No comment

Povratkom televizora u moj život, vratila se i opsesija sportskim komentatorima, neverica, gunđanje i zaprepašćenost njihovom preovlađujućom nestručnošću. Kao što ste već verovatno primetili, pomenuti uređaj se u našoj hacijendi u 99 % slučajeva pali zbog nekog sportskog dešavanja, a takve prilike su postale svakodnevne, što penzionisanom omladincu poput mene predstavlja bogougodnu obavezu daljeg zanemarivanja zaostalih životnih obaveza i prepuštanje stihiji učaurenog života.
Odmah da se razumemo, iako ni o fanovima sporta ni o sportskim novinarima nemam previsoko mišljenje, pala mi je na pamet misao da ljudi koji opsesivno prate sport (a među kojim sam i ja) uopšte nisu glupi kao što se na prvi pogled čini, a uzimajući u obzir ostatak televizijske ponude koja se pretežno sastoji od kiča, smeća, šljokica i sličnog zapakovanog đubreta. U ovom smislenom nastojanju može se otići čak i do zaključka da sportski prenosi predstavljaju jedini preostali delić istinske realnosti na koji se može nabasati putem malih ekrana.
Bilo kako bilo, sport je najjeftinija zabava za siromašne i leglo svakojakih kriminalaca zbog kojih sam pre nekoliko godina u svojoj ideološkoj zaslepljenosti prestao da pratim ovaj životni aspekt u meri u kojoj sam to činio ranije. A to je bila potreba da se zna sve. Suočen sa količinom informacija, shvatam da je to nemoguća misija čak i kada bi ljudi imali po tri glave na ramenima. Ali kao što svaki prijatelj sporta za sebe smatra da bi bio odličan selektor, velika većina posmatrača sportskih manifestacija koja u oblinim količinama gubi vid i živce pred šarenom kutijom živi u uverenju da bi odlično obavljalo posao sportskog komentatora.
Nekada je monopol u ovoj oblasti držao RTS, danas smo svedoci pravog cunamija kanala sa isključivo sportskim sadržajima, a svoje mesto pod suncem traže i drugi programi sa nacionalnom frekvencijom. U ovoj kratkoj rekapitulaciji, bolje da krenemo od pozitivnih primera obavljanja komentatorskog posla, pošto ih je značajno manje u odnosu na ove druge.

Što se tiče fudbala, meni se uvek najviše sviđalo kako ga prenosi Gojko Andrijašević, čiji glas nisam čuo još od mitske utakmice sa Dinamom iz Tbilisija, izgleda da je zauvek sklonjen sa Javnog servisa evropske Srbije. Koliko sam imao prilike da vidim po netu, mnogo ljudi ga izrazito ne gotivi iz najraznoraznijih razloga, ja ću pružiti svoje argumente zbog čega ga simpatišem. Pod jedan, nisam siguran da je ova priča sto posto verodostojna, ali sam čuo da je Gojko radio na TV Palmi kao tehničar i da je na mesto komentatora uleteo slučajno kada se pokojni Vladanko Stojaković razboleo, i posledično bio sprečen da obavi svoj posao. Andrijašević se odlično snašao u novonastaloj ulozi, što može da posvedoči svako ko je gledao prenose na Palmi tokom prethodne decenije - ovaj komentator bi satima prenosio mečeve sa podjednakim žarom. Drugi i najvažniji razlog moje simpatije prema Gojku je što za vreme njegovih prenosa isprekidanih mestimičnim škljocanjem zippo upaljača nisam osetio tzv. transfer neprijatnosti kojim me obilato čašćava većina njegovih kolega.

Što se tiče košarke, neprikosnoven je Ilija Kovačić, kao pravi maestro prenosa kraljice igara, a opasno mu se kvalitetom približava i Srđan Radojević (?) sa Sport kluba koji nešto slabiju dikciju nadomešćuje fantastičnom pripremom prenosa i obiljem podataka koje nosi u glavi. Što se tiče odbojkaških duela, ubedljivo najbolji je bio novosadski komentator Jergić koji je praktično opismenio TV auditorijum što se tiče ovog sporta.
I to bi bilo manje-više to što se tiče dobrih medijskih "poslenika" (kakva tragična reč!).
Loši su svi ostali, neki manje, neki više. Kao velikom navijaču Zvezde strašno mi smeta što su svi košarkaški komentatori neopevani Grobari - kako ona dva mutavca-deklamatora na Košavi koji će uvek primetiti "Zvezda izgubila loptu", dok će u istoj situaciji na meču Partizana reći da je "sudija dodelio loptu Partizanovom protivniku", podsvesno ubacujući rovca sumnje u ispravnost takve odluke.
Ništa bolje nije ni na RTS. Jaki Petar Denda prenosima pristupa kao pogubljenju i osim probijanja kroz dve-tri prepoznatljive loše fraze nema šta da ponudi, ali zato je njegovo srce pravoverno crno-belo. Potpunog debakla spasava ga stručni konsultant, čini mi se da se zove Miroslav, zaboravio sam mu prezime, ali mu je svaka na mestu. O Slobodanu Šarencu da ne pričamo - statistički podaci po kojima Vranešu fali još samo pet blokada kako bi postao 15. bloker u istoriji Evrolige ili kako je Rašić imao "niz od 16, pardon 18 ubačenih bacanja" ponavljaju se iz nedelje u nedelju i defintivno su me udaljili od njega iako mi je nekad davno bio interesantna. Živo se sećam jednog pregleda sa Olimpijade u Atlanti koji je radio u tandemu sa Memedovićem i to je zaista bilo vrcavo i sjajno, ali se taj Šarenac utopio u trivijalne statističke podatke kojima iskazuje neizmernu ljubav prema klubu Titove Armije. (Slično se priča i za Vladana Tegeltiju sa SOS-a, ali ja godinama ne pratim taj "kanal iz video kluba", kako ga je nazvao jedan moj bivši prijatelj, referišući na prepoznatljiv kvalitet slike ovog programa)
RTS nema čime da se pohvali ni što se tiče fudbala. Aca Stojanović je Perica Ognjenović sportskog novinarstva u Srba - dok je radio na BK bio je zanimljiv, danas guši glupostima tipa "Dida je boksovao loptu iako to ne voli", a primećuje se i da voli da se kladi na mečeve koje prenosi, što rade i mnoge druge njegove kolege. Kovinjalo nije jedan od njih, ali on iskazuje drugu, još goru boljku: iako imamo prijem slike koja prati dešavanja na terenu, on svoj stil bazira na prepričavanju viđenog. Slično se primećuje i za Strajnića koji se specijalizovao u disciplini "kako da ne kažem ništa sa što više reči".
Kao odgovor na staru gardu RTS, pojavila se i plejada komentatora B92, ali je oduševljenje kratko trajalo, budući da su oni još dosadniji od ertesovskih vedeta. "Zanimljivi" Šaranović i "gromoglasni", retko netalentovani Lončarević brzo su postali božija kazna za sve ljubitelje fudbala, koji su sa uzdahom olakšanja propratili vest da je RTS pred početak ove sezone ponovo otkupio prava za Ligu šampiona. Ponovo smo mogli da uključimo ton.
Na Areni sport i Sport klubu pomalja se nova generacija komentatora - Živkoviću, starom znancu sa SOS kanala se mora čestitati na velikoj izdržljivosti u fudbalskim maratonima tokom vikenda ali i zameriti na slaboj moći animiranja publike. Razaznajem na ovim kanalima još nekoliko glasova ljudi čija imena ne znam, samo ću istaći da dečko koji radi argentinsku ligu na Sport klubu nema veze sa mozgom, a opasno živcira i onaj blago alkoholizirani glas sa više kanala koji se iz petnih žila trudi da bude zabavan i smešan, a samo je dosadan, kao i ona dva "duhovita" nesrećnika sa Foxa koja "komentarišu" Ninja ratnike i njihove bliže i dalje rođake. Nakon poslednjeg derbija i gomile oPsajda u njemu, situacija je što se tiče ova dva najnovija TV bisera postala mnogo jasnija.
Nije previše ugodno ni kada gledamo odbojku - "paljevina" stil Predraga Milinkovića upadljivo štrči, baš kao i onaj Duška Koraća, mada njemu priznajem da ume da me nasmeje neočekivanim naletima sulude inspiracije. Ni u ženskoj odbojci situacija nije bolja - Rešad Šehović je manje komentator, a više motivator naših reprezentativki, neretko u "sugar daddy" ključu. Kad nabasam na male sportove, koje ipak slabije pratim, uvek se "oduševim" Duškom Milanovićem i njegovu nemogućnost da pravilno pročita bar jedno prezime koje je ispisano latinicom. Sećamo ga se još sa RTS-a kada je Šols davao golove za Mančester, a Duško se pridružio triju fantastiko koji osim njega čine Zvonko Mihajlovski i Dobrosav Gajić, svaki ponaosob sa registrovanim ozbiljnim nedostacima koji ih ometaju da kvalitetno obavljaju posao za koji su plaćeni.
Ništa bolja situacija nije ni što se tiče osoblja sa Trećeg kanala. Srbija je verovatno jedina zemlja u kojoj ljudi poput Igora Miklje dobijaju priliku da rade na televiziji, Pešikan je oduvek živcirao svojim izraženim gubitničkim mentalitetom svrstavanja uz pobednike. Tenis nikada posebno nisam previše pratio, ali fudbalski prenosi koje radi Višković često gube na kvalitetu u neodmerenim egzaltacijama u slavu ostrvskog načina igre... Da ne spominjemo Lazu Bakmaza, koji više vodi računa o svom preterano naprilitanom izražavanju nego što obraća pažnju na teren. Njegovi prenosi uvek zahtevaju dodatne atome energije jer formom podsećaju na suvoparne predloške za scenarija događanja tipa "Prođoh Levač, prođoh Šumadiju", gde se svi tope od izveštačene ljubavi prema jeziku.
Vaterpolo vodama uglavnom osrednje dominira Saša Mikić, ponekad mu se pridruži i već pomenuti Aca Stojanović koji je tokom prošlogodišnjih prenosa sa SP u Rimu prečesto upadao u stanja isforsirane histerije, ali je srećom pored sebe imao stručnog konsultanta Igora Gočanina, od koga smo, za promenu, i imali šta da čujemo.
Na samom kraju, ovo je samo štura skica mojih tv impresija, o kojima bi moglo naširoko da se piše, plus što besmrtne stare snage tipa Milojko Pantić, Vladanko Stojaković, Srđan Knežević i Jordan Ivanović nisu ni pomenute ovom prilikom. Na kraju kada se sve sabere, čekamo sa nestrpljenjem dan kada ćemo pritiskom na dugme na daljincu biti u prilici da isključimo glas a da zajedno sa njim ne iščili i ton sa poprišta.