уторак, 16. фебруар 2010.

Knut Hamsun - Pan (Politika/Narodna knjiga, 2004)

Ime Knuta Hamsuna se donedavno u mom malenom svemiru manje vezivalo za književnost, a više kao najzvučnije među plejadom onih čiji je sjaj potamnilo odobravanje nacističkih ideja. Zajedno sa Ezrom Paundom i Selinom, mora se priznati da je Hamsun tu, dakako literarno gledano, u veoma dobrom društvu, još kad se zna da je pretežni smarač i dežurni denacifikator Sartr sa druge strane... Stoga mi je oduvek bilo uživanje da pomenem ovo ime u paketu sa ostalima kako bi u besplodnim raspravama dodatno doveo domaće denacifikatore u stanje apsurdnosti.
Dakle, za ideologiju me boli uvo dok delo valja, a uglavnom valja kada ga nema u delu, što sve brojniji domaći delatnici koji pucaju iz tog praznog pištolja nikako da shvate, čim njime vitlaju umesto da se bave nekim istinskim stvaralaštvom. Eto, u "Panu" ni traga od ideologije, ali poetike zato ima napretek, zbog čega ga valjda i dan-danas čitaju adolescenti. Meni je taj tinejdžerski voz odavno pobegao, ali nikad nije kasno uhvatiti se za šipku poslednjeg vagona.
Hamsun nas u ovom delu seli na krajnji sever, u kožu lovca Glana koji je savladao sve tajne prirode ali mu zato društveni saobraćaj slabo ide od ruke. U njegovoj ulici dešavaju se svakojaki kolapsi kada mu u život uđu žene. Prva je Edvarda, lokalna namiguša, gorda devojka koja pod ljubavlju podrazumeva samo strast u vođenju tipičnih toplo-hladnih muško-ženskih igara. Hamsun u ovom delu dolazi do ispravnog zaključka da je ignorisanje najefikasnije oružje u ovoj borbi približavajući se povremeno u svojim opservacijama i visinama dubokih Kjerkegorovih uvida na ovu temu, zabeleženim u "Dnevniku zavodnika", tim glogovim kocem (površnog) ženskog romantizma.
Kako Edvardina zvezda bledi, u Glanovo sazvežđe, preplavljeno miomirisima trave te ubijenim pticama i ostalom raznorodnom divljači (svojevrsna poezija u prozi, unekoliko sličnog naboja kao Matvejevićev "Mediteranski brevijar"), uplovljava Eva, udata žena. Čini mi se da je to najslabije razrađen važan lik u čitavom romanu, budući da mi njeno bivstvovanje na stranicama koje potpisuje Hamsun umnogome deluje nakalamljeno i neproživljeno. Iako Edvarda ni u kom slučaju nije junakinja za koju biste voleli da vam se u stvarnom životu manta u vidokrugu (ili baš zbog toga biste...), gotovo kao u nekoj američkoj sapunici, dogodovštine sa njom su u slučaju ovog čitaoca bile preovlađujući predmet iščekivanja i najveće pažnje. U odnosu na nju, Eva je bila samo prepreka koju treba preskočiti kako bi se stiglo do željenog cilja.
Još jedna stvar upada u oči a to je činjenica da je "Panov" epilog briljantno razrađen i predstavlja jedan od ubedljivijih nastavaka do kojih u većini literarnih slučajeva ni ne dođe. Čitaoci sa maštom vole da kada zaklope korice neke dobre knjige nastave fabulu u najfantastičnijim pravcima. Na ovom mestu je to Hamsun maestralno učinio za njih, precizno kalibrirajući kontrast toplo-hladno na nekoliko simboličkih ravni na način dostojan najvećih majstora.
Uostalom, čovek nije svojevremeno džabe dobio Nobelovu nagradu za književnost, u vreme kada je ta nagrada još i imala neku težinu. Posle Drugog svetskog rata, ljutiti čitaoci su mu vraćali knjige zbog njegovih gore navedenih političkih simpatija, kojih se Hamsun, ostavši dosledan sebi, nije odrekao ni u svojoj autobiografiji "Po zaraslim stazama". Sudeći po spisateljskoj veštini koju je demonstrirao u "Panu", ona bi takođe trebalo da predstavlja povod za vanredno čitalačko iskustvo.

5 коментара:

Milja Lukić је рекао...

„Dakle, za ideologiju me boli uvo dok delo valja, a uglavnom valja kada ga nema u delu, što sve brojniji domaći delatnici koji pucaju iz tog praznog pištolja nikako da shvate, čim njime vitlaju umesto da se bave nekim istinskim stvaralaštvom. Eto, u "Panu" ni traga od ideologije, ali poetike zato ima napretek, zbog čega ga valjda i dan-danas čitaju adolescenti. Meni je taj tinejdžerski voz odavno pobegao, ali nikad nije kasno uhvatiti se za šipku poslednjeg vagona."
To i jeste suština - bavi se pisanjem ako si pisac.
Samo se ne slažem da je jedna od glavnih odlika Sartra „pretežni smarač", mada jeste bio i to. Kad bi prestajao da se udvara javnosti („Vidite me kako sam pametan, i pravedan, i dobar, i kako mene boli uvo za ono što vi mislite...", a dupe bi dao da svi misle samo o njemu), onda je imao i neke lepe misli koje gone na razmišljanje. Meni je bar bio inspirativan kad god je bio mračan. Možda mu se samo omaklo, kao pijancu kad se ne seća šta je pričao, ali... uglavnom je to ono što misli a želi da sakrije.
Preporučujem Hamsuna iz sve snage jer ima prefinjenu rečenicu (iako je reč o prevodu) i izgrađen stil.

nasdvoje је рекао...

slažem se sa tobom, zato sam i napisao "pretežni" :)

etotako је рекао...

Nisam procitala post o Panu jer mi se oci sklapaju, ali bih uvek prstom uprla u Hamsunove knjige, svakome ko drzi do "reci" i poetike.

Posle naspavane noci, mozda dodam stosta.

Анониман је рекао...

Knut Hamsun



"I am not worthy to speak aloud of Adolf Hitler, and his life and work do not invite sentimental words.


"He was a warrior for mankind and a herald of the gospel of justice for all nations.


He was a reformative figure of the highest rank, and it was his historic fate that he had to work work in a time of unprecedented baseness, which in the end brought him down.


"Thus, I suppose, must the ordinary West European look upon Adolf Hitler.


And we, his close followers, now bow our heads before his mortal shroud."

ves је рекао...

"Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poče da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda učinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je."

Hvala na preporuci, jako mi se svidela knjiga. Vracam za koji dan ;)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.