Ko si ti da meni...

Od kada je na internet portalima uvedena opcija ostavljanja komentara na napisano, ispravljena je viševekovna nepravda po kojoj samo jedni pišu, a drugi čitaju i, samim tim, gutaju raznorazne nepravde, neistine i gluposti. Uostalom, i tuđa mišljenja. Što je, pokazalo se, velika nepravda.

Iako je svakom tekstopiscu milo da u komentarima na svoj tekst pročita kako je nešto dobro ocenio, taj mora da shvati da je jednostavno, u nekim situacijama, i pogrešio. Zapravo, malo preterao. Tačnije, nalupetao se. Na kraju krajeva, ko je taj uopšte da piše kada je nepozvan, neuk, nepismen, nekompetentan, nenagledan, nenačitan, nenaslušan, totalno nepristao i pristrasan.. Ama, potpuni idiot. Iz komentara se da naslutiti da u našem gradu žive uglavnom neiskorišćeni potencijali – neotkrivene sive eminencije sa bogatom prošlošću provedenom po klubovima, koncertima, putovanjima, sa velikim porodičnim, životnim i umetničkim iskustvom, samo odviše umorni da bi se probijali, prepucavali, uvlačili, dokazivali, potpisivali. Da, oni su ta manjina koja deli većinsko mišljenje da su prave vrednosti izgubljene, zapostavljene, previđene, da je sve izrečeno daleko komplikovanije nego što u suštini jeste, te da se pukim rečima napada na njihove doživljaje, vređa njihova uspomena, atakuje na njihov organski i estetski sustav i u svakom smislu prodire u njihov sveprožimajući vidokrug. Takoreći, kada bi oni bili u stanju da satave više od tri zagonetne, besne, osvetničke rečenice, isto što kao kada bi pisac teksta bio u stanju da napravi film po kojem pljuje, album koji sahranjuje, žurku i ljude po kojima sere, onda bi ovaj svet bio bolje mesto. Takođe, kada bi svi samo doživljavali, a niko ne bi otvarao usta da ispovrati ostatke nesažvakane mase, nedoumice ili neke sitne nervoze, svet bi bio sasvim savršen.

Onda se dolazi na dilemu: treba li uopšte pisati o nečemu što ti se ne sviđa, što ti je odvratno ili sasvim malo sumnjivo ili se treba zadržati na pohvalama i podršci stvarima za koje si sigran da ti jačaju imunitet i čine te boljom osobom? Kada već ima toliko muzike, filmova, klubova, koncerata, lepog sveta, treba li uopšte trošiti reči i energiju na nešto što ti zastane u grlu ili te samo u prolazu neprijatno zapahne? Pogotovu, kada se uglavnom, čak i u tim situacijama, ispostavi da je tamo neki lep i dobar svet po kojem ti iz čistog hira prosipaš žuč? Obrni, okreni, svuda je neki lep svet i jedino čemu se možeš nadati je da u neku privatnu čet prostoriju ne baneš nepoznat, nepozvan, niotkuda.
Dalje se nižu sumnje, i ako činiš takvu vrstu negativne kritike, šta ti time zapravo postižeš? Uvek će se naći neko ko će da te pita šta si ti koji moj uradio da kenjaš drugome ko vredno ili ipak nešto radi, te šta te koji moj boli uvo što nešto ne valja kada ima toliko puno stvari nad kojima možeš da se izvališ ko onaj bik u crtaću što miriše cveće? Kritičar je, samim tim, iz više razloga, postao suvišan. Jer selektor je potrebniji od kritičara koji je skoro uvek samozvan. Selektor je ipak blagi saobraćajni policajac koji ne piše kazne, ne udara pendrekom, nego blago, u belim rukavicama preusmerava kola ka manje zagušenim ulicama. On bira lepe stvari, preporučuje ih, bez buke i navalencije. On je prijatelj vaše dece i vas, ne uznemirava nikoga čak ni kada na ulicama zavlada toliki krkljanac da niko više ne zna kuda je pošao. Jer, ako se malo glasnije javi, vama proradi žuč: šta se ovaj kurobeca, kad se ja zauzdavam, preusmeravam energiju na ono što volim, skromno živim i skromno se hranim? A, ovaj zinuo pa kenja li kenja. Sa druge strane, on je nepotreban i zato što je internet omogućio baš svakome da na ovaj ili onaj način, u par reči ili na par strana ispiše svoje mišljenje, bez da iza njega stoji ikakvo uredništvo, famozna urednička politika i slične selekcije koje biraju glasnogovornike i određuju ko je kompetentan da govori.

Iz većine komentara na potpisane tekstove zapravo progovara bes na selekciju koja nekima omogućava da se, pro forme, oglase na jedan zvaničniji način, da se nazovu kritičarima. Komentatori retko ulaze u raspravu sa tekstopiscem, sa njegovim stavovima. Oni, svojim pristupom koji ne bira sredstva, teže da ga dibidus diskredituju i da obesmisle njegovu poziciju odabranog govornika.

Tu i tamo se desi da se neki anonimni komentator proslavi svojim visprenim opservacijama, ali u većini slučajeva dolazi do graje koja pokušava da nadvlada i poništi bilo koji izdvojeni glas. To je ok.

Ono što ne valja u ovoj kakofoniji je činjenica da većina komentatora gubi svaku volju da išta kaže i napiše ukoliko ne postoji neki prethodno napisan tekst, neko već izrečeno mišljenje. Kad nema reakcija, njihova pluća se ispumpaju čim im se ponudi prazan prostor. Oni postoje samo spram tuđih žvrljotina. U suprotnom, oni su ili nemi fanovi koji nisu u stanju da porode svoje oduševljenje, već nad njim drkaju, niti da ispolje svoje negodovanje, izuzev kroz mržnju i odbacivanje.

Na kraju sve ispada odraz velikog neuspeha: stvari se gledaju, čitaju i slušaju da bi o njima moglo da se raspravlja. Al pod uslovom da neka budala prva pusti jezičinu, da bi drugi u nju mogli da zariju zube i kažu kako su ranjeni, oh, veoma popišani.