(Post)metal pt. 0 – intro

Reče sad već odavno bolja polovina nasdvoje: “Hej, a što ti lepo ne napišeš neku istoriju drugačijeg metala, ti zbirni tekstovi su uvek zanimljivi za čitanje.“ Transfer ambicije je lak, ali njeno ostvarenje je đavolski teško, pogotovo u ovom slučaju. Uvek sam se klonio velikih priča, svestan svojih nedostataka koji će se nužno reflektovati u tekstu. Stoga, stajem na crtu, nakon temeljnih priprema, svestan da ovo može samo biti štura skica nečeg mnogo većeg, što će, možda, biti iznedreno jednog dana.
Heavy metal, kovanica Vilijama S. Berouza, je svakako jedan zanimljiv fenomen. Verovatno najprokaženiji žanr u čitavoj pop kulturi, on je, paradoksalno, nesumnjivi izraz njene vitalnosti. Početkom osme decenije prošlog veka ova etiketa se prvo lepi na grupu Black Sabbath, a boljii poznavaoci ovog žanra kažu da je celokupna metal muzika samo skup različitih varijacija na temu koju su na dnevni red postavili slavni Englezi. Nije daleko od istine.
Kada je reč o pomenutoj lošoj reputaciji – metalce uglavnom bije glas da su rigidno zakucani u svoju muziku, da su prosto-naprosto ograničeni u svoj dosadnjikavi mikrosvet koji pogledima sa strane ne budi naročito prijatne osećaje. Takvom poimanju stvari dosta su doprineli i ovdašnji muzički kritičari, prepisujući iz „merodavnih“ stranih časopisa.
Ako pogledamo na određene bendove sa evropske scene 70-ih i 80-ih, te glam bendove 80-ih, takvo poimanje ima logiku, ali ono što ostaje prećutano u tim krugovima je da je najžešća kritika takve prakse došla upravo iz metal krugova. Nezadovoljni ponudom, klinci širom sveta su se prosto utrkivali u uvek omiljenoj kategoriji „ko može ekstremnije“, da bi vremenom taj hobi prerastao u rušenje svih nepisanih žanrovskih kanona, koji su suštinski doprineli njegovom dobrom krvotoku u ovom trenutku. Zahvaljujući svojoj fanatičnosti i žilavosti, (post)metal je i dalje jedan od uzbudljivijih muzičkih pravaca sadašnjice.
Hroničari se uglavnom slažu, za početne devijacije unutar žanra „kriva“ su dva imena – Venom iz Engleske i Celtic Frost iz Švajcarske. Između ta dva benda stoji Hellhammer, bend-jaje iz kojeg je izraslo Celtic Frost pilence. Venom su utemeljivači black metala, što je ujedno i naziv jednog od njihovih uticajnijih albuma. Koketirajući sa satanizmom, Englezi su za svoje vreme doveli stvari do ekstrema i postali nezaobilazna referenca u hm istoriji. Gitarista Slayera Kerry King je jednom za njih izjavio da je „Venom najbolji bend svih vremena sastavljen od muzičara koji ne znaju da sviraju.“
Pank entuzijazam kao nadomešćivanje nedostatka sviračkog talenta odlikuje i Hellhammer, no za rođenje metalnih mutacija slovi album Into The Pandemonium grupe Celtic Frost iz 1987. Na ovom albumu su prvi put značajnije srušene konvencije žanra tako što je metal osnova obogaćena brojnim legurama drugih žanrovskih usmerenja – recimo da na ovoj ploči bend predvođen Tomom Warriorom prvi put svira metal na nemetalski način.

Negde otprilike u to vreme, u Holandiji je svirao bend Gore koji je svoj izraz bazirao na dugačkim instrumentalnim temama, što se kasnije ispostavilo kao vizionarski poduhvat. Slične ali i svedenije pionirske poduhvate na prelazu u poslednju deceniju prošlog veka beleži i američki sastav Blind Idiot God, koji je svoje eksplozivne gitarske komade dodatno produbio čistokrvnim dub temama, i tako se narugali svima onima koji ne prave suštinsku razliku između Bon Jovija i Sepulture.

S obzirom da je preko thrash metala i crossovera – dve suštinska metal pravca u SAD osamdesetih počelo amalgamisanje panka i metala u nešto što nije ni jedno ni drugo, ne sme se prenebregnuti uticaj pankera na razvoj (post)metala. U toj kategoriji, šampioni su Neurosis, očevi (post)metala. Nakon hardcore punk početaka, albumom Souls At Zero (1992) grupa uvodi u igru dugačke hipnotičke pasaže, komplikovane strukture pesama daleko od konvencionalne pop gramatike – bez refrena, bez osnovne melodije, sa čestim promenama tempa, mahnitom upotrebom apokaliptički nastrojenih govornih semplova i sporadičnih upliva u industrial. Od albuma Through Silver In Blood (1996) grupa polako svoje usmerenje pomera u pravcu sopstvene redefinicije ostavštine grupe Black Sabbath.

Nastavljači legata Neurosis bio je nekada-bostonski-sada-kalifornijski sastav Isis, koji je sa korenima u Neurosis priči, približio metal post-rock ugođaju tvoreći bastard zvani (post)metal. No, mi ćemo ovaj pojam razvući na sve one pravce koji u sebi imaju pojmove post i metal bez obzira na reč koja stoji između njih.
Za mnoge fanove Isis, ključno ostvarenje je Oceanic (2002), album koji u sebi sumira i metalsku prošlost grupe i njenu ambijentalniju budućnost. Dosežući do Aristetolovog ideala mere, Isis su svojim delovanjem upregli čitavu kohortu tvrđih instrumentalnih sastava.

Ipak, ova priča nije jednoznačna posebno na novom kontinentu – i u tom smislu treba pomenuti još nekoliko velikih bendova iz devedesetih – jedan je Fucking Champs, koga su osnovali gitaristi vašingtonskog post-hardcore sastava Nation of Ulysees nakon selidbe u Kaliforniju (ostatak članova benda oformio je gospel-punk sastav Make-Up). Njima je uspelo naizgled nemoguće – instrumentalnim tretmanom svih opštih metal mesta oni su ovom žanru dali dignitet i u očima indie fanatika kojima je u životu trebalo nešto snažnije od nihilističke grunge ponude sa Nirvanom na čelu. Meni najdraži album ovog benda je IV, a kad već pomenusmo Nirvanu, ne zaboravimo ni najboljeg prijatelja pokojnog frontmena ove grupe Dylana Carlsona koji je svojim radom u grupi Earth pronašao Black Sabbath rifove u zvezdanim prostranstvima vaseljene, što je u drugoj polovini tekuće decenije dobilo svoj teološki nastrojen eho u radovima grupe Om.
Drugi bitan 90s bend je Don Caballero i njihov album 2 – rodno mesto susreta tehnički nastrojenog math-rocka i ljubavi prema moćnimm shizoidno pervertiranim metal rifovima. Ovaj album je zvučni spomenik avangardnih mogućnosti postmoderne, pravca koji još nije ni počeo svoj narodski život a već je skončao kao mrtvorođenče. Grupa i dalje postoji, a neki od njenih nekadašnjih članova i dalje imaju zapaženu ulogu na nezavisnoj muzičkoj sceni.

Ni Britanija nije ostala imuna na rušenje konvencija pa nakon pionirskog rada grupe Napalm Death, najuticajnijeg miksa pank ideologije i metal brutalnosti, bivši članovi ovog benda razvijaju dalje priču u različitim, uzbudljivim pravcima. Bubnjar Mick Harris preko svog projekta Scorn u metal uvodi hip hop bitove, gitarista Justin Broadrick spaja metal sa industrialom u opusu svoje grupe Godflesh (što je odlika koja krasi i neke od 80s albuma kanadske grupe Voivod), dok je pevač Lee Dorian kao vlasnik etikete Rise Above direktno odgovoran za nastanak britanskog doom/stoner metala – ultrasporog viviseciranja Black Sabbath leša. Kao najbolji hirurzi, spremni da udahnu život nečemu novom pokazali su se članovi benda Electric Wizard počevši od ploče Come My Fanatics (1997), zvučne hipnoze zidovima decibela. Instrumetalnu zaostavštinu sedamdesetih u pozne devedesete transponovao je i instrumentalni bend Karma To Burn iz SAD, što je dovoljno za pominjanje u ovom tekstu.

Ipak Novi svet je, kako je već pomenuto, dom thrash metala ali i mesto rođenja death metala, i to onog floridskog - oličenog u radovima grupa Death, Morbid Angel i Obituary. Za rođenje avangardizma u death metalu i njegovo mešanje sa džezom i spiritualnim pogledom na svet daleko od satanističko/nekrofilnih kanona „kriv“ je album Focus grupe Cynic iz 1993. Iste godine, slična namera koja se završila neuspehom (raspadom grupe, ove godine izdala povratnički album) odlikuje album Spheres holandskih death metal prvoligaša Pestilence, a takve jazzy tendencije mogu se čuti i na albumima austrijskih mesara Disharmonic Orchestra.
Džez je imao još neke plodne afere, posebno sa grajnd korom – prva od njih pripada kultnom muzičaru Džonu Zornu koji je na albumu Torture Garden (1990) svoje grupe Naked City faktički poništio granice između dva žanra. Drugi smrtonosni zagrljaj može se čuti na Calculating Infinity (1999) dugosvirajućem prvencu sastava Dillinger Escape Plan, koji je za razliku od Zorna, na prilično organski način inkorporirao divlje džez deonice u tehnički savršenu grajnd kor brutalnost. DEP je kasnije smekšao svoj izraz, učinivši ga pristupačnijim (ako se tako nešto za ovaj sastav može reći) za mase, ali njihovi rani radovi i dalje figuriraju kao izvor inspiracije za bendove poput Psyopus i Number 12 Looks Like You, koji se, za sada bez uspeha, iz petnih žila trude da prestignu postavljene standarde. Ipak, naj(ne)skladniji brak džeza (ali i salse, elektronike i čega sve ne) sa tehnički zahtevnim math-rock-metalom na tragu ranih Don Caballero ostao je zapisan na albumu Dead Kings (2004) američkog sastava Silencio. Ovaj album je zasigurno u krugu najvernijih zvučnih spomenika duhu vremena na početku novog milenijuma, oličen u brzini življenja i teškoćama, nesigurnosti i demenciji kao njegovim tragičnim posledicama.

Tragika življenja je jedan od fundamentalnih stubova još jednog underground fenomena devedesetih – norveškog blek metala. Dobivši prostor u široj javnosti iz nemuzičkih razloga, ovaj zlokoban muzički pokret u svojim nedrima krije neke radove itekako vredne pažnje.

U odnosu na prvoborce Darkthrone, Mayhem, Immortal, švedske bendove Dark Funeral, Dissection i Marduk, koje sve, u različitim modalitetima krasi odanost kvlt lo-fi postulatima, već je ultra-tehnički simfonijski blek metal grupe Emperor predstavljao napredak u avangardnosti, prvi put primećene u norveškom blek metal sazvučju na ploči Written in Waters (1995) prvim (i jedinim) albumom grupe Ved Buens Ende. Emperorov drugi studijski album Anthems to The Welkin at Dusk (1997) je najčvršći trag ovih težnji. No, iste godine izašla su još dva albuma koja važe za klasične albume nečega što će u nedostatku boljih termina biti kršteno kao postblack metal – prvi dolazi iz Norveške zove se La Masquerade Infernale i čedo je grupe Arcturus, dok drugi zvan Hail Horror Hail stiže sa dalekog istoka i ruku je delo tamošnjih metal prvoboraca Sigh.

Praktično nema savremenog muzičkog kutka o koji se oba ova albuma nisu očešala, što ih čini istinski velikim i deceniju posle nastanka. Zanimljivost vezana za obe ove grupe je da su uprkos tome što se svaki od njihovih albuma nemalo razlikuje u odnosu na ostatak opusa bendova, zajedničko im je to da su svi odreda odlični i prilično iščašeni, praktično nelimitirani u svom muzičkom opsegu.

Godinu dana kasnije izlazi album grupe Ulver, čija su prva tri izdanja na liniji pravovernog blek metala, katkad prošaranog folk uticajima. No, Themes From William Blakes’ Marriage of Heaven & Hell (1998), dupli album inspirisan poemom Vilijama Blejka nagoveštava izlazak benda iz blek metal galaksije, što je kasnijim albumima (pa čak i jednim pisanim saopštenjem) grupe potvrđeno.

Spisak norveških lunatika koji su se odlučili za nekonvencionalniji pristup se nipošto ne iscrpljuje – na prelazu dva milenijuma o tome svedoče albumi sastava , In the Woods..., Dodheimsgard, Solefald i Fleurety. Krug se, simbolički zatvara pojavom grupe Virus, čiji je vođa Carl Michael Eide nekada bio član grupe Ved Buens Ende. Vremenom, blek metal je proširio svoje igralište na američki kontinent gde kao najrevnosniji kršioci kanona (dakako, ne u onoj meri kako to čine Norvežani) stoje bendovi Nachtmystium i Cobalt (vidi recenziju iznad).

Ova skica bi bila nezamisliva bez pominjanja metalskih avantura u kraut ključu, a osim gigantskog opusa finskih ludaka Circle, zlokobnost blek metala našla je svoje mesto i u ovom podpravcu zahvaljujući naporima misterioznog francuskog benda Aluk Todolo.

Naravno, spisak relevantnih imena se ovde nipošto ne zaustavlja, te ćemo neka imena, za sve one željne svežih i drugačijih zvukova samo taksativno nabrojati: Carnival In Coal, The 3rd and the Mortal, Sunn 0))), Flying Luttenbachers, Orthrelm, Wold, Fantomas, Mr. Bungle... Dopišite i vi sami neko ime... Za jedan konstantno omalovažavan i za rigidnost prozivan žanr, nije loše, zar ne?