Steel Train – ST (Terrible Thrills, 2010)

Evo još jednog razgaljujućeg benda iz Nju Džersija, što se kaže, za ovo leto. Za sve nas koji ćemo se tokom jula i avgusta truckati vozom na nevelike destinacije, bolji album od trećeg izdanja Steel Traina nam ni ne treba!
Sudeći po snimcima sa koncerata na youtubeu reč je kompaktnoj maloj turbini koja radi na queen-ovskom operskom zamajcu po kom pankerski skakuće četvorica kosmatih momaka u pocepanim majicama, ali sklonih i da sa svojih zupčanika, pravo u mesec puste razarajuće pop melodije kakve su mogli da osmisle samo carevi Fountains of Wayne. Predvođeni vokalom (recimo Jackom Antonoffim) koji drži gitaru na sred grudnog koša, na skraćenom kajišu i njome upravlja kao veslom koje razgrće ali i draži vir ženske cike i pljeskanja dlanova, reč je o bendu – energetskoj bombi.
Razbarušen album jednostavno otvara povik „E!“ a potom ide, za prvu numeru, prilično velelepna pesma proširena horskim deonicama, koja brzinom metka iz naslova podiže atmosferu kao da ste upali usred nekog stadionskog koncerta. Slična, kloparajuća atmosfera vlada celim albumom.
Na momente Steel Train se previše razvodnjava u stalnoj težnji da se evrovizijski razbaškari svuda po vašoj glavi i telu, da vam u lice uperi hiljade reflektora, ali u svojim najboljim momentima (za mene su to pesme Touch Me Bad i genijalna The Speedway Motor Racers Club) uspeva da svoju evidentnu energiju akupunkturno natempira na konkretne tačke raznoseći slušaoca, preko tog jednog milimetra, na hiljade raspevanih i razigranih komada. U obe ove pesme oseća se jedar rokerski senzibilitet koji tzv. partijanje lišava njegove sterilne, indi opne i musavo, pankerski, se baca po podijumu.
Posebno mesto zauzima programska pesma koja vraća loptu (i portiklu i cuclu) svim žanrovskim zafrkancijama popkulturne generacije koja oseća grižu savesti zbog bezbroj balavih žvaka koje su joj se uplele u kosu, zbog navodne površnosti i gluposti. U ovoj himni generaciji 90-ih, Steel Train šmekerski prolaze prstima kroz tako ulepljenu kosu, detinjasto istresaju sve svoje vaške vičući: „we are born with the melody (...) i wanna hear all again tonight, i’m gonna take it all back tonight“. Što se mene tiče, kakva god da je nečija priča, ako se prepozna njegova zagriženost za istu, odmah sam spremna da skinem kapu.
Možda Steel Train nisu ne znam kako upečatljivi, ali će da ostanu u sećanju na prebukiranim plejlistama, upravo zbog ove predanosti svojoj priči, kao i zbog horskog pevanja i himničnog zajedništva koje pokreće ovu lokomotivu.


Steel Train - Turnpike Ghost