Sećam se prevratničkog momenta iz bliske prošlosti kada su do tog trenutka devojke iz "finih" kuća ostavile svoje uobičajeno prnje u ormanima prošlosti, i krenule sa podražavanjem utegnutih idola sa malih ekrana. Reč fino u prethodnoj rečenici nije slučajno ispisana pod znakovima navoda: ta titula koja je zarađena u prethodnoj epohi, označavala je samo kukavnu i regenerativnu sposobnost konformizma. U novоnаstalom trenutku bili smo svedoci metamorfoze oblika, ali nipošto i sadržaja - pod pretpostavkom da isti uopšte i postoji u uslovima podražavanja, dakle ako se shvati kao nešto originalno. Iz jedne neautentičnosti u drugu, iz personifikacije nedužne nevinosti u vizualni bordel. Iz uloge u ulogu. Dobri su postali loši, jer je loše postalo norma života, a retko se kome samom od sebe mre. Oni što su ginuli za ideje su bili retke budale, kao merodavne se priznaju samo pogibije zbog love. Love(a).
Od ranije prisutni kanali komunikacije tih tvrđava građanstva sa svojom okolinom postaše natopljeni vodicama smrada. Iz ove zbrke proizašao je mit o građanstvu jednog anti-građanskog društva. Nova etapa se u tom smislu ne može tumačiti kao raskid, već samo kao to što jeste - završni čin vremena koji mu je prethodio. Nasilje ka unutra pratilo je nasilje ka spolja, sila je ostala kao od majke rođena spremna da od danas do sutra obara ruke sa vremenom koje joj kroz te iste šake curelo.
Nastade tiranija trenutka i nekritičko prihvatanje uvezenih kulturnih obrazaca. Deca nekadašnjih šmekera od Trsta do Đevđelije tako svi odreda postadoše kafanske duše, željne da od života uzmu i više nego što im pripada. Bolan nedostatak kreacije nadomećuje se žestinom i insistiranjem na ovakvom načinu života kao jedinom mogućem. U zaglušujućoj buci reči su postale suvišne. Zavesa je podignuta, nova predstava je počela. Na sceni su nas čekali stari, jedni te isti glumci.
U novonastaloj podeli uloga nije bilo predviđeno mesto za ideje ili razum, za kritiku ili primedbu. Za um i mozak - tiranija nagona je suspendovala te postavke pretvarajući u dim i pepeo sve što joj se našlo na putu. Pametni su ćutali kao zaliveni, oni koji su imali šta da kažu uzdržali su se od govora. Moć im je bila oduzeta, osim one zabavljačke, kao nešto što odudara, i samim tim nije relevantno. Misli su suvišne.
Bolesna ambicija življenja u trenutku je u međuvremenu mutirala od svojih alkoholisanih početaka po splavovima ali i dalje u ruci drži olovku kojom neuko ispisuje diktat vremenu. Vremenom su popustile stege obora u kome smo bili zatvoreni samo da bismo spoznali da je ovo stanje stvari univerzalno. Čitavim tokom krvave, nasilničke geneze ključni artefakti su ionako bili strane proizvodnje. Statusni simboli, mere luksuza, merila uspešnosti, kič kao estetika, licemerje kao norma iskrenosti. Samo je interpretacija bila domaća. Ona se prirodno uklapa u sliku stranog konformizma koji je po svojoj prirodi globalan.
Doba previranja preliva kamenčiće u plićaku svojim površinskim talasima. Združene energije militantnih pacifista, reakcionarnih progresivista i sličnih licemera čistog obraza bivaju žrtvovane na oltar religije bez boga u slavu ideala življenja u toku, po uvezenim merilima priučenih logika koje ne poznaju nijanse jer u svojoj agresivnoj neukosti korisno brkaju sa moralnim. Otuđenje od prirode je potpuno, svilene i nejake duše nemaju ni istoriju kao utehu, ona je za njih nedokučiva zbrka nepovezanih činjenica koja je sa razlogom stvar prošlosti koja se neće ponoviti. Zato vakuum bezobličnosti polaže pravo na večnost.
Okružen neviđenim dostignućima koje ubijaju pretpostavke autentičnog života, kao da ne preostaje ništa sem da troši , pije, jede, zabavlja se. Ceh će doći posle, gubljenje vremena u izgubljenom vremenu je apsurd. Tiha otkrovenja se po pravilu dešavaju iza leđa sramotljivih bukača. Ovde ne valja, zato što ne valja ni tamo. Otpor, i onda i sada, se nameće kao imperativ dostojan ideala kosmičke neukaljanosti.
Od ranije prisutni kanali komunikacije tih tvrđava građanstva sa svojom okolinom postaše natopljeni vodicama smrada. Iz ove zbrke proizašao je mit o građanstvu jednog anti-građanskog društva. Nova etapa se u tom smislu ne može tumačiti kao raskid, već samo kao to što jeste - završni čin vremena koji mu je prethodio. Nasilje ka unutra pratilo je nasilje ka spolja, sila je ostala kao od majke rođena spremna da od danas do sutra obara ruke sa vremenom koje joj kroz te iste šake curelo.
Nastade tiranija trenutka i nekritičko prihvatanje uvezenih kulturnih obrazaca. Deca nekadašnjih šmekera od Trsta do Đevđelije tako svi odreda postadoše kafanske duše, željne da od života uzmu i više nego što im pripada. Bolan nedostatak kreacije nadomećuje se žestinom i insistiranjem na ovakvom načinu života kao jedinom mogućem. U zaglušujućoj buci reči su postale suvišne. Zavesa je podignuta, nova predstava je počela. Na sceni su nas čekali stari, jedni te isti glumci.
U novonastaloj podeli uloga nije bilo predviđeno mesto za ideje ili razum, za kritiku ili primedbu. Za um i mozak - tiranija nagona je suspendovala te postavke pretvarajući u dim i pepeo sve što joj se našlo na putu. Pametni su ćutali kao zaliveni, oni koji su imali šta da kažu uzdržali su se od govora. Moć im je bila oduzeta, osim one zabavljačke, kao nešto što odudara, i samim tim nije relevantno. Misli su suvišne.
Bolesna ambicija življenja u trenutku je u međuvremenu mutirala od svojih alkoholisanih početaka po splavovima ali i dalje u ruci drži olovku kojom neuko ispisuje diktat vremenu. Vremenom su popustile stege obora u kome smo bili zatvoreni samo da bismo spoznali da je ovo stanje stvari univerzalno. Čitavim tokom krvave, nasilničke geneze ključni artefakti su ionako bili strane proizvodnje. Statusni simboli, mere luksuza, merila uspešnosti, kič kao estetika, licemerje kao norma iskrenosti. Samo je interpretacija bila domaća. Ona se prirodno uklapa u sliku stranog konformizma koji je po svojoj prirodi globalan.
Doba previranja preliva kamenčiće u plićaku svojim površinskim talasima. Združene energije militantnih pacifista, reakcionarnih progresivista i sličnih licemera čistog obraza bivaju žrtvovane na oltar religije bez boga u slavu ideala življenja u toku, po uvezenim merilima priučenih logika koje ne poznaju nijanse jer u svojoj agresivnoj neukosti korisno brkaju sa moralnim. Otuđenje od prirode je potpuno, svilene i nejake duše nemaju ni istoriju kao utehu, ona je za njih nedokučiva zbrka nepovezanih činjenica koja je sa razlogom stvar prošlosti koja se neće ponoviti. Zato vakuum bezobličnosti polaže pravo na večnost.
Okružen neviđenim dostignućima koje ubijaju pretpostavke autentičnog života, kao da ne preostaje ništa sem da troši , pije, jede, zabavlja se. Ceh će doći posle, gubljenje vremena u izgubljenom vremenu je apsurd. Tiha otkrovenja se po pravilu dešavaju iza leđa sramotljivih bukača. Ovde ne valja, zato što ne valja ni tamo. Otpor, i onda i sada, se nameće kao imperativ dostojan ideala kosmičke neukaljanosti.
Times are changing for the worse
Gotta keep a positive outlook
Growing up in such violent times
Have some faith and you'll get by
Thinking back when I was a kid
Times have changed so much since then
All grown up I gotta do for myself
I refuse to depend on anyone else
Life's hard, you struggle some times
In the end I'll get what's mine
But for now I'll deal with the times
Have some faith and you'll get by
Times are changing for the worse
Times are changing - I keep
I know my family is there for me
And without them where the hell would I be
But still I gotta try to be my own man
Make good of what I got - do the best that I can
Постови
2 коментара:
"nekritičko prihvatanje uvezenih kulturnih obrazac...militantni pacifisti" :))))
Ovo bi uz male izmene moglo da bude odlican uvod u neki roman.
Постави коментар