U iščekivanju jednog od brojnih prenosa zgusnute sportske ponude na TV kanalima, uhvatio sam delić skupštinske rasprave. Došli su skoro svi članovi Vlade, orni da odgovaraju na pitanja poslanika koji su ovu priliku (zlo)upotrebili da udare jedni na druge. Predsednik LDP Čedomir Jovanović pozabavio se radom prethodne vlasti poslovično ne birajući reči , "slučajno" zaboravljajući na dane kada je i sam činio tu vlast, a kojih se, izgleda šačica nas, itekako dobro seća. U klasičnom demagoškom maniru, opozicioni (ne znam da li ovde da idu znakovi navoda) prvak je opet profitirao na već postojećim podelama uvećavajući ih (što je conditio sine qua non njegovog političkog postojanja), tobože utemeljenim na civilizacijskim razlozima, da vajnom ministru Šutanovcu nije preostalo ništa do da "tužno" konstatuje kako su ministri džabe dolazili u Skupštinu.
Sudeći po poslednjem ostvarenju Klinta Istvuda, koji nastavlja uočeni trend filmofilske južnoafrikanštine začete sa Distrikt 9, Nelson Mandela je dane svog predsednikovanja oplemenio drugačijom vizijom izgradnje nacije kao pretpostavke njenog boljitka (o kome toliko naglas mašta Jovanović iz svoje uskogrude bellum omnium contra omnes vizure, predlažući u svakoj prilici prekokolenašku metodologiju). Najkraće rečeno, umesto noža u leđa - pružena ruka; umesto upiranja prstom - tapšanje po ramenu; umesto prošlosti - budućnost; umesto osvete - oprost; umesto politikantstva - ljudskost; umesto demagogije - realan plan.
Nedavno na stub demokratskog, nezavisnog i pravovernog srama zakucana, inače sjajna profesorka Zorica Tomić nam je svojevremeno na jednom predavanju otkrila da je ključ demokratije u poštovanju prava manjina. Mandela je u aparthejdu ophrvanoj JAR proveo 27 godina iza brave kao najistaknutiji borac protiv rasizma. Nakon puštanja iz zatvora, dobija izbore. Obojeno stanovništvo je željno osvete za brojne zločine učinjene prema njemu iz civilizatorskih pobuda.
Mandela ima drugačiji ugao gledanja na stvari te koristi svoju moć da belu manjinu približi crnoj većini, stapajući ih sve skupa u jednu naciju. Preuzimajući dužnost, na zaprepašćenje svih, ne otpušta bele činovnike. Pojačava ekipu telohranitelja belcima. Ipak, rasna provalija je i dalje ogromna. Iz tog razloga raste njegovo interesovanje za ragbi, a 1995. je održano svetsko prvenstvo u tom sportu upravo u Mandelinoj zemlji. Predsednik odlučuje da iskoristi sport u političke svrhe, te poziva kapitena ekipe Fransou Pijenara na čaj. Mic po mic, ragbi postaje kohezivni faktor u integraciji duboko podeljene nacije.
Istvud koristi žanrovsko telo sportskog filma kako bi kroz njega prelomio goruća društveno-politička pitanja. Invictus po sadržini više naginje Gran Torinu, ali mu je forma prevlađujuće Changeling nastrojena što naposletku kvalifikuje ovaj film kao klasično holivudsko ostvarenje sa tezom, lišenog većih obrta i iznenađenja, u kome se od prvog minuta zna šta će biti na kraju, ali, ruku na srce, korektne zanatske izrade. Morgan Frimen je prirodan izbor za rolu Mandele u kojoj se dobro snalazi, dok je Met Dejmon "sportski" neubedljiv u ulozi Pijenara.
Verovatno najsvetlija tačka scenarija je oštroumno uočena razlika između ragbija, sportske svetinje belaca, i fudbala, koji iz istorijskih razloga više vole crnci. Fudbal je "gospodska igra koju igraju huligani", dok je ragbi "huliganska igra koju igraju gospoda". Mi elementarnih osnova za takve domišljatosti nemamo, jer je u našem društvu za huligane predviđen kratak postupak, samo za vrlu gospodu ostaje mesta pod suncem, te na kraju naš nacionalni stadion ostaje zjapeće prazan, osim kad treba da se popuni u marketinške svrhe.
Sudeći po poslednjem ostvarenju Klinta Istvuda, koji nastavlja uočeni trend filmofilske južnoafrikanštine začete sa Distrikt 9, Nelson Mandela je dane svog predsednikovanja oplemenio drugačijom vizijom izgradnje nacije kao pretpostavke njenog boljitka (o kome toliko naglas mašta Jovanović iz svoje uskogrude bellum omnium contra omnes vizure, predlažući u svakoj prilici prekokolenašku metodologiju). Najkraće rečeno, umesto noža u leđa - pružena ruka; umesto upiranja prstom - tapšanje po ramenu; umesto prošlosti - budućnost; umesto osvete - oprost; umesto politikantstva - ljudskost; umesto demagogije - realan plan.
Nedavno na stub demokratskog, nezavisnog i pravovernog srama zakucana, inače sjajna profesorka Zorica Tomić nam je svojevremeno na jednom predavanju otkrila da je ključ demokratije u poštovanju prava manjina. Mandela je u aparthejdu ophrvanoj JAR proveo 27 godina iza brave kao najistaknutiji borac protiv rasizma. Nakon puštanja iz zatvora, dobija izbore. Obojeno stanovništvo je željno osvete za brojne zločine učinjene prema njemu iz civilizatorskih pobuda.
Mandela ima drugačiji ugao gledanja na stvari te koristi svoju moć da belu manjinu približi crnoj većini, stapajući ih sve skupa u jednu naciju. Preuzimajući dužnost, na zaprepašćenje svih, ne otpušta bele činovnike. Pojačava ekipu telohranitelja belcima. Ipak, rasna provalija je i dalje ogromna. Iz tog razloga raste njegovo interesovanje za ragbi, a 1995. je održano svetsko prvenstvo u tom sportu upravo u Mandelinoj zemlji. Predsednik odlučuje da iskoristi sport u političke svrhe, te poziva kapitena ekipe Fransou Pijenara na čaj. Mic po mic, ragbi postaje kohezivni faktor u integraciji duboko podeljene nacije.
Istvud koristi žanrovsko telo sportskog filma kako bi kroz njega prelomio goruća društveno-politička pitanja. Invictus po sadržini više naginje Gran Torinu, ali mu je forma prevlađujuće Changeling nastrojena što naposletku kvalifikuje ovaj film kao klasično holivudsko ostvarenje sa tezom, lišenog većih obrta i iznenađenja, u kome se od prvog minuta zna šta će biti na kraju, ali, ruku na srce, korektne zanatske izrade. Morgan Frimen je prirodan izbor za rolu Mandele u kojoj se dobro snalazi, dok je Met Dejmon "sportski" neubedljiv u ulozi Pijenara.
Verovatno najsvetlija tačka scenarija je oštroumno uočena razlika između ragbija, sportske svetinje belaca, i fudbala, koji iz istorijskih razloga više vole crnci. Fudbal je "gospodska igra koju igraju huligani", dok je ragbi "huliganska igra koju igraju gospoda". Mi elementarnih osnova za takve domišljatosti nemamo, jer je u našem društvu za huligane predviđen kratak postupak, samo za vrlu gospodu ostaje mesta pod suncem, te na kraju naš nacionalni stadion ostaje zjapeće prazan, osim kad treba da se popuni u marketinške svrhe.
Постови
1 коментар:
al si sve uvezao! mislim da se Čedi ukazuje pretrana čast što ga se poredi sa Mendelom, al poenta je na mestu
Постави коментар