недеља, 14. фебруар 2010.

Mlad i talentovan čovek


Krajem decembra objavljeni su rezultati konkursa Filmskog centra Srbije za dodelu sredstava za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih filmova za 2010. godinu. Dugometražni naslov povećava broj karaktera kolumne, pa ćemo ga zarad uštede slova u daljem tekstu oslovljavati bratski sa jvpm.

Od sedam njih koje je odabrala komisija u sastavu Marko Kostić, Oleg Novković i Nenad Dukić, Upravni odbor FCS-a je pustio pet. Jedan koji je predala Maja Miloš odbačen je jer je kao producent potpisan Baš čelik koji se u istom obličju javlja Ispred još jednog projekta. Nije moglo oba. Maja Miloš mora još da čeka ili da se uda. Što se drugog odbačenog tiče, ispostavilo se da je sa predlogom scenarija za koji je član komisije Marko Kostić glasao već ranije konkurisao u svojstvu reditelja. U ovom slučaju, on se, kako sam kaže u intervjuu za e-novine, odrekao pozicije reditelja (konkurisala je Vladislava Vojnović, inače scenaristkinja, sada potpisana kao rediteljka priložene priče). Kako kaže Kostić, u ovom slučaju, on je žrtvovao svoje učešće u tom projektu što mu je teško palo. Na ovo se Upravni odbor prenerazio, a protiv Kostića će, kako tvrde, verovatno podići i tužbu zbog klevete, jer je Kostić u sve dodatno upleo politiku tvrdeći da se konkursi rešavaju po partijskom ključu.

Ovde čovek treba da se odmakne pa da proba da odvoji zlikovce od pozitivaca. U suštini, za jedan državni konkurs reč je o prilično žanrovski nečastivom filmu. Dobrih nema, zlikovci su svi, ali finese postoje. Dakle reč je o tipično umetničkom, festivalskom projektu kakve jvpm inače odobrava I ohrabruje. Sad znamo zašto. Slede spojleri.

Suludo je raspisivati jvpm na koji jednako mogu da se prijave amateri, ljudi iz esnafa koji još nisu imali prilike da daju svoj doprinos domaćoj kinematografiji i prekaljeni profesionalci koji za sobom već imaju za naše uslove opsežne filmografije. Eto šta se desilo 2006. godine, prve i poslednje u kojoj sam ja, sa par prijatelja konkurisala kod države – pobedila je, između ostalih, Tatjana Ilić sa predlogom adaptacije pozorišne drame Biljane Srbljanović. Ovde treba stati – nigde u propozicijama konkursa nije bilo definisano sme li se prijaviti sa predlogom o ideji da se adaptira nečija tuđa, inače realizovana ideja. Da smo znali konkurisali bi sa Šekspirom ili tako neki velikanom. Ne bi rizikovali sa subverzivnom Srbljanovićkom da nas ne odbiju. Dalje, pobedila je Milena Depolo čiji je suprug u tom trenutku gradski sekretar za kulturu, Mladen Matičević, inače u tom trenutku u rodbinskim odnosima sa članom žirija Goranom Terzićem. Takođe, među dobitnicima su bili Srđan Koljević i Srđan Dragojević.

Kako dobitnik dobija pravo na mentora koji mu pomaže u metastazi scenarija, profesionalci tipa Koljević i Dragojević konkurisanjem, tj. primanjem nagrade priznaju da im je mentor potreban i da, kako samo ime jvpm-a kaže, traže pomoć u razvoju scenarija. Ovakva promaja u propisu konkursa omogućava profesorima FDU-a da se već po ko zna koju godinu zaredom prijavljuju za mentora. Iako su, dakle, već na državnoj plati kao nečiji mentori u razvoju scenarija. Zakon ih, za razliku od zdravog razuma, u tome ne sprečava. Razum kaže: ako ti treba mentor znači da priznaješ da nisi kompetentan da budeš nečiji tuđi mentor i za to primaš državnu platu, ali zakon kaže – grabi pare, šta ti ko može.
Tako se desilo da iste, 2006-e, kao i ove godine Srđan Koljević, inače predavač na FDU-u, dobija ovu novčanu pomoć kao i likovi poput Srđana Dragojevića, Lazara Ristovskog itd. koji su inače dokazani kao profesionalci u svom poslu. Ako probate ovo da osporite, kao što je to u jednom trenutku učinila kritičarka Politike Dubravka Lakić, možete da završite prilično napljuvani. Mislim da će taj mentor imati dosta neprilika sa ovako samosvojnim i sujetnim đacima. Ako podrazumemo da ovakvi već profi đaci beže s tih mentorskih časova, ostaje jedina dobit od tog smaračkog jvpm-a – pare. Pare su, naravno, uvek dobrodošle da se čovek prehrani dok mu inspiracija ne dune u znojava leđa.

Dakle, u slučaju najnovijeg konkursa reč je o sukobu dve vrste lopova – starih i novih. Tako je Dinko Tucaković koji Marku Kostiću preti tužbom zgranut što se pojavio neko “tako mlad” ko liči na njih. Zgranut je, kako kaže, što se tako mladi odlučuju da podvaljuju. U ovoj Tucakovićevoj izjavi, podrazumeva se stara bitlsovska, popkulturna misao – ne možeš sa strane da hrupiš po novce ko neki Marko Kraljević. Nije ovo 12. vek. Treba da se dokažeš i stekneš nekog staža da bi mogao da lapaš. Npr. da prvo oficijelno sviraš u vatrogasnom orkestru, dočekuješ zvanice u Kinoteci, poziraš i izjavljuješ da ti je domaća kinematografija jedina briga u životu, dakle pokažeš da znaš šta je rif, šta solaža, a tek onda možeš da budeš poludeli kantautor koji nešto mrndža nad gitarom.
S druge strane, Marko Kostić pokušava da u arenu lopovluka uđe krajnje pragmatično tako što će, na zaprepašćenje svih međ
pređašnjim generacijama lopova tiho saopštavanu prevaru reći glasno.
I poslužiti se zakonskim rupama da progura svoju stvar. Jer, iako mu zakon valjda daje za pravo da glasa za scenario na kom ne stoji njegov potpis jer ga je, kako kaže, žrtvovao, postavlja se pitanje zašto nije žrtvovao svoje učešće u članstvu komisije ovog konkursa a zadržao identitet autora projekta. To je, prema nekom principu slikara Van Goga koji je umro gladan i nepoznat jedini smisao svega. Biti autor svog dela. Odgovor je: zato što onda ne bi bilo para. Marko Kostić ovim postupkom čini isto što i njegovi prethodnici na istim pozicijama – pola šarcu daje.
Tako dolazimo do zaključka da od poštenja generalno nema para, ali opet da i od lopovluka i smicalica nema poštenja, dobrog statusa, pa ni puno kredibiliteta da se drugima soli pamet i o domaćoj kinematografiji priča kao o celini do koje ti je stalo kao do pojave bez ličnih interesa u njoj.

Marku Kostiću, kao uostalom i ostaloj plejadi učesnika u konkursu s ove ili one strane mentorskog stola - Goranu Markoviću, ili Srdanu Goluboviću vazda su u izjavama, na B92 blogovima itd. puna usta “domaće kinematografije”. Time žele da kažu da misle na zajedničku stvar, na to da nam svima bude dobro i da ostavimo potomcima nešto da gledaju domaće. U suštini, svi oni zapravo govore o sebi i o svom filmu.
Ovde sad upada rez sa Dinkom Tucakovićem i onima što će da tuže Marka Kostića. Mesto da se zgražaju što je “mlad i talentovan čovek” krenuo njihovim stopama, trebalo bi da se zapitaju kakav je to konkurs, i kakva je to država u kojoj ne možeš da govoriš o kinematografiji ako u njoj, na ovaj ili onaj način ne učestvuješ. Jer te dve stvari automatski isključuju jedna drugu. Treba da si skroz jadan i bez filma da bi mogao pošteo da govoriš, ili da praviš filmove a onima što pošteno govore pretiš policijom i Dinkićem.
S tim u vezi, u novi zakon o kinematografiji treba zabeležiti poseban član: il te jebu, ili jebeš.

5 коментара:

kerovođa је рекао...

postoji odvratnija stvar od korumpiranih političara > korumpirani "umetnici". film, kao najskuplja forma umetničkog rada (naravno, u kontekstu realizacije ideje) je - očekivano - najpodložniji kvarljivim i mutnim radnjama. cela ova priča koja se već duže vreme vrti u javnosti je, najblaže rečeno, bedna. kako za same autore koji učestvuju u drpanju para za svoje projekte (na nečastan način), tako i za osećaj poštovanja prema sopstvenoj zemlji tj. državi.

vrabac је рекао...

a jel JVPM znači: jebo vam pas mater?
:)

nasdvoje је рекао...

da :)

cripple је рекао...

Lepo si ga živopisala. Paradoks konkursa na kome učestvuju debitanti i iskusni reditelji očigledan je već na nivou gradskog konkursa za debitante na kome se učestvuje sa prvim i drugim filmom. Iako to jeste evropska praksa, da se debitantskim smatra prvi i drugi film, u Srbiji je OGROMNA razlika između onoga ko ima jedan i onoga ko nema nijedan celovečernji film. A o razlici između onih koji imaju više filmova da i ne govorimo. Naša kinematografija u svojoj istoriji i ima strukturu piramide u kojoj je najšira baza u kojoj su oni sa po jednim filmom i ona ima bogatu tradiciju uvođenja debitanata u posao. Ipak, isto tako kako je vreme prolazilo i okolnosti se menjale tako je i razlika među rediteljima postajala sve veća i veća. Danas svakako i reditelji sa nekoliko filmova mogu da se žale na svoju poziciju, a da ne govorimo o onima koji sa punim pravom tek žele da se kvalifikuju za poziciju reditelja sa jednim filmom.

nasdvoje је рекао...

ne samo pri davanju novca, nego i kad ih gledaš - dolaziš u situaciju da se većini reditelja zamera što nisu raša Andrić. jer, ljudi se prisećaju da je on pravio te "normalne" filmove koje ti nije neprijatno kad ih gledaš (ni u kom smislu), pa bilo koje vrdanje s tog pravca izgleda kao devijacija. ne kao druga vrsta filma. ko da imaš samo jedan zub u glavi pa njim treba da pregrizeš i ćevap i grisinu i supu iz kesice. i onda se čovek pita što je Mladen Đorđević kad je već snimao film od silnih slika koje može da snimi snimio govno, mogao je da snimi kao Raša Andrić vrh zgrade gde klinci u jednoj sceni puše, piju, ispričaju sve što imaju i šta ti treba više. ispod im je prodavnica, ima jedna devojka u kraju na koju se svi lože, a sa te visine se pokriva svaki bilbord, bandera, pa si rešio i sponzore, okreneš se ono banka, i amerika se odozgo vidi. sve ide istim koritom i sve se poredi i tako nam uvek izmiče idealan film jer svi pokušavaju da kažu sve, a oni koji kažu samo nešto ispadaju da nešto mrsomude i samo suvišno zbunjuju gledaoca. što se mene tiče, najbolje bi bilo da opet udari neki komunizam pa bar da znamo: svi pravimo partizanski film, svima isti kostim, ko oće nek zalepi brkove.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.