skoro bio preovlađujući slučaj – tako sada imamo Pop-odne, Pop-boks, imali smo Pop-cycle (doduše i Pop mašinu, no zna se kako se taj bend zvao u svojoj drugoj inkarnaciji). Ipak, ta formulacija, koja je doživela renesansu tokom ostrvske državne „nation-building“ kampanje zvane „brit-pop“ je višestruko sporna jer ima aspiracije da u sebe uključi i sve one žanrovske (pod)pravce koji joj svojom sadržinom ne pripadaju.
S druge strane, ne treba puno objašnjavati šta se na Balkanu narodski podrazumeva pod pop muzikom, iako joj taj, zdravorazumskim kriterijumima neupitni status odriču upravo glavni promotori usiljene domaće pop-manije, koji mrzovoljno okreću glave na pomen Željka Joksimovića ili Marije Šerifović. Pošto je tako, znači da imamo posla sa elitizmom, a isti nikada nije bio previše popularan, pa samim tim nije pop. Da kontradikcija bude potpuna, ono što po ovim mišljenjima jeste pop nije istini za volju popularno, a na tome možemo da zahvalimo višedecenijskom naopakom a temeljnom radu domaćih muzičkih pera. Turbo-folk i njegovi bliži i dalji suvozemni i pomorski srodnici jesu pop, baš kao i čitava estrada (scena na španskom). Stiče se utisak da pop fanovi preziru rođaka zvanog populizam, ali je taj prezir kao i u većini popularnih stavova, tanak sloj šminke kojim bi da se zamažu očigledne sličnosti.

Terminologiju izmišljaju kritičari koji pišu za časopise, a njihove glavešine (famozna „uređivačka politika“) su u dosluhu za izdavačima čime se zatvara jedan samodovoljni lanac proizvodnje i potrošnje u kome su muzičari kolateralna šteta a žanrovi ovlašno namiren poriv za deskripcijom. Posebnu ulogu u tom procesu imaju preimenovanja brojnih muzičkih stilova.
Nešto što je prvobitno bilo punk (na engleskom „propalica“) brzo je mutiralo u beskrvno određenje „novi talas“ (preporučujem dokumentarac „Punk Attitude“ i scenu u kojoj Jello Biafra pizdi na takav razvoj događaja) čiji kum očigledno nije imao istančan osećaj za protok vremena, te pomenuti val ostade novi i dan danas, iako je odavno starudija (na domaćoj muzičkoj sceni u poslednje vreme su primetna i bukvalna tumačenja ove odrednice). Osamdesete su nam donele i uobličavanje zvuka krštenog kao rap (reč istog korena kao rape – silovati, u kolokvijalnom govoru označava i oštru kritiku, hapšenje ili kaznu za zločin) koji je brzometno očišćen od prljavih uličarskih i netržišnih konotacija terminom hip hop, što je ime ulične crnačke kulture čiji je rep integralni deo. Još jedan prokaženi žanr – heavy metal ili nešto kasnije samo metal, je u prethodnoj deceniji za šarene izloge pune nosača zvuka prigrlio "prihvatljiviju" odrednicu hard core, kako bi poboljšao svoju marketinšku prođu kod nemetalske publike. Čak i danas je veoma teško u određene glave utuviti fundamentalne razlike između ova dva muzička pravca, koja su se, istini za volju, nemalo puta plodno dodirnuli napravivši brojnu zdravu vanbračnu dečicu (vidi pod crossover (thrash), još jedan pojam koji je preko noći postao konfuzan). Reperi su preko noći postali slušaoci hip hopa (mada sam imao prilike i da budem ubeđivan kako je u stvari u pitanju lounge, šta god to bilo), a metalci neviđeni korovci, tako da te pojmove izgovorene iz armije usta ne treba uzimati zdravo za gotovo jer su u najvećoj meri ispražnjene od svog sadržaja, tj. ne znače ništa, baš kao i drveni komunistički glagoli zaživeti i ispoštovati. Slična sudbina zadesila je i tzv. post-rock čiji koreni vode od šugejza (još jedan opšti termin čije značenje vremenom bledi ) do avangardnijih formi hardkor panka i metala, pa ti probaj da se snađeš. Ako ne znaš šta je – provereno je post-rock!

Šta tek reći za kovanicu „indie“ kojom se poslednjih nekoliko godina frljaju svi živi, najčešće u smrtonosnom koktelu sa mrnjavčevićevskim pojmom „pop“? Nekada je ona označavala bendove koji su do svoje popularnosti stizali van okoštalih tokova muzičke industrije, danas ta reč označava skoro sve koji su do juče bili urbani a prekjuče kul. Prošle decenije bila je aktualna odrednica „alternativa“, iako je gro izvođača pod tom etiketom izdavao albume za mejdžor kuće, što je trend prisutan od izlaska zlosrećnog Nirvaninog Nevermind, od koga je, sad vidimo ono što je Kurta Cobain spoznao kobnog aprila 1994, bilo više štete nego koristi. Ništa manje zlokoban amalgam od šlagerske indie-pop samolepljivosti može se naći ispod kamena na kome piše indietronica.

Sada kada je jasno da je žanrovska zbrka ogromna, ne iznenađuje odavno uočena potreba da formulacije muzičkih stilova dobiju na detaljnosti. Loša vest u ovom procesu je što je on odavno prešao granice apsurda i postao sam sebi cilj. Posebno indikativne u ovom smislu su metal (gde svaki drugi bend, ako verujete dokonim kritičarima svira thrashblackultradeathdoom ili psychstonersludgecrustneopagan varijantu ove muzike) i plesne/klupske/electro odrednice (minimalglitchambienttechelectro, downtempobreakbeatgaragedrumnbass, technotrance2step idm) koje dodatno pospešuju problem snalaženja u savremenoj muzičkoj džungli prepunoj terminoloških opasnosti. Suštinsko pitanje je da li su žanrovskoj Amazoniji potrebni prohodni i uredno obeleženi makadami ili je, za promenu, umesnije ekološku svest primeniti u praksi. Ono što je jasno je da od današnjih smernica malo ko ima vajde.

Mogu se čuti tvrdnje da je žanrovske podele izmislila muzička industrija kako bi konzumentima uvalila što više nepotrebnih stvari, i to nije tvrdnja bez osnova. Sećam se da sam jednom prilikom kada sam izašao da kupim cigarete, čekajući u redu slušao razgovor jedne tinejdžerke sa dva njena prijatelja. Devojčica je u tri minuta bar 20 puta ponovila kako je hip hop njen primarni muzički izbor a outfit joj je davao za pravo – skejterke sa debelim drečavim pertlama, vrećaste pantalone i prigodni duks sa kapuljačom. Verujem da ste i sami nailazili na slične žalosne slučajeve u kojima se žanr shvata kao surogat identiteta na pojavnoj ravni. Od sličnih vizualnosti pate i die-hard fanovi svih ostalih muzičkih pravaca aktualnog trenutka, ovom prilikom izdvajamo sveže armije obožavatelja dubstepa i new weird americe, dok svoje mesto pod suncem traže novomobilisani fanovi techstepa i hypnagogic popa. Biti kul po svaku cenu zaista nema cenu.
Jasno je da se trenutno ne zna kome je teže: kritičarima koji smatraju da moraju da nastave da "izmišljaju" nove pojmove ili čitaocima koji se dovijaju kako bi dokučili šta su pisci hteli da kažu. Zato „neupućeni“ i dižu ruke od muzičkih sadržaja, i otpisuju baratanje pojmovima tog tipa kao neopevani snobizam. Bilo kako bilo, za žanrove današnjice malo ko danas može da tvrdi da ih istinski poznaje. Eto, na primer, ko može da ponudi odgovor na pitanje koje, verujem, hipotetički najviše zanima Dušanove Srbe i filološki nastrojene Indijce: od kada je to folk postao etno?