уторак, 09. фебруар 2010.

Sama Amerika – Tomislav Longinović (Radio B92, Beograd, 1994)



Roman Sama Amerika za koji mislim da je prva knjiga Tomislava Longinovića počinje skoro filmskom scenom koju sam u više navrata sa dosadom pročitala i vraćala knjigu dok me vlasnik knjige nije podsetio da treba da je vratim, pa sam scenu prešla i pročitala knjigu do kraja.
Prva asocijacija koju donosi baš ta scena u bogato i sterilno opremljenom njujorškom stanu emigranta iz Kraljeva je da je po sredi još jedan Mišel Uelbek, Bret Iston Elis, Kopland i generalno rukopis koji neće doneti baš ništa novo osim novog opisa otuđenosti o koju se autor češe kao debela svinja o staro drvo. Međutim, Sama Amerika se prijatno raslojava tako da probija tu ustanovljenu glazuru ostavljajući utisak da na tom mondenskom klaviru ipak neko svira. Kakos u nam ruke od hvatanja ovih nihilističkih grudvi već prilično utrnule, Longinović prebacuje ritam mašine za japi teniske loptice, pa zaleđeni grč popušta i grudva se pretvara u čitav muzej kristala, poluotopljenih ili sasvim otopljenih predela.
U priču nas uvode Nada i Tripko – Adam i Eva Longinovićeve distopije. Kroz ovaj odnos skupe prostitutke i makra-ljubavnika Longinović uspostavlja nazovi arhetip, zapravo ledeni vrh cele građevine romana i odnosa junaka sa kojima će nas potom upoznati. Za razradu cele porodice junaka, autor se koristi provodadžijskim šemamai Dinastije, Dalasa ili Beverli Hilsa gde se kopče u radnji stvaraju preko međusobnih kombinacija parova, samo što junaci mnogo brže “pronalaze sebe” i o tome nas izveštavaju da ovo ubrzavanje i silne promene ujedno stvaraju utisak groteske o samopronalaženju isto onoliko koliko tragično ogoljavaju potrebu za tim pronalaženjem.
Njihovo spajanje i pronalaženje na ogromnom američkom prostranstvu Longinović pravda i sasvim uverljivo predstavlja kao potragu za zemljačkom vezom.
Geografski, Ameriku opisuje kretanje junaka – njihovo stalno premeštanje koje može delovati čudno iz ove perspektive – da li da živim malo u San Francisku, pa se tamo pretvorim u nekog šarenog papagaja, promenim imidž, promenim mišljenje, ili da živim u Njujorku, promenim ime, posao, ženu, ciljeve, poverujem u budizam, dođem do kraja, ostavim sve iza sebe. Luksuz za kojim junaci teže nije onaj za koji tvrde d aim sve omogućava – novac, već luksuz da sebe stalno definišu i pronalaze. Smisao deluje kao kič, a potez od mafijaša do sledbenika nekog budističkog prdeža u letnje podne samo je potez od par redova veštog pripovedača.
Mogućnost zametanja tragova i ponovnog ispisivanja svog života omogućava Longinoviću da pokaže veliki opseg svoje spisateljske mašte i moći. Ovo se možda najbolje vidi na primeru Tripka i njegovog rođaka Marka. Tripka upoznajemo kao makroa, da bi se potom otkrio kao detinjasti ljubavnik koji piše pisam devojci koju je jednom video na Mljetu, a drugi put na posteru za neku modnu liniju, da bi se, kad to ne realizuje onako kako je zamislio, pretvorio u kralja sado-mazo podzemlja, grbavog vlasnika žanženeovskog bordela i isfrustriranog snaf velemajstora koji svoju verenicu veže lisicama. Ako se Tripko skuplja i snižava kao Bjela, Marko se širi kao Koja – od nevinog dečkića sa vojničkom torbom koga žene kupe sa železničke stanice i hrane odmrznutim povrćem, u aikido mačo tipa koji ne jebe nikog tri posto ostavljajući razmazanu šminku po američkim raskrsnicama, do kokainskog ovisnika i osvetnika. Žene su u svojim transformacijama statičnije, jer se ispostavlja da sve vreme navlače odeću i perike i štikle kako bi zamajale put do onoga što žele da budu – voljene ženice, kustosi muzeja, majke. Čak i ako imaju specijalne moći, troše ih na lutriju da zarade pare kako bi njihov muž otvorio nekakav lokal na Menhetnu. Od misterije do najprozaičnije, najkomičnije burleske, Longinović povlači vijugavu liniju kojom je prijatno voziti se.
Najzanimljivije je poigravanje sa slikama koje su gotove filmske – Longinović koristi pismo, pripovedanje u trećem licu koje blagonaklono, ali psihijatrijski tačno procenjuje tajne misli junaka, dnevničke zapise, odlomke iz romana koji prijatelji pišu na osnovu pisama svojih u Americi, delove scenarija promo filmova o filozofskim pokretima… Šarolikost u formi stvara utisak da junake vidite sa više strana, što parira njihovim pokušajima da sebe pronađu, fiksiraju i prihvate.
Jaku boju romanu daje izoštreno oko i smisao za humor u oslikavanju filozofskog buvljaka na kom ovi junaci pronalaze svoje nove ja. Tu su noetičari, uticaj istočnjačkog mišljenja koje treba da ih izvadi iz govana...
Longinović u ovoj alavosti za duhovnim uhlebljenjem, ne potcenjuje ni jednu od filozofija, ni jednu od ideja pa one deluju gotovo zastrašujuće slobodom koju nude spram ništavila koje junaci osećaju. Što naposletku stvara utisak da su svi oni došli do neke granice odakle im puca pogled, ali nemaju sposobnost da se vrate u onu rupu odakle su mogli da prate samo svoj put.
Na trenutke zaista moćne slike, Longinovića preporučuju kao pripovedača nadrealnog, kao da njegova mašta radi preko ustanovljavanja kliničke smrti junaka, predela – takva je genijalna scena u kojoj saznajemo da je Tripko naslednik albanskog kralja u isto vreme kad i vlasnica američkog planinskog pansiona koja mu iznajmljuje sanke kojima se Tripko vozi i nabasava na kolibu sa kukastim krstom na zastavi.
Ogroman prostor deluje kao bespuće sa tri glavne pozorišne scene – Njujork, San Francisko i Čikago, kojim povremeno promiče koplandovska melanholija, kao u filmovima kad junak na putu vidi jelena i uvek u tom momentu nešto shvati. Sama Amerika u velikoj meri ovaploćuje pogled tog jelena koji zuri u one koji stalno nešto shvataju, stvara utisak prisustva koje vodi kroz prijatno hladnu maglu i ponavlja: "Važno je da nastaviš da pišeš, ne zbog samih reči, već zbog onoga umesto čega reči stoje".

6 коментара:

jj је рекао...

koliko volim koplanda, narocito zivot posle boga, toliko mi je ova knjiga bila... surova. zastrasujuca, cak. na momente me podsetila na sve sto sam voleo, siri hustvet... brutalno mnogo.

:*

nasdvoje је рекао...

slažem se, jeste surova, mada meni to nije padalo teško, jer su likovi dosta živopisni i stalno se nešto dešava :) ceo onaj deo kad putuju da prevezu pošiljku kokaina u Kaliforniju mi je bio kao mali film, najbolji deo knjige. inače, Kopland meni ćesto teško pada zbog prejake depresivne note, il je to melanholija. u Sama Amerika je sve nekako životnije.

stejsi је рекао...

bravo! vredelo je čekati :)i dalje tvrdim, jedna od najboljih knjiga na srpskom u poslednjih 20 godina. i sasvim sigurno, knjiga koju sam pročitao najviše puta u životu.

nasdvoje је рекао...

pisala sam o još jednoj pozajmici :
http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/06/pljuvacu-po-vasim-grobovima-boris-vijan.html

nasdvoje је рекао...

i ja sam o žikici pisao, ima nekoliko meseci već od tada...

stejsi је рекао...

tog vijana sam ti pohvalio uživo, čini mi se. pozajmice ne znače ništa ako ih ne isprate tako dobri textovi :)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.