Annex 2009.

Kao i svaki pravi medved, prespavao sam čitav januar sa šapom u ustima i zapostavio svoj faktički život. Gde sam bio, šta sam radio, kako sam se na rođenu dršku od metle nasadio, nemam pojma ni sam ali nije mi namera da sad žalim za prosutim mlekom (u stvari je žal zbog toga što se mleko pokvarilo a da na vreme nije sipano u čaše). Doduše, sad kad rekapituliram, iako nisam radio ono što je trebalo, zbog čega ću snositi konsekvence u najbližoj budućnosti, dosta gubovrema je otišlo na sve ono što sam u muzičkom smislu propustio tokom prethodne godine a zaslužuje da se pomene. Pa ’ajmo (kao nekim) redom.

Uniquetunes je ekipa iz Petrograda koja se uhoslušno loži na Red Snapper i to radi na veoma dobar, konstruktivan način. Na njihovom drugom albumu 8 (Samizdat) praktično nema praznog hoda. Muzičari raskalašno koriste svoje instrumente što rezultira zapaljivim koktelom žanrova spajajući ih sve u koherentnu celinu.


Spoj prošlosti i budućnosti nalazi se i na izdanju pod imenom Anagram Jam (Fat City) koji unutar svojih rilni krije prašinarski rad DJ dueta iz Mančestera koji sačinjavaju Tandy Love & Mad Smooth. Njih zatičemo u bogougodnoj misiji prepakivanja opskurnih psihedeličnih, funk i surf komada sa svih strana sveta. Krajnji rezultat je fantastičan – ovo je jedna od onih ploča koja podseća na slušanje radio stanice koja se emituje iz paralelne dimenzije, one u kojoj i najbizarnije kombinacije zvuče pitko, i za koju ste sigurni da ne želite da se ikada završi. Nekada bi takvi trenuci ostali pohranjeni samo u sećanju, sada posredstvom ove ploče nalaze svoj put do večnosti.


Chronicle Grim – Career Cat Get Tiger Suits


I Kavalier – Stun Gun Mao


Jono Pelicio – A zebu nuclear junco

Futuristički tretman nasleđa prisutan je i na petostrukom debi albumu Toeachizown (Stones Throw) lika koji se zove Dãm Funk. On za sebe skromno tvrdi da je „ambasador bugi fanka“, što po preslušanom nikako nije daleko od istine. Očigledno odrastao na muzici Georgea Clintona i Bootsyja Collinsa, koju je pročistio od šljašteće kičastosti, ovaj instrumentalni naslednik G-Funk struje hip hopa sa zapadne obale povremeno zvuči poput napaljenog Princea kome je dato u zadatak da iz zajebancije ozvuči film iz edicije Boogie Nights. Zanimljivo, Dejmova muzika je odmah u rasnom ključu proglašena za crni pandan radovima grupe Animal Collective, mada sam ja uveren da ta titula više pristaje prošlogodišnjem albumu trojca Sa-Ra, koji me je toliko zbunio da nisam skupio hrabrosti da se upustim u teoretizaciju njegove vrednosti.


Na prvo slušanje, prijemčivost baš i nije odlika kojom bi se mogao opisati debi One of Us (Swamp 81) dubstep ratnika Kryptic Minds. Zvučni ekvivalent klaustrofobije i otuđenosti predgrađa funkcioniše kao deo monolita okružujuće betonske beživotnosti. No, uprkos mračnoj noti, u ovoj tmini koju KP prezentuju kao svoje prirodno stanište, izmili i neočekivana toplina kao vapaj davno otpisane ljudskosti, pa se na taj način ovo izdanje može tretirati i munkovskim očima.


Six Degrees

I ako Kryptic Minds utvrđuju gradivo dubstepa, od ranije praćeni holandski pešadinac 2562 na svom drugom albumu Unbalance (Tectonic) pokazuje jedan od mogućih puteva njegovog daljeg razvoja. Mrak je na ovom tenzijom nabijenom mestu pomešan sa kiselinom, a čitava originalna audio smeša ima iznenađujuće osvežavajuću aromu koja svojim supstancijalnom mirisiom preplavljuje čitav tok izdanja.


Dinosaur

Pošto nisam ljubitelj muzike grupe Gastr Del Sol, a nije mi se svideo ni album Sonic Youth „NYC Ghosts & Flowers“, u prvi mah nisam preterano posvetio pažnju albumu Visitor (Drag City) cenjenog alt.muzičara i producenta Jima O’Rourkea. Na kraju sam se ipak nakanio da čujem o čemu se radi da me ne bi grizla savest, i ostao zaleđen monstruoznom veličinom ovog dela. U samo jednoj duuugačkoj kompoziciji O’Rourke naoružan gitarom šparta kroz raznorazne žanrove sa lakoćom koja imponuje, pružajući dokaz da avangarda ne mora nužno da bude dosadno/naporno slušalačko iskustvo.


(extract)

Slična griža savesti me odvela i do solo albuma Tyondaija Braxtona pod imenom Central Market (Warp), poznatog kao pevača i gitaristu jednako voljenih i kuđenih Battles. Razuzdani dečiji duh sa albuma Mirrored koju potpisuje Braxtonov sastav i ovde je prisutan u okrepljujućim dozama. Kompleksna zvučna slika koja podseća na iščašeni soundtrack na pola puta između video-igre i animiranog filma prava je kapsula optimizma za dobro raspoloženje. Još jedan uveravajući dokaz da avangardno nije nužno i dosadno sa dodatkom da ne mora biti ni smrtno ozbiljno da bi bilo shvaćeno kao merodavno ili kvalitetno. Umetnost je prvo i prevashodno igra, pa tek onda i sve ostalo. Ova ploča nas podseća na tu nepobitnu činjenicu.


Uffe’s Woodshop


Platinum Rows

Kome je više stalo do svega ostalog, a da pritom gaji sklonost ka beskompromisnosti metalskog podzemlja kao poručen stiže debi album španskog akta Teitanblood pod nazivom Seven Chalices (Norma Evangelium DiaboliAjna Offensive/Dauthus). Muzička arheologija je i ovde dobrodošla kao aksiološka metoda: Teitanblood u sirovosti tehničke nesavršenosti uspeva da iznedri zarazni duh predaka poput Hellhammer, igrajući na tankoj žici između black i death metala (recimo da je u sličnoj galaksiji sa onim što prakikuju misteriozni Australijanci Portal). Zlokobna atmosfera sa zavidnom zaraznošću uvlači um slušaoca u katakombične predele paralelnog postojanja, stvarajući multikulutralni efekat upotrebom čak sedam jezika koje, istini za volju, nećete ni razaznati pod salvama distorzije i sličnih škriputavih neprijatnosti od kojih je ovaj album u celini satkan.


Infernal Dance of the Wicked

Za ljubitelje čvršće strukturisanog, klasičnijeg tvrđeg zvuka, tu je album Ape Uprising (Cruz del Sur) sastava Slough Feg. Ovaj bend stiže iz San Franciska, „svi vole da ga mrze“, i dosta godina unazad se nalazi u misiji očuvanja pravovernog hard rock/heavy metal pogleda na svet. Ključna reč koja ide uz ovo izdanje je trijumfalnost koja svojom nepročišćenom snagom nagoni učenike petog razreda na epileptične pokrete rukama i glavom bez prisustva roditelja, stariji čitaoci će se sigurno setiti Iron Maiden faze prožete baš ovakvim oslobađajućim iskustvima. Ovaj album muški i bez kompromisa pruža valjane argumente zbog čega je heavy metal relevantan i u novom milenijumu.


Ape Uprising
You called us animals
We found the right and used it
Kingdom of cannibals

It's fight or flight
Our strife continues on

We shared your ancestors
You kept us caged like monsters
Simian manifold

It's fight or flight
Our strife continues on
You found the might in
Your opposing thumbs

But our battle's begun
Just a step on the rung
Thought you buried my brain
All your efforts in vain

But our battle's begun
Now you're biting your tongue
All the world is your stage
Until you rattled my cage

Now that your missing link was
Found in the shackled chain
Death to the noble savage
Life to the spoils of Kane

Prodigal Caesar rising
Rolling in leaves of rage
Swinging on vines you'll find him
Locked in his human cage

Dragging this out through centuries
Paleolithic maze
Caught in an endless circle
Chased in a fossilled craze

Corpus of ill-intention
Oedipus bound in chains
Bored of his new inventions
Bankrupt for all his pains


Ostrvski postrok heroji UpCDownC nekako su nenametljivo objavili svoj novi dugosvirajući uradak Firewolf (Tap n’ Tin) na kome se opraštaju od gudačkih deonica i sličnih oruđa za postizanje tenzije. Na ovoj ploči, novu, pomalo iznenađujuću inspiraciju pronalaze u rok muzici iz sedamdesetih i pošto se uključe u pojačala bez mnogo filosofije prelaze na stvar. Kada jednom počne, vožnja ne prestaje do samog kraja, čime ovaj album dodatno pojačava i od ranije golem kredibilitet sastava.


Prošloprošlogodišnji šampioni Sunset ne staju sa diskografskom aktivnošću, a novi album Gold Dissolves to Gray (Autobus), predstavlja delimični zaokret ekipe koju predvodi Bill Baird u pravcu tradicionalnijih muzičkih formi koje vuku svoje poreklo sa severnoameričkog kontinenta. Dragulji poput Bright Blue Dream se ne snimaju svaki dan, ali ni nova ploča ne pada ispod odavno uspostavljenog standarda kvaliteta na koje nas je Sunset navikao.

In every part of me
There’ll always be
A raging civil war
My North fights my South
My teeth bite my mouth
Though my soul has always been a pacifist

My heart versus my brain
Oh!
I fight like Mark Twain and Samuel Clemens must’ve fought before.
There’s no way to win
I’ve killed myself again.
This lonely land of me in civil war.

Well the Mason-Dixon line
I guess that’d be my spine
And my bloodstream’s the mighty Mississipp(i)
Robert E. Lee is my honesty
My morality is named Abe
And my nightlife is named John Wilkes Booth.

Za kraj ovog muzičkog blic miksa, album koji svojom sveobuhvatnošću baca u drugi plan sve što smo do sada izrekli o voćkama ubranim sa prošlogodišnjeg drveta. Bend se zove Necro Deathmort a njihov prvenac This Beat is Necrotronic (Distraction) najozbiljnije figurira kao verna zvučna kulisa vremena u kojima živimo. Ne, nije u pitanju neki surovo opskurni blek metal kako ste u prvi mah pomislili, naprotiv! Ovi Britanci (tačnije njih dvojica) iz teme u temu na ovoj ploči sa takvom preciznošću zvučno oslikavaju mrak novog milenijuma da žanrovske granice u tom poduhvatu padaju kao rukom odnesene. U rasponu od Sunn 0))) (čiji novi, uber hvaljeni album, i dalje nisam pustio) i Earth preko duba i krauta do DJ Shadowa i illbienta, bend koji u svom imenu triplira smrt na ingeniozan način u nutrini guste tame mapira organske tačke dodira između naizgled dijametralno suprotstavljenih sazvučja, i to tako da ništa ne štrči, a pojačanje ionako impresivnog utiska se ogleda u vidu gorko ironičnih/crnohumornih naslova kao što je npr. I Fought the Law and the Law Won (Because Fighting Is Against the Law). Ultimativno crossover iskustvo je dostupno u celini na servisu last.fm.

Eto, pošto smo se oprostili sa prethodnom, sad možemo natenane da se bacimo na 2010. godinu.