петак, 07. август 2009.

5:2


-U 18.45, i nemoj da kasniš, ocrtalo se na ekranu mobilnog. N e m o j d a b r i ne s, redom su pritiskana dugmad na malom aparatu zarad ekspresnog odgovora.
Nije mi se išlo. Iako je evropska premijera prošla zadovoljavajuće, kredit ispucan sa Slovencima je stigao na naplatu u Gruziji. Drugim rečima, sve one stative i stopostotne šanse koje Rudar iz Velenja nije pretvorio u rezultat, u režiji Dinama iz Tbilisija su bili veoma bolni po navijače i igrače Zvezde. Spora, bezidejna igra nije ulivala nikakvo poverenje a plafon voljenog tima u tom meču bio je spajanje dva prosta pasa, od kojih je jedan vazda išao unazad.
Ipak, dogovorio sam se i idem, ni prvi ni poslednji put ću biti na Severu a da Zvezda ispada. Sećam se utakmice protiv Ksamaksa i Zvezde u evropskoj eliti posle dugogodišnjeg posta izazvanog sankcijama koje su zaustavile sigurno najspektakularniju priču u istoriji sporta na ovim prostorima.
Pala je Krajina, sa Severa se orilo "Slobo pizdo, Krajinu si izd'o", naši su muljali loptu bez veće hrabrosti i na kraju dozvolili da jedini šut nejakih Švajcaraca u okvir gola završi u našoj mreži. Čim je meč bio gotov, počeo je letnji pljusak da upotpuni čemer u duši.
Ovoga puta, kiša je poranila, a probijajući se kroz ulicu koju svi i dalje nazivamo 29. novembra, kao uspomena na datum kada je u Jajcu svršeno sa Srbijom, u potpuno praznoj i mokroj 35-ici, u kojoj sam zatvorio sve otvorene prozore, pomislio sam da je Beograd dobio svoje more. "Pa jel si lud, što si krenuo na ovakvo vreme", začulo se sa druge strane slušalice. "Jebiga prijatelju, sada se sigurno neću vraćati", glasio je moj ravnodušni odgovor. "Dobro. Sačekaj malo da mine ovo čudo." Kiša je lila kao luda, najavljujući očekivano Zvezdino ispadanje iz kvalifikacija za Ligu Evrope.
Nađosmo se, konačno dočekasmo i desetku koje nije bilo vekovima. Posle provere na ulazu ("Imaš upaljač?", "Imam", "Dobro. Prođi! Volim kad mi priznaju.") Sretosmo i drugare na severu tik do istoka. Grickaju se semenke, drži se belo parče najlona za koreografiju pod zadnjicom. Ispred mene mladi bračni par sa preslatkim klincem koji mi na ćaletovim ramenima povremeno zaklanja pogled sa dešavanja na terenu. Kiša i dalje pada, ali mi smo zaštićeni ispod krova.
Dižemo najlone. Na crveno-beloj podlozi, plavim slovima stoji ispisano "DELIJE" preko čitave severne tribine. Zatim ceo sever kreće da vrti najlon po rukama a ludačko navijanje počinje. Već gubimo 0-1 autogolom Lekića, koji bi trebalo da rešeta protvničke mreže. Potpuno izbedačen krećem da palim cigaru. Ćutim. Ortaci me guraju: "'Ajde bre!" Pridružujem se ludačkom navijanju. Već sama činjenica da si na stadionu te kvalifikuje za fanatika.
1-1! 1-2. 2-2! 3-2! Pred sam kraj poluvremena Lekić postiže drugi gol, tj. het-trik ako računamo i onaj autogol s početka. Naš tim je limitiran ali ga stadion nosi. Potrebno mu je još dva gola do idućeg kola. U prolaz više niko ne sumnja. Padali su ovde i veći timovi, i svi sa nestrpljenjem iščekujemo da se nemoguće desi pred našim očima.
Počinje tuča na drugom kraju tribine. Potpuno ubija navijanje, ako ne računamo povike "Vi ste seljaci!" iz sektora gde smo mi bili. Vreme leti. Gruzini se valjaju po terenu, kradu svaki sekund. U našem timu niko da povuče. Najzad, sudija svira čist ali prilično glup penal za nas. 4-2! Još 15 minuta do kraja. Atmosfera dostiže tačku ključanja. Tuča je prestala, i svi ponovo navijaju kao jedan. Čekamo taj peti. U inat Grobarima, "poznavaocima fudbala", Gruzinu koji nas je provocirao kod njihvog drugog gola.
GOOOOOOL! Svi se među sobom grlimo iako je dosta onih koji se prvi put vide u životu. Zvezda je naša familija. Po ko zna koji put se potvrđuje mitski smisao njenog imena - od padalice do najsjajnije tačke na horizontu. Igrači su limitirani, i svi to znaju, ali ime obavezuje i tera na permanentnu redefiniciju mogućnosti.

"Pizda ti materina katolička!, dovikuje buckasti Kraljevčanin iza mene francuskom sudiji. Kada mu se napomene da se sudija zove Said i da je teško verovati da je katolik, on odgovara "Katolici, muslimani, isti kurac". Ovu opasku prekidaju događanja na terenu koja iz fudbalske prerastaju u ratničku borbu. Prolaz je blizu. Gruzini iritiraju publiku koja im uzvraća usklicima "Rusija, Rusija!" Baš kao što su tamnoputog napadača u dresu tima iz Gruzije pokušavali da dekoncentrišu oponašanjem majmunskih usklika. Nas nekoliko koji zajedno posmatramo meč se ne pridružuje u praktikovanju ovog čina, a jedan ortak glasno komentariše: "Ljudi, pa u našem timu ima više crnaca nego kod njih!"
Iako je neka budala iz publike u sudijskoj nadoknadi stalno koristila pištaljku kako bi označila kraj, na sudijin znak smo se načekali. Konačno, idemo dalje, a ludačka pesma ne prestaje. Grlimo se, srećni. Igrači bacaju dresove u publiku i trče počasni krug. "Slikaj semafor", sugerišem i odmah kreću da sevaju mobilni telefoni.
Mokri i iscrpljeni, na krilima pobede jezdimo kroz centar. Licitiraju se imena mogućih protivnika. Svi do jednog teški. Stižem kući pod veoma jakim utiskom koji me drži čitave noći. Pevam pesme, po hiljaditi put vraćam golove i čekam ishod žreba.
Uobičajena popodnevna dremka prekida se porukom. "Slavija Prag - Crvena Zvezda." Teško, ali ne i neprelazno, zadovoljno konstatujem. "Ti si do sad spavao, džukelo?", "Ma da, u 11 sam jutros legao".
Veče za nezaborav.

2 коментара:

Анониман је рекао...

Ja odustao zbog kise...hteo sam da umrem posle.:)

Bata

nasdvoje је рекао...

kiša se nastavila i na terenu... kiša golova :)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.