Čast da na ovom mestu otvori novu sezonu prikaza muzičkih izdanja pripala je norveškom sastavu Shining. Na žalost, ako se po jutru dan poznaje, nećemo se baš naslušati svetlosti u 2010.
Norvežani pripadaju onoj vrsti izvođača koji su, na radost svojih slušalaca, uvek menjali rutu izražavanja tako da nikad niste bili načisto šta vas očekuje od izdanja do izdanja. Džezi počeci obogaćeni su vremenom metal/prog uticajima što je od albuma In The Kingdom of Kitsch You Will Be A Monster (2005) i posebno Grindstone (2007) načinilo veoma osobenu zvučnu gozbu za sladokusce koji se ne zamaraju konvencijama. Od tada je prošlo tri godine, a ime benda u krugovima poznavalaca vremenom je dobijalo na težini kao jedno od onih kojima nije u opisu diskografske aktivnosti da isporuče slabost. Nažalost, sa novim izdanjem, suma sumarum, stvari stoje upravo tako.
Početak oličen u temama The Madness and the Damage Done i Fisheye je obećavajući. Od džez korena u zvuku grupe praktično nije ostalo ništa, samo nervozna tenzija koja se graniči sa živčanim rastrojstvom u stilu radova Naked City i (ranih) Dillinger Escape Plan. Na žalost, bombastično zagrejavanje nije i uvod u nove fantazme.
Umesto toga, norveška ekipa potpuno gubi kompas i nastavlja u jednoličnom ritmu, vođena željom da sablazni nepripremljenog slušaoca baražom raznoraznih muzičkih neprijatnosti nabacanih po difoltu. Shining koristi muzičku agresiju kao alibi za očiglednu kreativnu stagnaciju, a ono što je nekad bilo sredstvo da se dođe do cilja, sada postaje cilj koji iznova maši metu, čime se topi sjaj nekada neosporne originalnosti. Tanka nit koja odvaja sviračke egzibicije od smislene muzike na višem planu se, i ako postoji, na ovoj ploči ne razaznaje.
Drugim rečima, Shining na ovoj ploči mahom zvuči kao dete koje na dvotočkašu egzaltirano uzvikuje "Mama, vidi, vozim bez ruku!" Po nepisanom pravilu, na kraju ove, bezbroj puta ispričane storije po pravilu stradaju zubi.
Norvežani pripadaju onoj vrsti izvođača koji su, na radost svojih slušalaca, uvek menjali rutu izražavanja tako da nikad niste bili načisto šta vas očekuje od izdanja do izdanja. Džezi počeci obogaćeni su vremenom metal/prog uticajima što je od albuma In The Kingdom of Kitsch You Will Be A Monster (2005) i posebno Grindstone (2007) načinilo veoma osobenu zvučnu gozbu za sladokusce koji se ne zamaraju konvencijama. Od tada je prošlo tri godine, a ime benda u krugovima poznavalaca vremenom je dobijalo na težini kao jedno od onih kojima nije u opisu diskografske aktivnosti da isporuče slabost. Nažalost, sa novim izdanjem, suma sumarum, stvari stoje upravo tako.
Početak oličen u temama The Madness and the Damage Done i Fisheye je obećavajući. Od džez korena u zvuku grupe praktično nije ostalo ništa, samo nervozna tenzija koja se graniči sa živčanim rastrojstvom u stilu radova Naked City i (ranih) Dillinger Escape Plan. Na žalost, bombastično zagrejavanje nije i uvod u nove fantazme.
Umesto toga, norveška ekipa potpuno gubi kompas i nastavlja u jednoličnom ritmu, vođena željom da sablazni nepripremljenog slušaoca baražom raznoraznih muzičkih neprijatnosti nabacanih po difoltu. Shining koristi muzičku agresiju kao alibi za očiglednu kreativnu stagnaciju, a ono što je nekad bilo sredstvo da se dođe do cilja, sada postaje cilj koji iznova maši metu, čime se topi sjaj nekada neosporne originalnosti. Tanka nit koja odvaja sviračke egzibicije od smislene muzike na višem planu se, i ako postoji, na ovoj ploči ne razaznaje.
Drugim rečima, Shining na ovoj ploči mahom zvuči kao dete koje na dvotočkašu egzaltirano uzvikuje "Mama, vidi, vozim bez ruku!" Po nepisanom pravilu, na kraju ove, bezbroj puta ispričane storije po pravilu stradaju zubi.
Постови
2 коментара:
s obzirom da se ti u potragu za muzikom bacaš ko Kalvin i Hobs za blagom, biće berićeta i ove godine :)
živeo prvenac!
već ima kandidata koji su mi popravili raspoloženje, stay tuned xD
Постави коментар