Tokijski bend Sigh postoji od 1990. godine i neizostavni je deo priče o tzv. ur-black metalu koji se, iz dobro poznatih razloga, vezuje uglavnom za Norvešku. Grupa koju predvodi, slobodno se može reći genije, Mirai Kawashima, svoje prvo izdanje Scorn Defeat izdala je za kultnu norvešku etiketu Deathlike Silence, inače u vlasništvu Euronymousa, gitariste ukletog Mayhema koga je ubio zloglasni Varg Vikernes (Burzum) i tako doveo ovaj muzički pravac na stranice skandinavske (pa i svetske) žute štampe.
Sigh, srećom, nije pružio krvave doprinose popularizaciji žanra, već striktno muzičke, stvarajući iz albuma u album temeljno sulude, avangardne kombinacije koje su od benda stvorile instituciju čije ime s pravom stoji kao jedna od karijatida savremene metal scene. Još od mitskog soundtreka sa onog sveta Hail Horror Hail (1997), trećeg LP izdanja u katalogu sastava, do poslednje dugosvirajuće ponude Hangman's Hymn (2007), grupa je, uz obilato korišćenje uvrnutog humora, tvorila vrhunsku zabavu seleći se iz jednog u drugi muzički univerzum bez posledica po sopstveni zvučni identitet.
Za novo izdanje, grupi se pridružila pevačica i saksofonistkinja Dr Mikannibal, Kawashimina muza, devojka prijatnog izgleda, inače i naučnica koja uživa u dobroj porciji rezanaca sa džinovskim crvima. Ekscentrična metalska doktorka ostavlja ženstvenost po strani kada se lati mikrofona koji preferira da koristi naga u studiju - glas joj je pakleniji i od Kawashiminog, što po sopstvenom priznanju duguje redovnom ispijanju kravlje krvi. Sve ovo je nagoveštavalo još jedan zvučni piknik.
Nažalost, fešta je izostala, i u paketu sa novim albumom grupe Shining predstavlja najveće razočarenje na početku ove godine. Scenes From Hell je pretežno derivativno izdanje koje glođe kosti sa muskulature svog prethodnika, poznatog po umešnom miksovanju simfonijskog, gitarskog i crnohumornog u jednu sumanutu neopisivost koja na slušaočevu auru ima trijumfalistički efekat podizanja samopouzdanja u nebesa. Simfonije su i ovde prisutne, razbacane po čitavom albumu, ali estetski šok u vidu neočekivanih rešenja, na koje nas je Sigh za sve ove godine navikao, skoro u potpunosti izostaje. Album je najvećim svojim delom, najprostije rečeno, ravan kao Vojvodina.
Čak i u očiglednom kreativnom nokdaunu, šašavi Japanci predstavljaju izabrane sinove (i kćeri) metal bratije, ali ne dospevaju čak ni blizu visokih standarda koje su sami kroz godine delovanja ustanovili. Na ime i minuli rad, zaslužuju oprost, pa time ovo izdanje umesto ocene dobija samo razočaravajući uzdah.
Sigh, srećom, nije pružio krvave doprinose popularizaciji žanra, već striktno muzičke, stvarajući iz albuma u album temeljno sulude, avangardne kombinacije koje su od benda stvorile instituciju čije ime s pravom stoji kao jedna od karijatida savremene metal scene. Još od mitskog soundtreka sa onog sveta Hail Horror Hail (1997), trećeg LP izdanja u katalogu sastava, do poslednje dugosvirajuće ponude Hangman's Hymn (2007), grupa je, uz obilato korišćenje uvrnutog humora, tvorila vrhunsku zabavu seleći se iz jednog u drugi muzički univerzum bez posledica po sopstveni zvučni identitet.
Za novo izdanje, grupi se pridružila pevačica i saksofonistkinja Dr Mikannibal, Kawashimina muza, devojka prijatnog izgleda, inače i naučnica koja uživa u dobroj porciji rezanaca sa džinovskim crvima. Ekscentrična metalska doktorka ostavlja ženstvenost po strani kada se lati mikrofona koji preferira da koristi naga u studiju - glas joj je pakleniji i od Kawashiminog, što po sopstvenom priznanju duguje redovnom ispijanju kravlje krvi. Sve ovo je nagoveštavalo još jedan zvučni piknik.
Nažalost, fešta je izostala, i u paketu sa novim albumom grupe Shining predstavlja najveće razočarenje na početku ove godine. Scenes From Hell je pretežno derivativno izdanje koje glođe kosti sa muskulature svog prethodnika, poznatog po umešnom miksovanju simfonijskog, gitarskog i crnohumornog u jednu sumanutu neopisivost koja na slušaočevu auru ima trijumfalistički efekat podizanja samopouzdanja u nebesa. Simfonije su i ovde prisutne, razbacane po čitavom albumu, ali estetski šok u vidu neočekivanih rešenja, na koje nas je Sigh za sve ove godine navikao, skoro u potpunosti izostaje. Album je najvećim svojim delom, najprostije rečeno, ravan kao Vojvodina.
Čak i u očiglednom kreativnom nokdaunu, šašavi Japanci predstavljaju izabrane sinove (i kćeri) metal bratije, ali ne dospevaju čak ni blizu visokih standarda koje su sami kroz godine delovanja ustanovili. Na ime i minuli rad, zaslužuju oprost, pa time ovo izdanje umesto ocene dobija samo razočaravajući uzdah.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар