Politist, adj. (2009) – Corneliu Porumbiou

Često pitanje u analizi filmskih žanrova i o tome zašto se neki nisu kod nas primili, upravo je ono čega se dotakao prešlicavanje koji je onomad svratio na naš blog – nedostatak civilizacijskih dogovora. Razmišljajući o tome, pao mi je na pamet ovaj rumunski film.

Dakle, iako je reč o filmu u kom policajac dobija zadatak da istraži slučaj dečaka koji puši marihuanu i, kako njegovi nadređeni pretpostavljaju, diluje je, Politist, adj. nije u žanru policijskog filma, niti krimića, pa ni trilera. Zapravo se ne oslanja ni na jednu od ovih čvrstih žanrovskih infrastruktura. Ali, za razliku od većine filmova koji odbacujući žanr odbacuju svaku filmsku pismenost pa postaju nemušti ne samo drugima, nego i sebi samima, Politist veoma precizno ističe odsustvo pravila, kao i insistiranje na njima kako u priči koja se bavi sukobom između policajca na zadatku i nadređenih zbog njegovog odbijanja da privede dečaka iako mu to zakon i služba nalažu, tako i u formi – reditelj svesno uvodi motiv reči i rečnika kao legitimni okvir za preispitivanje pravila (dakle podrazumevajućih i usvojenih spram ličnih tumačenja i preispitivanja). Na planu priče, jezik i njegov sistem se uvodi kroz lik policajčeve žene koja predaje rumunski (zamalo napisah srpski) u školi čiji je đak uhvaćen u zadnjem dvorištu da provocira policajce i njihova pravila, tako što ispravlja gramatičke greške u njegovim izveštajima i objašnjava mu ko donosi odluke o izmenama u pravopisu.

Iako odvojena od scene u kojoj nadređeni suočava policajca sa glomaznim rečnikom u kom značenja reči savest, policija i moral apsolutno propisuju hapšenje dečaka, razgovor sa ženom sasvim opravdava pobunu policajca – ako se s vremena na vreme grupa ljudi sastaje i menja rumunski pravopis, tako se i grupa ljudi s vremena na vreme sastaje i menja zakone. Za par dana novi zakon bi mogao osloboditi dečaka koga sada osuđuje na sedam godina zatvora. Dakle, krajnje nepouzdano. A, opet, da nije pravila ne bi bilo ni profesije čuvara pravila, bilo da su oni koji čuvaju jezik i gramatiku ili oni koji čuvaju zakon i vode u zatvor.

Nenametljiva mudrost ovog filma pokazuje se u tome kako je autor na svim planovima sledio svoju misao uprkos njenim krajnje dijaboličnim kontradikcijama i apsurdima. Tako na pitanje zašto u Srbiji ili Rumuniji nema krimića ili jakog žanrovskog filma, Politist, adj. daje gramatičku analizu zamenjujući uzbuđenje koje donose trileri (peripetije u rešavanju slučaja) birokratskim zavrzlamama u strukturi policijskih činova i hodnika zgrade u kojoj je svako gazda u svojoj kancelariji i za svoju "oblast". Naš policajac nema problem da se probija kroz mrežu narkodilera (do njih ni ne dođe, niti ih, po ovoj azbuci preispituje), već da iskopira izveštaj ili kolegu sa susednog odeljenja natera da uradi svoj deo posla kako bi izveštaj za nadređenog bio kompletan, čitljiv i po svim parametrima prihvatljiv.

Komisije su u stvari sačekuše, a najveći mekgafin je policajac sam.

Treba dodati da iako krajnje promišljen, Politist, adj. je duševan i duhovit film za čijeg istinski zabrinutog junaka se vrlo brzo vežete jer se sa njegovim problemom ustanovljavanja pravila i borbe protiv njih automatski identifikujete. Sa njegovom sizifovskom potrebom da sebi definiše svoju poziciju onda kada se ona, po mišljenju nadređenih ni za živu glavu ne dovodi u pitanje, pogotovu što se problem junaka ne izlaže šematski već kao odlika ovog karaktera. Dakle, kao lična potreba jednog junaka, a ne obaveza civilizacijske prirode, jer ako se Politist na nešto ustremljuje svojom ironijom onda to jeste dogovor i pravilo na kojima civilizacija zamaskirana u reči moral, savest i obaveza počiva.

U sceni gde žena po hiljaditi put na jutjubu pušta pesmu nekakve rumunske Ane Stanić, naš junak se pita šta koji moj te reči znače i samo tom scenom rasprave zaslužuje da ga čovek urami u i prisvoji u porodicu svojih filmskih heroja.