Jednosmjerno – Lamija Begagić (Fabrika knjiga, 2010)

Drugu zbirku priča Lamije Begagić, tematski i stilski najsažetije opisuje rečenica iz priče „Kornjača“: „Ništa nije samo“, koju junakinja priče potom dopunjava obrazloženjem „Sve bi u životu moglo biti samo to, i kornjača bi mogla biti samo kornjača da je nisam dobila od brata, da nisam odrasla s njom i da njenu smrt nije skrivio on i baš u takvim okolnostim...“. Svaka od priča bazira se na jednom osećaju, isečku razgovora, par kilometara nekog dužeg putovanja i, sve u svemu, deliću iščupanom iz neke veće životne celine, sa ustručavanjem da se izvlače nagli zaključci, pa čitalac isprva nailazi na prepoznavanje, a potom mu i prija to lagano i blagonaklono opipavanje neprimetnih simptoma velikih životnih potresa. Njih Lamija Begagić prikazuje kroz staklo akvarijuma, kao smireni ronilac na velikim dubinama. Ovakva uveličavanja trenutaka u nekim pričama ("Kad se izvučemo iz ovoga" – najbolja, "Linija 103", "Viši nivo samoće") uspevaju da, od tako naizgled neizbrušenih isečaka svakodnevice, izvuku maksimum, dok neke od priča ostaju na nivou poetske slike u kojoj jezik i slike teku besprekorno, ali nemaju efekat koji Lamija Begagić postiže kada u nekolicini najboljih priča uspe da pripitomi i privuče bliže oku neku naizgled skroz čupavu vašku koja živi u glavi i glođe nerve i srce ližući gume na duge kilometraže sve dok čovek padne ni ne znajući šta ga je snašlo. Te univerzalne situacije samoće, osećaja krivice, prećutnog prebacivanja, mimoilaženja ljudi i sitnih strahova.
U tom smislu, u pričama poput „Kumulonimbus“, „U Gaudeamusu“, „Kornjača“ ili „Ludilo dobra knjiga“, ostaje se na nivou blagonaklonog, melanholičnog prepričavanja životnih situacija koje ostaju zarobljene kao oni tvrdoglavi pistaći na dnu kesice sa nenačetom ljuskom. I u tom graničenju sa nemuštim, delimičnoj zatvorenosti leži određena čar njenog pripovedanja, pa cela zbirka ostavlja utisak prijatnog putovanja na poznata, ali u svakodnevici nedokučiva i neprimetna mesta.
Teško je porediti ovu i zbirku "Godišnjica mature", ali kada bi se to moralo (a ostaje uvek ona paralela sa Jergovićevom prvom zbirkom sa kojom Lamija Begagić deli tu povučenost savremenog domaćeg pisca koji više teži da poetski zabeleži neke detalje, nego što se usuđuje da u njih dira, kao iz nekog straha da bi se sve raspršilo u nekakvu iluziju i običnost), onda bih se ja ipak opredelila za prvu knjigu kao kompaktniju i originalniju. Ali, treba da prođe neko vreme, pa će se videti da li će i "Jednosmjerno", kao što je slučaj sa "Godišnjicom", da iskrsava u pamćenju kad god se s nekim priča o „domaćim“ piscima kao dobar primer male, ali poštene knjige koje ne menja puno svet, ali ga sigurno čini lepšim i makar malo sporijim.