Rosewood (John Singleton, 1997)

John Singleton je jedan od markantnijih autora (uz Spajka Lija, naravno) za kog se vezuje priča o tzv. crnačkom filmu. Boyz N The Hood (1991) bio je savršena špijunka u svet predgrađa na Zapadnoj obali, uvid u prokletstvo postojanja koje svoje poreklo vuče od boje kože u kojoj si se rodio.
I u svojim narednim ostvarenjima, Singleton je ostao veran rasnim temama, ali nije doživeo veći uspeh kod šireg auditorijuma. Jedno od takvih dela je Rosewood, izbačen u etar pre 12 godina, koji je sa finansijske strane doživeo fijasko, ne uspevši da obrne pozamašan budžet od 40 miliona dolara. Ako je za neku utehu, kritika je toplo primila film.
Vreme dešavanja je prva trećina prošlog veka, još preciznije period nakon Prvog svetskog rata. Singleton nas uvodi u mikrokosmos floridskog sela Rosewood u kome Sunce jače sija te obojeni i beli žive jedni pored drugih i obrađuju zemlju. Prva trećina filma je klasična kostimirana holivudska pitoresknost koja slavi seoski svež vazduh i zadovoljstvo crnaca što su u mogućnosti da žive kao "sav normalan svet".
No, ne lezi vraže, jedna preljuba sa nasilnim epilogom stvara potrebu postojanja opravdanja, izmišlja se fantomski crnac koji siluje i bije čestite bele žene i počinje hajka na obojene u kojoj podjednako stradaju žene, deca i starci. Singleton žanrovski vrluda i od porodične seoske idile ubacuje u petu brzinu akcije i trilera, što je veoma zanimljivo za gledanje ali i pruža ubedljiv argument zbog čega je film slavno propao u bioskopima.
Sam film je holivudizovana adaptacija stvarnih događaja koji su se dogodili 1923. godine. Kao što možete videti, zvanične brojke su veoma umanjene u odnosu na one kojima barata film, ali tako je to kad Ameri ubijaju, pardon lišavaju života. Uvek postoji neki razlog za umanjivanje, i obilato se koristi pravo za opravdanje neopravdanosti (npr. genocid nad Indijancima je, u stvari, posledica epidemija) i što je najvažnije, njima je veoma žao, i evo , neće se ponoviti, daju nam svoju reč.
Singleton, slično Majklu Muru, u svojoj pravedničkoj borbi upada u klasičan američki kliše: crno-belo viđenje sveta. Ako među belcima u njegovoj viziji i ima i ovakvih i onakvih, a najviše pijanih i bradatih spodoba sa puškama u rukama koji čine razularene piromanske horde željne sveže krvi, svi Crnci odreda su fini i uglađeni, dobri i nevini. Iako za ovakav pristup postoje validna istorijska opravdanja, njime se žrtvuje realističnija dimenzija ovog dela mada se mora priznati majstorski izvajana jeza koju proizvodi vladavina gomile vazda raspoložene za linčovanje. Uhvaćen u raskoraku, Singleton uvođenjem obojenog superjunaka pravi kompromis u svojoj beskompromisnosti, potpisavši delo koje ima svojih moralnih i didaktičkih kvaliteta, ali mu nedostaje neophodne dubine da bi se na pravi način uhvatilo u koštac sa avetima koje i dalje (mada nominalno manje) stratifikuju američko društvo po rasnoj osnovi.