Dylan Dog

Godinama je fenomen stripova u najvećoj meri prolazio mimo mene. Dobro, krajem osamdesetih sam kupovao Alana Forda i obične sveske i one ludačke trobroje, i nikad nisam saznao kako se njegova luda družina obračunala sa onom moćnom silom koja se zvala na M, više se ni ne sećam, svejedno, počela je kriza, para je bilo sve manje, moji su se razvodili, a usput se i zemlja raspadala. Alana Forda više nisam viđao na kioscima.
Čitao sam pomalo i Zagora i Martija Misteriju, imao sam kod kuće ukoričene primerke Fantoma i Fleša Gordona, sviđao mi se dosta i Nik Rajder, ali tu simpatiju nikada nisam pretočio u nešto opipljivije, jer mi se, eto tako, u životu dešavaju brojne platonske ljubavi, a dobijete nešto više samo ako insistirate. Da ne dužim, takvih nije bilo previše do sad, ali mi se čini da u toj odabranoj grupi nema nezadovoljnih. Šta su tražili, to su i dobili.
Poznajem dosta ljudi koji se kunu u Dilana Doga, i meni je odvajkada bio simpatičan, iako je moja antipatija prema hororu dobro poznata. Kao i većinu drugih stripovanih stvari, čitao sam ga sporadično, kako naleti koja sveska. A onda sam u poslednjem duugačkom napadu prokrastinacije kome se nikako ne vidi kraj, otkrio štek vrednije polovine nasdvoje u kojima se krilo dosta epizoda sa lepuškastim agentom u glavnoj ulozi. Ona je već poznata kao veliki strip fan, posebno kao zaljubljenik u Kalvina i Hobsa i vlasnica velike strip kolekcije, pa sam, sa retkom metodičnošću koja uvek prati, gledano sa funkcionalne tačke gledišta, upitne radnje , za samo nekoliko dana progutao oko tridesetak svezaka koje su mi bile pri ruci. Ovaj tekst, u iščekivanju novih epizoda iz drugih izvora, može da se tumači kao znak krize što trenutno nema svežeg materijala za čitanje.
U čemu se sastoji šarm Dilana Doga? Zbog čega ga vole ljudi koji se u drugim dimenzijama svog života uglavnom gromko rugaju pri pomenu na onostrano, okultno i tome slično? Na najelementarnijem nivou, Dilan Dog je zaokružen koncept, blistavi pasus lepo raspoređenih citata skupljenih sa raznih strana. Iako kao detektivu za istraživanje noćnih mora, horor stoji u fokusu njegovih storija, to je samo naoko tačno, pošto se u njima žanrovi mešaju, stapaju i poništavaju.
Njegov verni pomoćnik Gručo Marks je zadužen za komediju, još jedan pouzdani saradnik i nekadašnji kolega iz Skotland Jarda inspektor Bloch pokriva pandursko-špijunski sloj fabule. Ljubavi se menjaju od epizode do epizode, ali ih u svakoj ima, i uvek je reč o zgodnim primercima lepšeg pola koji ili ginu ili nestaju pre poslednje strane. Ovaj zapaljivi koktel postaje dodatno pitak zahvaljući brojnim omažima velikim delima iz sveta literature i pop kulture (najčešće filma).
Na temeljima ovih konstanti, uvek preostaje dovoljno prostora za neku novu sagu u kojoj se poništavaju dimenzije prostora, vremena i tokova svesti u jednu brižljivo isprepletanu celinu. Jedna od tajni uspeha ovog serijala sastoji se u činjenici da su polazne tačke storija savršeno realne i logične, još tačnije rečeno imaju čvrsto utemeljenje u stvarnom životu. Upravo u ovoj tački otkriva se i brižljivo iznivelirana ali nipošto kompromisno nastrojena kritička crta stripa, koja nikad ne prelazi u parolašenje ili isprazno kritizerstvo, već preciznošću akupunkturnih iglica subverzije uvek ubada u pravo mesto, demaskirajući neku od bolnih tačaka savremene civilizacije poput pohlepe, nasilja i otuđenosti.
Upravno na ovom mestu analitičkog obrazlaganja postaje jasno zbog čega Dilan Dog tako trijumfalno slavi umetnost u svom punom a osobenom vidu i zbog čega ga Umberto Eko pominje kao jedinu literaturu koju, uz Bibliju i Homera, može da čita po nekoliko dana a da mu ne dosadi. Naime, kao i svako vrhunsko stvaralaštvo, ovaj italijanski strip serijal , koji iduće godine slavi četvrt veka izlaženja, ne samo što postavlja prava pitanja već istovremeno i edukuje i zabavlja.