Rockumentarci vol. 5 (Such Hawks Such Hounds/Punk Attitude/Krautrock: Rebirth of Germany)

Posle duugačke pauze, nedavno sam pogledao tri rokumentarca u neviđeno kratkom roku. Svaki od njih za temu ima po jedan žanr, a građa je obrađena tako da će pružiti podjednaku zadovoljštinu i potpuno neupućenim laicima u materiju i naslušanim die-hard fanovima.

Such Hawks, Such Hounds (Jessica Hundley, John Srebalus, 2008)

Novi bljesak rokumentarnog fanatizma u mojoj nutrini bio je iniciran spolja. Ničim izazvan, u mom inboxu pojavio se mejl sa linkom za film "koji će mi se sigurno dopasti". Ovlašnim pogledom na podnaslov dođoh do informacije da se film bavi američkim hard rok andergraundom. Hard rok? Hmmm, na šta li misle...

Srećom, autori Such Hawks Such Hounds upotrebili su jedan izuzetno precizan ali ponižen žanrovski termin za ono što nas u ovom delu čeka. Hard rok - kako to kamiondžijski zvuči! Hard rok - muzika iz doba Jure! Po završetku projekcije, Neverne Tome će doživeti katarzu u spoznaji da je hard rok o kome se ovde govori jedna od najzdravijih i najbeskompromisnijih scena današnjice.

Such Hawks Such Hounds ima dupli ritam naracije. Prvi je hronološki, a drugi predstavljački. Pogađate, kreće se od Kulina Bana, ooovaj Black Sabbath, pa se polako ide ka psihedeličnoj današnjici kojoj pripada drugi sloj strukture filma, koncipiran kao neka vrsta video lične karte trenutno aktivnih bendova, među kojima su Sunn 0))) (u filmu ih zovu Sun, sad konačno saznadosmo kako se izgovaraju ti titani metalske avangarde), Comets on Fire, Om (za koje mi se nije dalo da napišem recenziju ovogodišnjeg albuma God is Good, piši propalo), High on Fire i Earthless (još uvek sebi ne mogu da oprostim što njihov album iz 2007. Rhythms from the Cosmic Sky, nisam stavio na godišnju listu, jer mi je zazvučao anahrono, iako se svakom svojom sekundom grebe za snošaj sa majkama i malom decom! Kakva sam ja snobčina bio, aaaaa!).

Osim njih, film beleži izjave mnogobrojnih sudeonika na sceni, od muzičara preko producenata i novinara do izdavača i ilustratora omota i postera i iako ne pokriva sve relevantne bendove (što je jel' te i pomalo nemoguća misija), predstavlja odličnu polaznu tačku za istraživanje zvuka koji nije u sferi interesovanja medijskih mogula, već opstaje zahvaljujući kvalitetu muzike, beskompromisnosti muzičara u pogledu sklapanja trulih koalicija sa korporacijama i lojalnosti fanova, kojih je iz dana u dan sve više.

Pošto sam ja jedan od njih, bilo mi je zadovoljstvo da posmatram lepotu prizora u kojima se smenjuju važni protagonisti desert rock scene ili raspali gudromani iz Bardo Pond, sve moji lični heroji, prinuđeni da šljakaju najrazličitije besmislene poslove jer od soničnog muziciranja ne žive. Idilu viđenog jedino je pokvarila činjenica da je link koji sam dobio bio putokaz za krajcovanu verziju filma u kojoj je isečen sam finiš, ali šta da se radi. I ono što smo videli dovoljno je za svaku pohvalu, kako u izboru teme, tako i u realizaciji iste.

Punk Attitude (Don Letts, 2005)

Ostvarenje Dona Lettsa koje prati nastanak i eksploziju punka sa obe strane Atlantika pleni lepo je ispeglano filmsko štivo sjajnih didaktičkih dometa. U ulozi vodiča u uzbudljivu jučerašnjicu našli su se sami glavni protagonisti kontrakulturnih događanja.
Obilje faktografije, vrcavih anegdota (poput one koju iznosi Džejms Chance, da punk u zatvorskom slengu označava onog koga drugari kolju u bulju) i visprene rekapitulacije događaja sa ove vremenske distance spakovan u prijemčiv pop-kulturni format obećava dobru zabavu. Za neke poslednji krik slobode, za neke druge tabloidno gubljenje vremena, punk je malo koga ostavio ravnodušnim.
Kao odličan poznavalac materije, Letts obrađuje mnogobrojne rukavce pankoidne matice, od proto-pankera poput Stooges, MC5 i New York Dolls preko novotalasnog smirivanja strasti do hard-core puritanizma i post-punkerskih vraćanja korenima kroz slušalački neprijatne forme (Theoretical Girls Glenna Brance, gurua Sonic Youth). Mora se priznati primećen napor da se samoj obradi materijala ne pristupa pristrasno i nostalgičarski, sa kukumavčenjima tipa "sve je tad bilo super, i svi su bili face." Baš kao i sad, i tad je bilo pionira sa pankom u glavi, i pratilaca koji su ovaj muzički format bili u stanju da isprate isključivo kroz modnu, spoljašnju dimenziju, što je na kraju i dovelo do njegovog bljeskovitog zamiranja.
U tom smislu, vrednost ovog filma može se temeljiti i na akcentovanju činjenice da je pank, iako nastao kao vapaj za slobodom, nalik drugim prevratničkim ideologijama, brzo ugušen nametanjima još većih ograničenja, što je rezultiralo njegovim izmetanjem u samo još jedan vid neslobode. S druge strane, ne sme se zaboraviti da je čitav pokret nastao u jednom butiku, i da su njegove veze sa modom neodvojive.
Ako se dobro sećam (a tražio sam relevantne izvore i po netu; ništa ne nađoh, ostaje da mi verujete na reč, ubeđen sam da sam pročitao nešto o tome pre ihahaj godina) , ustanici u Kini su se prilikom jedne bune s početka prošlog veka međusobno raspoznavali tako što su imali iscrtane obrve, da li su bile žute ili crvene, nije više ni bitno. Englezi su bunu ugušili tako što su infiltrirali svoje ljude sa istovetno ofarbanim obrvama, unoseći pometnju u slabo organizovane ustaničke redove čiji je otpor brzo slomljen. Slična je bila i sudbina panka - sistem je prihvatio bačenu rukavicu i u vidu nju-vejva i "pankera" tipa Knack srušio bunu. Milina je posmatrati Jella Biafru kako pizdi na takav sled događanja, a među mnogobrojnim sagovornicima tu su i za priču uvek raspoloženi Henry Rollins i Thurston Moore...
Svi oni sačinjavaju samo delić ovog filma koji garantuje dobru zabavu.

Krautrock: The Rebirth of Germany (Ben Whalley, 2009)

Kao što je i red, kraj je rezervisan za poslasticu. TV dokumentarac u produkciji kanala BBC Four zaslužuje takav epitet. Ukoliko ste od onih kojima Bitlsi i Stonsi ne predstavljaju ništa u životu, znate i zbog čega.
Za one druge, Krautrock kao jedna od najznačajnijih i možda najuticajnija muzička forma u istoriji popularne kulture može predstavljati životno otkrovenje. U već poznatom serioznom maniru britanske TV produkcije, ovaj film predstavlja odličnu polaznu osnovu za arheološko iskopavanje zvučnog zlata koje sija istim sjajem kao i pre četiri decenije, kada ova priča počinje.
Iz filma Der Baader-Meinhof Komplex može se preuzeti slika poratne Nemačke, uzavrele i nemirne, u potrazi za svojim identitetom koji bi zamenio zapah nacizma, čiji su promoteri našli svoje mesto i u novom stanju stvari. Mladi Nemci nalaze se u dvostrukoj zamci - unutrašnjoj i spoljašnjoj. Bacajući pogled ka nebu, oni uzimaju instrumente u ruke i kupuju kartu za večnost.
Neu!, Kraftwerk, Can, Cluster, Faust Tangerine Dream - samo su neki od (inače medijski slabo) pokrivenih heroja novog umetničkog uzleta najveće evropske nacije, koja se nije zadržala samo na muzici već i u filmu - kroz ličnosti Wernera Herzoga, Fassbindera i Wima Wendersa, za koje iz ovog filma saznajemo da su svojim prvim koracima u poslu bili vezani za krautrock. Umetničke vizije, insistiranje na originalnosti i beskompromisnost u odnosu na establišment, zamajan šlagerskim napevima i potragom za nemačkom varijantom Bitlsa, odlika su kreativnih umova raseljenih po čitavoj Nemačkoj, od Bavarske do Hamburga.
Iako novi zvukovi lako prelaze granice domovine, britanska štampa, u poratnom amoku izrugivanja svemu što je nemačko nadeva stilski veoma razuđenim bendovima naziv koji se u posprdnom smislu upotrebljavao na Ostrvu za Nemce (kraut = kupus). Kvalitet se, na kraju balade, ipak pokazuje kao superioran u odnosu na prozivke - inspiraciju u nemačkoj soničnoj ponudi pronalaze cenjena imena muzičke scena kao što su Brian Eno i David Bowie, kojima susret sa krautrockom i boravak u Nemačkoj menja opus. Njih u ovom dokumentarcu nema, ali zato je tu preplanuli Iggy Pop, koji udobno zavaljen ispred svoje plažne straćare sa retko viđenim pijetetom odaje počast rasviranim Švabama. I potpuno je u pravu.
Katkad, (u slučaju Faust) eksperiment je sam sebi cilj, no ovaj film na tacni servira delić magije koja je svojim činima zauvek izmenila percepciju muzičara i njihovih stvaralačkih mogućnosti, pravilno fokusirajući svoje interesovanje na inventivnost umesto jeftinih trikova temeljenih na imidžu, što je priča koja uporno forsira muzička industrija. Nažalost, čitaoci u Srbiji će ostati uskraćeni za kadrove iz ovog filma, pa ćemo se odjaviti uz grupu Can i snimak njihovog živog izvođenje pesme Paperhouse. Kenji "Damo" Suzuki je malo improvizovao na licu mesta ubacujući nove reči u tekst, što se da primetiti čitanjem originala.

Take a light shining on the land,
Off the wall,
Up and down, free everything,
What you feel is all gone.
You can make everything
What you want with your head,
You’re OK and be aware
Everywhere with your mind.

Two times, goodbye love,
You’re sorting out for your room.
Too many savage songs,
Laugh with him today.
Playing everything,
You and your mind
And flying paperhouse
Way back on the laugh.

You just can’t give them no more,
You just can’t give them no more,
You just can’t give them no more.

Honey back, fake everything,
Make them feel so bad.
You can make everything
What you want with your head.
Honey back, fake everything,
Make them feel so bad.
You can make everything
What you want with your head.

Flying paperhouse,
Let’s stop in the sky.
Every day my paperhouse
Reaches out, comes in,
Every day my paperhouse
Coming in, reaching out.