Jedna aždaha je morala biti ubivena: Sveti Georgije ubiva aždahu (Srđan Dragojević)

U izboru umetničkih sadržaja oslanjam se isključivo na intuiciju i eto, nešto malo znanja. I znao sam da je novi Dragojevićev film u najmanju ruku diskutabilan, znao sam i ipak sam otišao, iako presuda filmskije polovine nasdvoje nije slutila na dobro. Otišao i naravno se zajebao.

Najkraće rečeno: ovo je „Čarlston za Ognjenku“ bez specijalnih efekata. Drugim rečima: ovo je malograđanska kritika sela. Na treći pogled: ovo je neutemeljena kritika naciona koja mestimično prerasta u auto-šovinizam, što meni kao žustrom braniocu umetničkih sloboda ne smeta, ali je u ovom slučaju ta sloboda zloupotrebljena i bačena u đubre. Najzad, ovo je film koji sudi o besmislu rata sa pozicije nekog nedefinisanog, ništa manjeg besmisla, i to na način da bi pred neke buduće bitke, vojnike trebalo motivisati projekcijama ovog filma.

Suve Kovačevićeve igre reči u Dragojevićevoj viziji otkrivaju dva profesionalca lišena bilo kakvog fanatizma, tako da se sa pravom postavlja pitanje bilo kakve svrhe ovog filma – slično „Ranama“ ni u ovom Dragojevićevom filmu nema pozitivnog junaka, nekoga sa kim možeš da se identifikuješ, svi su manje ili više crni u filmu čije je osvetljenje svedeno na potezu od mrklog mraka, koje preovlađuje do uobičajenog srpskog sivila.

Što je još crnje, kroz film provejava i „general -posle- bitke“ efekat, gde se površno odrađeni junaci prosto utrkuju u svom pacifizmu, toliko da čoveka prosto ozari neko Sunce kada na frontu vidi Branislava Lečića kako ponovo igra svoju jedinu ulogu u poslednje dve decenije – čoveka koji se dere i sere, što dovoljno govori o kvalitetima ovog neuspešnog vrludanja između pokušaja angažovane satire, pokušaja herojskog filma i pokušaja melodrame, o čemu svedoči i notiran „španska (iako je latinoamerička) serija“ momenat: u nekim scenama prilično se lako da nazreti šta će sledeće biti rečeno.

Lazu Ristovskog kao glumca nikada nisam visoko cenio i to se neće promeniti ni posle gledanje ove blatnjave Dragojevićevske burleske u kojoj se krv sliva u potocima – otprilike se trošio jedan kubik po svakom glumačkom pokretu. Lik Nataše Janjić, koja podseća na uverljivu inkarnaciju Mire Furlan, kao da je pao sa Marsa u obezglavljenu Srbiju, a Miloš Milutinović ili kako se već zove (evo šapuću: Milutin Milošević) ima u filmu ulogu da paradira ne bi li se svideo devojčicama koje se lože na tipove koji ne pričaju mnogo. Njih troje čine usiljeni melodramski sloj ovog filma, koji kod mene, kao poznatog ljubitelja takve vrste filmskog izražavanja, nije izmamio ni jednu jedinu emociju.

Da ne bude sve tako crno pobrinuo se maestralni Boris Milivojević, Cvijanović je i dalje Mile protiv tranzicije, ovog puta u epizodi protiv bečkog ćesara i njegovih potkupljivih graničara. Maltene svi srpski glumci u ovom preskupom spektaklu imaju neko svoje, knjiški notirano mesto i svojih pet minuta, ali priča u kojoj slabo šta štima ni njima ne dozvoljava da se razmahnu.

Tako je Sveti Georgije... sveden na film čiji su autori nesumnjivo imali ozbiljne pretenzije ali se na kraju sveo na poduhvat koji će možda progutati učenici nižih razreda osnovnih škola u produženom boravku, i to pod uslovom da za taj dan nema ničeg boljeg u ponudi brkatih tetkica. Nakon pinkovskih srozavanja sa nastavcima Anđela, srpski režiser koji je nekada najviše obećavao je potpisao film koji možda i nije loš, ali je u svakom slučaju glup i nepotreban.

Trifun bombaš

Pre neko veče, nasdvoje smo imali priliku da prisustvujemo vranjanskoj kulturnoj večeri u Kotežu. Bez kapi vode, ali uz burić vina i, za ove probirljivije, viskija, ataše za vranjansku kulturu, a i šire (kako su pokazale police krcate knjigama), prikazao nam je nekoliko dokumentaraca autora iz Vranja. Iako naš domaćin ume da agituje, što se pokazalo na primeru jednog meni dragog benda, sada za tim nije bilo potrebe pošto su bar dva od prikazanih filmova bili zaista odlični.

Pišem ovo, jer će sutra u Beogradu, na Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma biti prikazan upravo najbolji od filmova sa tog opijatskog matinea: Trifun bombaš. Reč je o dokumentarcu Slađana Stojanovića, o starcu iz sela Binovce koji iz dana u dan, već godinama, pokušava da iskopa neeksplodiranu bombu koja mu je pala u dvorište za vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. godine.

Iako u filmu ima traga humora, pre svega zbog krajnje apsurdne situacije u kojoj ovaj dekica sa sizifovskom upornošću „okopava“ najkrupniji plod u bašti dok se okolne komšije (siroti Romi kojima, pored svih nedaća, fali još samo Trifun i njegova kjubrikovska saga) hvataju za glave, jer nema nikoga ko bi ga sprečio da ih sve digne u vazduh, teška drama mili u dubini ove priče, baš kao što mili iz dubine jame u koju je bomba zarivena.

Na užem planu, priča govori o nebrojenim gelerima koji su se raspršili nakon bombardovanja, a kojih možda nismo ni svesni, koji nas rade iznutra i sa kojima živimo kao sa šipkom u nozi, pa nas prostruji samo kad izmilimo na sunce i kad od sebe samih očekujemo nežnost . Međutim, mene je daleko više potresao obod priče u vidu senke koja natkriljuje Trifuna, a to je usamljenost ovog čoveka. Jer, u ovoj priči nema one solidarnosti i berićeta iz bajke "mama za tatu, tata za deku..." u kojoj porodica čupa repu. Kako je potencijalna eksplozija rasterala porodicu – ženu i decu, Trifun je ostao da okopava bombu kao glavnog neprijatelja. Upravo ta svest o onome što tera decu da se razbeže, mene je pogodila, jer većina staraca pokušava da shvati zašto ostaju sami i, kako je reč o nezaustavljivom procesu, o zaboravu, odlascima i rastancima, ne preostaje im drugo nego da prihvate sebe kao usamljeni panj.

Nazovi to suicidom, inatom, ponosom, nekim lokalnim dertom... priča nudi katarzu u liku čoveka kome je dosta straha i laži političara, koji je odlučio da krene u susret pretnji. Da stane bombi na crtu. Da joj doaka lopatom, traktorom i parom žilavih šaka. Moguće je u Trifunu videti predmet sažaljenja, onog ko je samo produžetak ekipe na Trgu koja na čelima nosi mete, prkoseći nevidljivim bombašima i mašući pesnicama u vazduh, ali nemoguće je ne prepoznati u sebi jednog Trifuna: čoveka kome je dosta prigušene pretnje, gadne usamljenosti, tupog podnošenja, i koji želi da prekrši pravilo koje žrtvu i trpioca deli od prsta koji je odozgo pritiska. Prepoznati tu želju za konačnim obračunom. Koji nije poza, ni trenutni izliv besa, već misija.

Dakle, gledajte sutra Trifuna, jer nisu svi Vranjanci nežni! Hm, ili jesu...

Brisani prostor

Bila sam nedelju dana bez kompjutera, jer se pokvario. Iako mi se to i ranije dešavalo, ovaj put mi je nekako posebno teško palo. U par navrata imala sam utisak ko da me u sobi dočekuju goli zidovi. Bilo je tu i olakšanja, jer su sa kompjuterom otišli i svi započeti poslovi koje sam odlagala, kao i čitav niz nekih malih nerazrešenih dilema: da li da gledam film ili slušam muziku, da li da skidam film ili seriju ili da sredim foldere, kako da odgovorim na ovaj mejl, da li da ostavim komentar, itd.

Olakšanje je bilo pomešano sa bojazni. U vezi sa internetom. Kad čitam nešto, vodim dijalog sama sa sobom, a kad sam pred internetom, često se raspravljam u glavi sa milion nekih glasova. Naletiš slučajno na jednog koji kaže ovo, pa na drugog koji misli nešto drugo, na gomilu ljudi koji nešto rade, brane, za neke palce se zalažu, podižu i obaraju vrednosti. Konstantno ratno stanje. U odsustvu ove buke, milion ovih prozora, čulo se samo jedno pitanje: a šta ćeš sad?

Činjenica da mi je neko ispod nogu istrgao stepenište, okuke, ćoškove, da je predamnom neki bedni pravolinijski prostor u kom mogu samo ko zarobljenik da idem od ugla do ugla i zamišljam kako je „napolju“, prilično me zbunila.

Sva mašta i moć bilo kakve apstrakcije, lutanja po nekim svojim prostorima ko da je odjednom bila amputirana. I nije najgore što internet oduzima vreme. Mnogo je gore što oduzima prostor. Onaj duhovni, kakav god da je. Jer, u njemu isto tako ima prozora i prozora, zavijutaka, neistraženih uličica, a sama činjenica da je mehanički moguće otvarati i izlistavati prozore na internetu mene je odvikla od kretanja po svom prostoru koje nema tulbarove i ostala vesla.

To mi je palo na pamet.

Cursive - Mama, I'm Swollen (Saddle Creek)

Sedmi album sastava iz Omahe tipičan je primer na koji način funkcionišu geleri nekadašnje bombe od nezavisne gitarske scene. Ukratko rečeno, reč je o još jednoj žrtvi korporativnog poimanja samosvojnog muziciranja.
To je pomalo šteta, jer bend koji deli neke svoje članove sa indie predmetom obožavanja zvanim Bright Eyes (Cursive su sugrađani Conora Obersta) nesumnjivo zna da napiše pamtljivu numeru uz koju se može prođuskati po podijumu i istovremeno se osetiti drugačiji. Šljampavo simpatični glas pevača i gitariste Tima Kashera ima na umu reči koje u boljim trenucima ploče ozbiljno odudaraju od proseka indie ponude koji se često graniči ili čak s obe noge upada na teritoriju besmislenosti (da ne navodim mnogobrojne primere).
A kada smo već kod boljih trenutaka ploče, to je u svakom slučaju prvi deo ove ploče, na koji su redom rasporođeni sve sami budući singlovi pamtljivih melodija i domišljate lirike na tragu razbrajalica. Ali čak i tu, Cursive preuzimaju formulu metal dinosaurusa iz osamdesetih pipajući po mraku šta bi moglo da se svidi publici, šta bi moglo da bude hit u Švedskoj itd... Slično Van Halenu i ostaloj stadionskoj braći i ovde je se naštimovano pod konac ali upada u uši profesionalizam shvaćen kao odrađivanje, što je najbitnija karakteristika čitavog izdanja.
I pošto su tinejdžeri u telima zrelih tridesetogodišnjaka na početku izdanja ispucali sve svoje najubojitije metke, od sredine ploče slušalac je ostavljen na milost i nemilost filerima. Oni i na ovoj ploči nesumnjivo imaju funkciju po kojoj su i dobili ime - služe za popunu prostora. Nama koji do muzike dolazimo za badava to i ne proizvodi bol u duši, ali onima koji plaćaju originale zasigurno nije lako sa ovakvim pločama.
Ipak, sa Mama, I'm Swollen mi se desilo nešto interesantno - uprkos svim njegovim nedostacima i moje nepomućene svesti o prisustvu istih, ja uživam u njegovoj prvoj polovini načičkanoj hit-singlovima od kojih se izdvajaju druga From The Hips i sledeća I Couldn't Love You. U tih osam i po minuta, koliko vremenski gledano zauzimaju ove pesme, krije se i smisao postojanja ove ploče koja će ubrzo biti zaboravljena.

Uvrede i kompromisi

Ne moram posebno da pričam o tome koliko je niska kultura razgovora u našoj zemlji. Ne moram ni da kažem koliko u ovoj državi ima nemorala i lopovluka. To više nisu ključna pitanja, ključno je što se ovakve karakteristike nazovi sistema generišu iz nas samih.

Vrlo je lako izbaciti uvredu iz usta, teško je što ona kasnije ne može da se vrati tamo odakle je potekla. Kao i psovka, i uvreda je znak nemoći i manifestacija moći reči, koja ispada razornija od svih mišića, tenkova i protiv-vazdušnih odbrana.

Izreći uvredu je slatko, njena gorčina dolazi tek kasnije, prateći savest kao zloslutna senka. To je zato što se u 9 od 10 slučajeva uvreda iskopava iz podsvesnog. I onda se kao ključno pitanje u stvari nameće ovo: zbog čega je taj podsvesni rezervoar toliko pun?

Odgovor je jednostavan. Reč je o kompromisima. Kompromisi su krivi za sve. Kompromis je reč koja u svom originalnom značenju ima pozitivan predznak, ovde je kompromis uvek pakt sa đavolom. Iako svi pljuju, puni gorčine po ovom nazovi sistemu, istovremeno oni kroz mehanizme kompromisa traže svoje mesto u tom nazovi sistemu koji im se toliko gadi. Na taj način, onome što bi po svaku cenu trebalo da se menja, daje se neosporan legitimitet.

Neki to nazivaju plivanjem u okolnostima, i traže opravdanja za takve postupke, al jebo ti taj život kad si mrtav. Jebo ti te frižidere, stolice, automobile i stanove kad ih stičeš na taj način. No, ovde je moral isključivo u verbalnom obliku – u realnosti, on je za slabe, za ljude koji ne umeju da se ugrade i žive život koji će probuditi zavist okoline. Zbog svega do sad rečenog, ovaj nazovi sistem je truo, jer leži na trulim temeljima. Politički gledano, ni reformisti ne beže od „srpskih“ metoda zarad lične promocije, a bogami i „patriote“ vole da čapnu od „stranjskog“ jer je slatko. Na javnoj pijaci koja simulira javno mnenje Srbije dele se frazetine i parole, a sve je u stvari golo sranje.

Još od škola, koje ničemu ne služe jer proizvode debile, preko fakulteta koji tim debilima dele diplome, do radnih mesta na kojima čekaju položaji, taj sistem se samostalno generiše zbog sitnih koristi i jadnosti, a najbolje u tim disciplinama čekaju „uspesi“. Gutaju se govna zarad višeg cilja. A ti ciljevi su toliko sićušni da se od njih samih ni mi više ne razaznajemo.

Zato i jeste sve pod znakom pitanja. Pazite šta kupujete, pazite kome verujete. Neviđeno je teško, ali nisu bezveze najuzvišenije stvari baš one koje nemaju cenu. Ne verujte im kada kažu da to nije tačno.

Sledeći mehanizme preovlađujuće naopake logike u kojoj su kriminalci uspešni poslovni ljudi, bivši titoisti neo-liberali i borci za ljudska prava, a mizantropi lažni rodoljubi, svaki put kada vam kažu da ste budala, znači da ste nešto uspeli da promenite, ma koliko malo da ste uspeli da pomerite stvari iz zatrovanog ležišta. Otiskujući se na put kojim spasavate vašu dušu, pokušaće sve da vas unize, uostalom tako je u Srbiji – svaki put kada uradiš nešto ispravno na kraju te grize savest. Ne znam da li nas je i šačica, ili nas nema uopšte, ali na nama je da ne klonemo duhom. Taj najteži put je jedini ispravan.

Get up, look around

And you will see the lies

That I see each and every day

I deal with them in my own way

I try to breed myself right

I try to breed my thoughts right

All you people stand against me

Your talk behind my back

The threat of your hostility

Induces my attack

What the fuck should I do?

To make myself a man

What the fuck should I do

I'm doing the best that I can

I'll never give up my pride

And I'll never surrender my hate

You on the opposite side

You're the one who made me this way

Suppressed anger for all these years now

Disgusting people, you stand and point at me

They are all but the pathetic

Embarking on a crusade that is so damn addictive

Therefore their prosperity

It will never ever be granted

What's up with this world?

What the fuck, I can't breathe

Pray for the forgiveness as you're stripped of your rights

White collared people always seem to decide

Ask yourself a question, do you need to conform?

With the brain-washing games that are engaged to restrain now

The power to cure the power to kill

The power is ours we'll use it at will

Worthless

Complexed is society, waging pressure upon our backs

And punishing our methods with their profits

These lashes killing and it pushes down, breaking our knees deep into the ground

And faulting, on the preside, once again I just can't decide

What's up with this world, what the fuck I can't breathe

Books of knowledge showing their glint forms of torture

Dropping the oppressor is our only solution

Psychanalytical ways will never ever succeed

In finding a way into our brains and motives

Our lives are neglected our thoughts are invaded

But we had fought for conformity?

Get up and step to conformity

This is not the end

Worthless

Los Saicos

Jedan moj prijatelj požalio mi se kako ne može da čita domaće tekstove (a ni većinu stranih) jer su nastali iz sekundarnih izvora. Svi crpu sažvakane informacije sa Vikipedije. Ako sam ga dobro shvatila, u šta sve više sumnjam, nije mu toliko krivo što nema originalnih ideja u ovim tekstovima, već što je sam spisak korišćene literature lako dostupan, pa samim tim sumnjiv. Dok je nestrpljivo cupkao da se vrati u učionicu skupog fakulteta na kom predaju gostujući profesori u koje ima poverenja, jer se do njih ne dolazi tek tako – s ulice, a koji su valjda učili iz nekih praiskonskih knjiga, a ne iz izvora koji su svakoj budali dostupne, opasno me je nervirao.

Arogancija nekog ko je drvo života uvatio za mudo pa s prezirom i nepoverenjem gleda na njegove otpale, marinirane i konzervirane plodove što se miljama daleko batrgaju po prašini tražeći, ko slepci svoj pupak, doprinela je da uzmem moje sitne pare koje su se našle kod njega i zbrišem put veselih kopija i prozaičnih trenutaka koje sam tad baš zavolela. I dok je on pričao o trenutku koji mu pripada, ja sam osetila kako meni moj propada.

Vratili su mi ga Los Saicos, iako nemam pojma u kakvoj su oni vezi sa ovom pričom, osim što su oni original do kog sam došla preko kopije. Našla sam slučajno da su oni bili uzor ovim Black Lips o kojima sam pisala. Dok sam ih slušala, priča o podeli na originale i kopije isparila je što je bio dobar znak da me apsolutno zabole je li ove momke stvorio Bog ili kakva pop mašina, jer iz njihovih kreštanja izbijala je energija i dizala se praiskonska prašina podijuma za igru i slobode sa kojom se vrište sopstvene reči, makar one bile tek klinačko: demoler, demoler... Činjenica da je nešto samo tvoje i uverenje da to radiš po prvi put onako kako niko pre tebe nije, razdevičavanje sveta iako ga je jebalo krdo njih ranije, cure iz pesama Los Saicos kao da je voćka tek malopre ubrana.

Tek izašli iz srednje škole, Erwin Flores, Rolando Carpio, Pancho Guevara i Cesar Castrillon su svirali po peruanskim bioskopima (od kojih je jedan danas postao porno bioskop), nagoneći vršnjake da lome stolice. Nagoneći decu da snagu i inspiraciju pronalaze u sebi mesto da se tresu pred krivim ogledalom i cvile: jesam li ja najlepše što je Bog stvorio?

Prvi hit je bila Demolicion. U to vreme hit na peruanskom radiju. Perverzna mešavina kakvog friziranog hora u letnjem odmaralištu koji zadiže suknje ćerkama bogataša i pankerske razuzdanosti čini ovu pesmu čiji stihovi, ni manje ni više, glase: „želim da uništim železničku stanicu!“ nezaustavljivim stampedom sirove energije.

Divna ljubavna pesma Ana počinje znojavim, ustreptalim trzanjem gitara jednog Elvisa Prislija, ali, ne prelazi u ljubavničko šaputanje, već u režanje gladnog i zanetog. Da se meci prave od emocija, ovaj bi usmrtio svaku krizu. Opuštenost koja vlada svakom od pesama najbolje se vidi na primeru srećnice Ane, jer je ovde, kao i u svim drugim pesmama, reč o ljubavi prema sekundama. Ono što se obično danas zove pakovanjem popične melodije, na čijim drhtajima i uzdasima je radila možda horda arhitekata kao da grade grobnicu za faraona, ovim momcima ispada iz džepova kao papirići od žvake ili kondomi iskorišćeni u snu. Nemaš utisak pripreme, brige za efekat, samo pljušti melodija.

Karakteristični krikovi i vriska koriste se mesto šavova za svečano odelo, pa imaš utisak da neko u isto vreme šije i cepa. Humor takođe izbija iz ovih pesama (jedna od njih se zove Cats’ Funeral) vidi se i u samom nazivu benda. Prvobitno su sebi dali ime Los Sádicos, ali im cenzori nisu dozvolili to ime, pa su se nazvali Los Saicos, tako što su izbacili jedno slovo.

Otimanje za medalju proto panka navelo je mnoge fanove Los Saicos, pa i reditelja filma koji se o njima sprema, Saicomania, da se bore za revalorizaciju benda kao strogo čuvane tajne rokenrola. Nagađanja koliko su bendova u svojim mladim godinam mogli da čuju u Limi, te činjenica da su počeli u isto vreme kad i Bitlsi i da su se, iako energični, sirovi i živi, brzo ugasili bez ikakvog traga iza sebe osim šest singlova, oko ovog benda je zakovitlala mećavu misterije.

Sami članovi benda, tvrde da su samo nakon dve godine prestali da sviraju, bez ikakvog razloga. Jedan je ostao da živi u Peruu, a dvojica su otišli u SAD (za jednog se čak priča da radi za NASA-u). Jedan je preminuo. Šta god radili danas, Los Saicos samo jednom replikom govore o tome kakav značaj za njih predstavlja muzika: „Da nije bilo muzike, do sada bih umro hiljadu puta“.

Iako se ljudi koji ih vole trude da im vrate položaj koji im zaista pripada, ja sam uverena da Los Saicos nisu imali pojma šta rade dok su svirali, niti ih je bilo mnogo briga na koga se ugledaju, i da li se uopšte ugledaju. Ti su momci naprosto svirali za nekoga, za sebe same. Fabričke greške na snimcima u vidu njihovih uzdaha, svedoče o jednoj, možda i kratkotrajnoj predanosti, koja je biser sama po sebi makar i ostala neuokvirena, tek kao dugmence koje je spalo sa Elvisovih izbalavljenih manžetni.

Akustična gitara na početku pesme Besando A Otra koju naglo prekida izgladneli vrisak bubuljičavog vrata iz bele kragne govori o ovoj žurbi da osip prenese dalje, da se razbole i tuđe grudi makar posle bio zagubljen u istoriji. Iako danas, nažalost, pop više nije prenosiva bolest nego izolovan virus na kom radi gomila naučnika, Los Saicos su zov divljine, divan i prozaičan kao sam život. Što bi rekli braća Peruanci...

El resto es silencio!

Prefuse 73 - Everything She Touched Turned Ampexian (WARP)

Godine prolaze, a Guillermo Scott Herren ne staje. Nakon dve godine pauze, pod pseudonimom Prefuse 73 stiže sa svojim petim studijskim izdanjem, ako ostavimo po strani njegove druge muzičke projekte od kojih je najpoznatiji Savath & Savalas. Za neupućene, Herren je najzaslužniji za nalaženje veze između IDM obrasca i hip hopa u glitch formi, i to na način koji ne sakati nijednu od zainteresovanih strana, mada će zlobnici primetiti da ga je IDM publika do sada bolje prihvatala, što je tačno. Njegov prvi album pod firmom Prefuse 73 - Vocal Studies & Uprock Narratives, objavljen 2001, osim što je jedan od najvažnijih albuma decenije, svojevremeno je zajedno sa avangardnijim uradcima grupe Anti-Pop Consortium (koja se na veliku radost potpisnika ovih redova ponovo okupila) pokazala velike mogućnosti da se cut & paste tehnikom, tzv. glitchovanjem dođe do vanrednih urbanih melodija koje nemaju pandan u prošlosti.
Uprkos svim tim silnim elektro kuckanjima, šuštanjima i štrckanjima koje karakterišu njegovu muziku, Prefuse 73 nikad nije išao u avangardu po svaku cenu, već je pretežno rabio do neprepoznavanja muzičko nasleđe, smeštajući ga u novo tehničko okruženje. Irsko-katalonsko poreklo mu je bez sumnje pomoglo da prepozna latino vrelinu koja se na novoj ploči, na kojoj se umesto digitalne tehnike koriste stare analogne trake marke Ampex, najbolje da prepoznati u numeri Regalo, jednoj od dužih tema na albumu.
Razlog tome je što je sama struktura ovog izdanja izglitchirana i pre se može slušati kao miks nego kao kolekcija numera, što na kraju i dovodi do brojke od čak 29 kompozicija spakovanih u nešto manje od 50 minuta. Nasuprot ranijim izdanjima, na ovoj ploči nema gostovanja talentovanih underground repera, u čijem je otkrivanju Herren do sada pokazao zavidan njuh.
No, i bez njih, Prefuse 73 i nakon ovog albuma ostaje pouzdana marka u sazvučjima koja levitiraju na margini interesovanja šireg auditorijuma, ali od kojih pop delatnici itekako imaju šta da nauče kako bi prepakovano znanje kasnije umili i preprodali. Izdanje je posebno preporučljivo onima koji se sablažnjavaju na pomen reči "avangarda" pomišljajući na svakakve "taštine praznine"... Da, avangarda može biti itekako slušljiva, tehnika može da bude topla, a buka mašina melodična. Stvar je samo u percepciji.

Bat for Lashes – Two Suns (Parlophone)

Natashi Khan je suđeno da bude poznata. Rođena u Pakistanu, odrasla u Brajtonu, pažnju britanske javnosti skrenula je svojim debijem Fur & Gold (2006), kolekcijom eteričnih komada koji su u sebi sažimali moć da se eksperimentalno sažme u pitko i komercijalno. Ploča je u zapadnom svetu, pogotovo na Ostrvu, doživela veliki uspeh pa je Khanova uzela čak tri godine ne bi li rešila ispit zvani „sindrom druge ploče“. Nema sumnje da ga je rešila na način koji ne ostavlja mesta sumnji da je reč o, za današnje pop prilike, dobrodošlom, skroz sazrelom autoru, što podseća na korake koje je nešto pre nje odigrala M. I. A, inače poštovalac njenog rada.

Već prvi taktovi uvodne Glass otkrivaju sa koliko je pažnje sniman Two Suns, inače priča o dualnosti savremenog života, ploča za čije se potrebe Khanova mestimično pojavljuje kao ona sama, a delom kroz nju priča njen ekstrovertniji alter-ego Pearl. Prvi susret sa Glass me je te turobne noći naveo na pomisao „Jebem ti sunce, pa ovo je Portishead skok!“.

Daljim i dugotrajnim, pažljivim preslušavanjem Two Suns ipak se stiče utisak da je Portishead paralela preterana, ali već sama činjenica da mi je pala na pamet govori o kvalitetu ovog ostvarenja. Prvi singl Daniel ima u sebi “Time is Now” element – nešto neodoljivo a nesvodivo na racionalno se krije unutar ove kompozicije koja će, bez sumnje, biti omiljena svakom ko je čuje, a čuće je vala dosta ljudi.

Ipak, dualnost ovog ostvarenja skriva i neke falinke, bar što se mene tiče, iako nužno iznete zamerke ne moraju da se tumače kao mane. Siže se svodi na sledeće: u svedenijim numerama (Moon is Moon, Siren Song), uz pratnju klavira ili akustične gitare, Khanovu opseda duh rane (najbolje) Tori Amos. Kao što je već rečeno, to nije mana sama po sebi, ali ostavlja u ušima trag već preslušanog.

Taj, verujem nenamerni rip-off nije toliko izražen budući da se Bat for Lashes svojski potrudila da što više zašareni svoju zvučnu bojanku u kojoj se kao na ringišpilu smenjuju suptilne vokalne akrobacije, mistična atmosfera u koju se savršeno uklapa Scott Walker (gost na poslednjoj numeri The Big Sleep) i tu-i-tamo razbacan po koji elektro sentiment preuzet iz boljih trenutaka grupe Depeche Mode. Raskošni Two Suns je ne-toliko-pop izdanje za pop publiku, i kao takav je dobrodošao i osvežavajući eliksir u sve siromašnijoj mainstream ponudi.

From Monument To Masses – On Little Known Frequencies (Downtown)

U nepreglednoj džungli žanrova savremene muzike, ni post-rok nije imun na politički angažman. Unutrašnji omot Yanqui U. X. O, poslednje ploče kvebečkih legendi GY!BE iz 2002. otkrio je shematizovane veze između vlastodržaca u sferi sveta zabave i prodavaca oružja. Naredne godine, objavljen je i The Impossible Leap in One Hundred Simple Steps, prvi album američke trojke From Monument To Masses čija je sonična zvučna vizija bila garnirana još eksplicitnijim političkim sadržajem. To je učinjeno pomoću semplova revolucionarnog naboja.
Ova grupa važi za utemeljivača upbeat post-rocka, koga karakteriše kreativna upotreba math, electro i trip hop obrazaca u bazičnoj instrumentalnoj rok formi. Nakon prve (prave) studijske ploče, izašao je i album Schools of the Thought Contend 2005, koji su preovlađujuće sačinjavali remiksi, a onda je nastao muk dug četiri (ako računamo remix album) ili šest godina (ako ga ne računamo). Bend je u međuvremenu od svojih kalifornijskih početaka postao bi-obalni, jer se jedan član odselio u Njujork Srećom, zahvaljujući savremenim tehnologijama ni ta prepreka više nije nepremostiva, i 2009. je godina u kojoj je diskografski post konačno prekinut. Nova ploča zatiče bend u odličnoj formi, a reprezentativna svirka prosto pleni svežinom.
Slušalac ove ploče nikad nije načisto sa koje strane će ga zapljusnuti vodoskoci melanholično-srećnih rifova, podmazani sjajnom ritam sekcijom. Pouzdano zavirivši u svaki džep post-roka, FMTM na novoj ploči šire svoje polje dinamičnog izražavanja još smelijom upotrebom elektronike i gudača, uz već neizostavne govorne semplove koji pričaju priče o slobodi i nepravdi, ali ne tako da guše, već više suptilno – imaju svoje mesto u zvučnoj slici benda.
Ako bi morali da se izdvoje favoriti sa malo poznatih frekvencija onda bi to najpre bio prvi singl sjajnog imena Beyond Good and Elvis, ali i kulminacija čitavog izdanja oličena u pretposlednjoj temi ciničnog naziva Do They Know It’s Christmastime. Ipak, kao što je slučaj sa svakom dobrom instrumentalnom pločom kakva je ova, lični favoriti su stvar afiniteta, a informacija koju je bitno preneti je da su se ovom kolekcijom FMTM na fantastičan način vratili na scenu čijem su stvaranju pre nešto više od pola decenije doprineli.

Prođe 24.

Navrši se deset godina od početka NATO agresije. Naravno, otišao sam da vidim šta se dešavalo na svenarodnom protestu – Srbija je svet, svet protiv NATO, na Trgu. Saobraćaj se nesmetano odvijao, nije bilo previše ljudi. Sa video bima su išle razne slike, a sa ozvučenja razne „patriotske“ pesme. Mene lično je dočekala nesnosna „Volimo te otadžbino naša“ kojom su nam svojevremeno ispirali strugotine zdravog razuma. Rečima se ne može opisati koliko ta pesma u meni izaziva osećanje stida, a da to ne umem racionalno da objasnim.

Gledao sam događanja sa pristojne udaljenosti i iritirala me baba koja je vitlala panoom sa slikom pokojnog preCednika, izgleda da je nisu informisali da su njegovi naslednici u međuvremenu ušli u fazu saradnje sa svetom, koja nekako, a u stvari nametnuto stoji u opoziciji prema osećanju pripadnosti svom narodu.

Generalno, meni su mitinzi dosadni još od 1996. kada je nas šačicu Vuk zapitao „Znate li vi šta „kul“ znači na jeziku romskom“ onom svojom književnom glasinom. Crni Vuk na belom prahu je definitivno spustio roletnu na moje pozitivno poimanje politički motivisanih masovnih okupljanja kada je u proleće 2000. rekao „da ne može ništa da uradi dok nas na ulicama ne bude pola miliona“, i tako drsko i omalovažavajuće pljunuo u lice svih nas pedesetak hiljada prisutnih tim povodom. Da sa pola miliona na ulicama nešto može da uradi bilo ko, pokazao je Dr Vojislav nekoliko meseci kasnije, a Vuk je morao da se zadovolji činjenicom da je godinama "najjače tresao šljivu komunizma".

Ipak, i dalje idem na mitinge iz nekih svojih intimnih razloga – kada se slažem sa njihovom osnovnom porukom, a ovom prilikom sam otišao jer se slažem sa mišlju da NATO agresija i sve njene direktne i indirektne žrtve ne bi trebalo da se zaborave.

Očekivao sam više ljudi, ali sam posle malo sam sa sobom izteoretisao zašto ih je bilo ispod mojih očekivanja: Srbi koji se slažu sa sps-ikonografijom „patriotizma“ po svojoj prirodi nisu okrenuti ka uličnim manifestacijama – to je generacija koja je provela devedesete hipnotisana uz televizor, navijajući glasno i psujući sebi u brk. Uz njih idu mlađi ljudi koji misle da se vrednosti patriotskog usmerenja najbolje čuvaju tako što se ostaje veran nekim tuđim interpretacijama patriotizma i tu se varaju. Kao i sve druge čovekove potrebe, i potreba za ukorenjivanjem mora da se zaliva i presađuje. Da bi ostavila neki trag u vremenu, potrošači moraju postati proizvođači, inače smo osuđeni na „Volimo te otadžbino naša“, što je možda pesma uz koju nekima zaigra srce, ali mene podseća samo na smrt. I ne samo mene, već i gomilu onih koji su bez većeg interesa ili sa psovkom na jeziku prolazili pored čitave manifestacije, otupeli od opstajanja i sa samo jednom željom - da ih svi ostave na miru. Oni su odavno digli ruke od stvari koje ne mogu da razumeju, pa zato i žive smrt linije manjeg otpora, preživljavanja od danas do sutra i lađenja jaja u zavetrini ruševina. To je legitimna opcija, koja u sebi ne nosi ni tračak inspiracije, mada inspiriše misao zahtevnije polovine nasdvoje koja glasi "Kada se dosađujemo, mi smo srećni".

Iz kulturne perspektive patriotizma, stvari u Srbiji stoje tragično. Ne postoji kulturna elita koja je kadra da stvara vrednosti inspirisane nacionalnim nadahnućem u duhu vremena, neki minimum dostojanstva ispod koga se ne ide. Ono što se ovde podrazumeva pod kulturnom elitom, zapravo je takođe prepisivački raspoloženo ka Zapadu, a negativno (oni bi rekli: kritički) nastrojeno prema sopstvenom narodu, što nije vrednost po sebi, jer svaliti sve na grbaču naroda nije poseban izazov i ne proizvodi vrednosti. Znači da su i ovi elitisti u najboljem slučaju prepisivači, i mnogo ređe proizvođači nego potrošači. Zato smo svi đuture ponavljači.

Reći ću i ovo - zasmetaju mi neke manifestacije primitivizma u ime borbe protiv primitivizma. Kao kad su Srpski Evropljani puštali balone sreće zbog PreCednikove smrti u Hagu, to je bilo veoma neukusno, a sličan neukus sam primetio i danas na više mesta, recimo fejsbuku, i, pogađate, sajtu „Peščanika“ gde se nevešto sprdalo sa obeležavanjem desetogodišnjice početka agresije. Agresije u kojoj su i neki ne-nacionalisti poginuli, u kojoj su neki civili pobijeni, u kojoj je život izgubilo četiri hiljade građana Srbije, agresije u kojoj su neki ljudi koje srećemo svaki dan ostali bez oca, brata, sina, unuka... U redu je da se ne slažeš sa tom i takvom politikom, ali gore opisano izražavanje je i gaženje po leševima nevinih, a to nije ni smešno, ni samosvesno, ni kulturno, zar ne? Esencija civilizovanosti je uglađenost, suština javne kulture krije se u suzdržanosti. Ne ide mi u glavu, ali i dalje naivno verujem da ljudi takve stvari čine iz neznanja, a ne zato što su zli.

Stoga je kulturna renesansa u duhu vremena, nad-ideološka i nad-partijska redefinicija poimanja patriotizma na način koji korespondira sa mladim naraštajima imperativ. Ne znam šta je to, ali znam da se po to ne ide ni u Brisel, ni u Vašington, ni u Moskvu, ni u Peking. To je biljka koja treba da raste i izraste ovde, i služi nam kao zaklon od nevolja, a za pelcere je samo nebo granica. Evo, ko je znao za n islandskih bendova pre ekonomskog buma Islanda (koji je nestao u dimu ekonomske krize)? Da li znate gde sam gledao emisiju o Ibrahimu Rugovi, na dan kada je gandijevski vođa kosovskih Albanaca preminuo? Ni na BBC-ju, ni na CNN-u... već na kanalu kulture – nemačko-francuskom programu Arte. Kapirate?

Možda ipak ne, možda su sve ovo trice i kučine koje nas samo usporavaju na putu ka Evropi (btw, onaj stensil „U 2009. želim da... koračam Evropom“ je ispunjen – Srbija je oduvek evropska zemlja). Naravno, ne slažem se sa tim. Mislim da treba da se okrenemo sebi u konstruktivnom smislu, čini mi se da je From podelio ljudsku delatnost na konstruktivnu i destruktivnu, a mi decenije provodimo u destrukciji pohlepe, potrošnje, nepažnje, lenjivosti i bahatosti, u destrukciji koja će nas, ako ne pogledamo sami sebe, na kraju sve kompletno proždrati. Pesimizam vreba iza svakog ćoška, nema para, svi su napeti, to se oseća u vazduhu. Sada je izazov biti jak sam sa sobom i ostaviti nešto vredno iza sebe. Nešto... istinito. Za početak, treba nam podnošljiviji ambijent, a ovo je njegova mrljava skica.

MC Lars – This Gigantic Robot Kills (Horris/Oglio)

Kada neko posveti album Wesleyu Willisu, na kome za Weird Ala Yankovica kaže da mu je idol iz detinjstva, e taj zaslužuje prostor na ovom malom mestu. Obe ove karakteristike odlikuju novo, n-to ostvarenje MC Larsa, kalifornijskog hip hop komedijaša.
Iako Lars za sebe tvrdi da je utemeljivač „post punk laptop rapa“, može se mirne duše konstatovati da on svojim belačkim pristupom hip hop kulturi sebe svrstava u zvučno raštrkani nerdcore hip hop fenomen. Nedavno smo pominjali MC Chrisa, kao još jedno važno ime ovog potpravca, koji svoju najbržu referencu nalazi u pesmi već pomenutog Ludog Jankovića – „White & Nerdy“. Dakle, njihov predmet interesovanja su sve one aktivnosti koje većina belih slušalaca rapa praktikuju u svojim životima, i to se ni na ovoj ploči ne prećutkuje, već slavi.
Pesme poput O. G. – Original Gamer ili Guitar Hero Hero već svojim naslovima dovoljno govore same za sebe. Ali, najveći kvalitet MC Larsa je njegov vanredan osećaj za satiru, misaonu imenicu za razne Bizetiće, Nigrutine i Blaže, koji misle da je dovoljno da se malo krevelje da bi bili shvaćeni kao duhoviti, a u stvari su samo iritantni jer se krevelje previše.
Larsov veoma promišljen i potkovan pristup nudi tonu smeha kačeći sve od reda – od hipsterskih devojaka koje dolaze iz raznih američkih pizdinovaca u Bruklin kako bi dosegli vrh ledenog/cool brega (Hipster Girl), licemernu ekološku brigu agresora Ala Gora i još jednog smoroja dosadnjakovića – Stinga, „brižnih“ javnih ličnosti koji u svojim krstaškim misijama za više zelenila koriste avion kao prevozno sredstvo (It’s Not Easy (Being Green)), dok se u No Logo čuje štošta o životu nezavisnih muzičara u Americi, i to sve na sempl iz Fugazijeve Waiting Room!
Ljubitelji 90’s KST hitova mogu na ovoj ploči, inače pansionu za najrazličitije likove sa savremene muzičke scene, čuti i prepev pesme Screamager grupe Therapy? koji u Larsovoj interepretaciji ima šekspirovsku tematiku. Ova ploča krije još pesama koje u sebi imaju najprimalniji hit potencijal, što nije čudno ako se zna da je ovaj 27-godišnji šaljivdžija non stop na turneji i zna šta raja voli. Uprkos činjenici da je produkcija ponekad suviše pop i ziheraška (da ne kažemo usa-radio friendly) za ove uši, i da nije da na njemu nema filera, This Gigantic Robot Kills je jedno posve neopterećujuće i ugodno slušalačko iskustvo.

Dan radio drame

«Ja te volim. Žao mi je što si slomila svoje srce kad si onako jako udarila Vetrušku.»

Vetruškina ledina
Uglješa Šajtinac, u režiji Bojane Lazić

U utorak će u Radio Beogradu (Kamerna sala) biti održana tradicionalna svečanost kojom se proslavlja rođendan radio drame. Svečanost i nagrade koje se dodeljuju nose ime Vitomira Bogića, pozorišnog glumca koji je 24.3.1926, na prvom radiofonskom koncertu u Srbiji, recitovao pred mikrofonom «Tiradu o poljupcu Sirana de Beržeraka», Edmona Rostana.
Iako je cela priprema za ovu svečanost manje-više standardizovana, u redakciji vlada napetost jer je u pitanju i prilika da pokažemo da nismo tako mali ko što nas smatraju. Ima u tome izveštačenosti i straha, jer to dokazivanje nije usmereno ka slušaocu kao onom kome je naš rad namenjen, nego isključivo ka ljudima iz kuće koje treba fascinirati il makar pokopati.
Čini se da je za radio dramu kao medij koji izdvaja svakog slušaoca iz mase, ulazi u par ušiju ostavljajući ostatak sveta u prijatnoj tišini, čudno da ima manifestaciju oko koje se, makar u samom Radio Beogradu nadiže tolka buka. Kako napisati obrazloženja nagrada, a da se neko ne uvredi, kako u jednu prostoriju sazvati neke zavađene veličine iz esnafa, itd. Na jednoj od prošlih dodela, bio mi je krajnje simpatičan nastup Ivana Jagodića, stalnog glumca u Radio Beogradu koji je, nakon «Tirade o poljupcu» koju je te godine recitovao, izrekao besnu tiradu o stanju u pozorištu koje su ujebali Ćirilov i "svi ti moderni ljudi". Inače, primetila sam da su matori ljudi kivniji od mladih koji pokupe nagrade i piče dalje. Ili, ne smatraju da je vredno trošiti reči na zidove Kamerne sale RB-a, za šta ih ne krivim. Nekome može delovati kretenski obraćanje tolke pažnje na nešto što će da kompresuje Beta u jednoj vesti i koju će da prati šačica slušalaca u zemlji, međutim, na malom se vidi i veliko.
Ove godine, posebno su nam začinili odgovorni ljudi ove kuće koji su nam poslali pismo čestitke gde traže da svoj rođendan pomerimo, jer «nije patriotski» da ga slavimo na dan kad su građane bombardovale NATO sile. Možda bi ja trebalo mojoj sestri da tražim da pomeri svoj šestoaprilski rođendan, jer su nas tada bombardovali Nemci. Čudni su ti trzaji svesti dvoličnih guzica koje generalno ne prate šta radiš, ali brinu kad se na bilo koji način obraćaš javnosti. Da ih ne obrukaš.
Da je strah koji duva RTS-om i navija se na rolne toalet papira u fensi toaletima koji, uprkos svojoj šminci, svedoče da ih još uvek pohode kojekakve Tesne kože, jer na uglačanim vratima i dalje visi: «Ne kradi toalet papir», svedoči i ova primedba. Od kad su na vlast došle demokrate, pa i onda kada je Tadić svojim izvlačenjem šibica i udruživanjem sa Dačićem i ukazivanjem na maksimu da ne smemo imati predrasuda i moramo biti spremni na pomirenja, na RTS-u vlada totalna zbunjenost: spremni su da se pomire, ali problem je što ne znaju na koga tačno treba primeniti ovaj hrišćanski zavet.
Gomila šefova koji su na svoja mesta došla ne sopstvenim zaslugama, već jer su išli u kompletu sa novim garniturama, ne znaju «kako da se postave». Budući da ih sve nove koalicije izbacuju iz dobre stare logike, te ne mogu da predvide kako bi bilo zgodno da misle, počeli su da brinu o svakom potezu. Oni nikada ne vide dalje od svog nsa, pa tako i sada, kad smo se dogovorili da je ekonomska kriza, ne smeju da ulažu novac ni u šta, jer ne znaju oće li im zafaliti. Nije strašno što ne znaju, nego što stalno deluju iz predostrožnosti, što znači da: 1) ništa ne potpisuju (pa ni ugovore saradnika, pretkalkulacije za projekte itd.) i 2) šalju dopise o štednji i patriotizmu za svaki slučaj. Za to vreme žderu i otkupljuju zaglupljujuće kvizove proizvođača koji su ih bombardovali. Tako im je sad dunulo da bi bilo neuviđavno od nas da na taj datum slavimo rođenje radio drame. Briga za fasadu, i dan danas je veća od brige za suštinu. Nije bitno kakav sam, bitno je kako me vide. Ne znaju jevanđelja, al se krste kad vide da se drugi krste.
No, uprkos ovoj preporuci patriotizma i opomeni koja nam je stigla, odlučili smo da proslavimo rođendan.
Posebno mi je drago što će ove godine Nagradu za najboljeg mladog radiofonskog stvaraoca dobiti rediteljka Bojana Lazić, kao što mi je drago što su i prošle i ove godine ovu nagradu dobile rediteljke koje su radile sa decom (sve mi se više čini da sa ostalima nema šta da se radi). Bojana je skoro godinu dana, uprkos nimalo sjajnim uslovima u Radio Beogradu i u studiju radila na radio drami «Vetruškina ledina», koja je prevedena na Brajovu azbuku jer su gotovo ceo glumački ansambl činila slepe dece. Ova deca zaslužuju posebnu pohvalu, jer su, od svih dečjih radio drama koje sam čula, apsolutno najbolji glumci.
«Vetruškina ledina» je nastala prema romanu za decu Uglješe Šajtinca i upravo govori o strahu. Kako se sve dešava na jednoj ledini, likovi su razne sitne živuljke: miš, tekunica, zmija, žaba, gavran, puž... a svi su «mali, pa nikuda ne mogu stići» i svi se boje Vetruške, strašne ptice koja dolazi iznenada. Iako su životinje u pitanju, priča ne naginje basni, a svet ledine je prikazan sa melanholijom i nevinom radošću i nežnošću u ophođenju sa malim bićima i stvarima. Iako postoji centralna linija: miš avanturista je zaljubljen u tekunicu ali to nema hrabrosti da joj kaže, pa pokušava da pronađe avanturu u kojoj će joj se dokazati i, naravno, suočava se sa kolektivnim strahom – strašnom Vetruškom, ceo svet ovih živuljki je bogat i živ i svaki od likova ima neki svoj kapric zbog kog ga lušalac voli. Svi se klone gavrana, jer uvek ima neke teške priče i crn pogled na svet, zmja je stalno gladna, ali joj naivnost i sklonost da svom zalogaju daje pravo na poslednju želju nikako ne da da dođe do obroka. Muzika je odabrana savršeno - nema usiljene modernosti (raznih varijanti hip-hopa na koje su navalili reditelji dečjih drama verujući da je to jedini način da se dopre do mladog slušaoca), kako za tanki glasić miša koji je veći od svog malog tela iz kog bi odleteo u oblake, i njegova maštanja o tekunici, tako i za sablasne dolaske Vetruške. Zvuk koji prati ovu neman stanovnika ledine, budući da se ponavlja, deluje sudbonosno i potpuno iracionalno i izaziva jezu.
Shvatila sam da je dobra radio drama ona koju možeš da slušaša, a da se ne naprežeš, koja može da ti ide kao pozadina dok radiš nešto drugo i ovo jeste takva drama. Ona prosto zrači nekom toplinom.
I tako slušam ovu divnu radio dramu, ona je samo vrh ogromne planine truda, zrnce inspiracije koje će neka surova Vetruška možda pojesti, a možda i doneti na neki kućni prag i žao mi je, iskreno žao što važna mesta u kulturi uvek zauzimaju ljudi bez stida i sluha.

Slobodan Vuković – Kako su nas voleli - Antisrpska propaganda i razbijanje Jugoslavije (Stylos, 2007)

Zahvaljujući svom crnohumornom naslovu, ova knjiga Slobodana Vukovića mi je davno zapala za oko, ali sam tek nedavno u trenucima lucidnosti zamolio svoju pouzdanu prijateljicu T. da je iskamči iz svojih studentskih budžaka. Dok mi je sa smeškom uručivala moju lisnatu želju, reče mi i da su joj u biblioteci napomenuli da je prva koja pozajmljuje ovu knjigu.Pomalo tužno, s obzirom na i dalje vruću i nesumnjivo atraktivnu temu kojom se ova knjiga bavi, ali utisak nakon pročitane knjige je da je sve ipak na sreću.

Dugačak je spisak manjkavosti kojima obiluje ova knjiga – na početku ono što možda nije autorova krivica ali izdavačeva jeste – mali milion slovnih grešaka koje, sa probijanjem kroz njen sadržaj, postaju pravilo kada je reč o izvorno napisanim imenima. Elementarne gramatičke greške poput prideva «šahofsko», koji se pojavljuje na dva mesta u knjizi, ne služe na čast nikome. Kao da je knjiga izdavana u nekoj žurbi, čisto da bude objavljena, a kako je objavljena, to je sad manje bitno.

Žurba je reč kojom se opisuje i autorov stil. Prvo, nešto o metodologiji – nema sumnje da je pisac, dugogodišnji Upravnik instituta za sociološka istraživanja, savesno koristio analizu štampe kao osnovni metod, ali je zato uglavnom omanuo u prezentaciji činjenica. Iako u knjigama koje se bave retrospektivom, pogotovo ne tako davnih događaja, nužno neke stvari moraju da budu ponovljene, i stil mora da bude "labaviji", Vuković ne uspeva da učini napor i da gomilu činjenica klasifikuje na način koji bi bio didaktičkiji i samim tim atraktivniji prosečnom čitaocu, i, zašto da ne, nekome van granica Srbije. Tako imamo pomalo haotičnu strukturu ovog dela, naizgled podeljenu u smislene delove.

Stil kojim je ova knjiga napisana u najbolju ruku je prosečan. Vuković dozvoljava da ga stihija događaja koje opisuje povuče u svoj vrtlog, pa tako često zapada u manirizam koji posle određenog vremena počne da zamara. Služeći se gradacijom kojom stepenuje ruženje srpskog naroda u zapadnoj štampi, Vuković obožava da koristi kovanicu «ni to nije dovoljno», pokušavajući da, bez većeg uspeha, na taj način pojača efekat svojih argumenata, iako za tim nema veće potrebe.

Uprkos svemu dosada rečenom, ne može se reći da je «Kako su nas voleli» kompletno loša knjiga, iako njen sadržaj nije na nivou njenog naslova. Svima koji su zainteresovani za pitanje stigmatizacije srpskog naroda ona može pružiti duhovni podsticaj prezentujući obilje nimalo prijatnih podataka. Meni se ponajviše svidela teza u kojoj autor zaključuje da je cilj najmoćnijih zapadnih država vezan za Srbiju u poslednjih 20 godina bio usmeren na njenu destabilizaciju, a ne, kako smo naivno verovali, na promenu vlasti. I posle rušenja Miloševića, dosta je primera koji potvrđuju ovo viđenje: stvaranje OVPMB 2000, haos nastao nakon ubistva Zorana Đinđića, u čemu su zapadni zvaničnici i službe, kao i u svemu što se u poslednjih nekoliko vekova na ovim prostorima događalo imali svoju zapaženu ulogu, pogrom nad Srbima na Kosovu i Metohiji 2004, otvaranje mađarskog pitanja 2005 - pa sve do današnjih dana...

Kada smo već kod vremenskih paralela, i tu se autor suvereno snalazi, pružajući na uvid argumente koji pokazuju vekovni kontinuitet insistiranja na predrasudama o srpskom narodu u nemačkoj, austrijskoj i britanskoj štampi. Definišući zapadne medije kao jednu od zaraćenih strana u nedavnim balkanskim sukobima, autor verno opisuje mehanizme sadejstva po kojima funkcionišu političke, kulturne i informativne elite u zapadnim zemljama u procesima ostvarivanja njihovih nacionalnih interesa na ovim prostorima, u čemu imaju i svoje jatake na terenu (Vuković ih definiše kao «svetoljube»), koji, kako autor na više mesta piše, učestvuju u ovim operacijama «za novac ili iz ideoloških zabluda».

Suma sumarum, uprkos korektnim pasažima, velika šansa i potencijal ove knjige nisu iskorišćeni. Ostaje nada da će budući srpski stigmatolozi naučiti ponešto na ovom primeru, i smoći kreativne i argumentovane snage da efektnije participiraju na mukotrpnom putu izbavljenja srpskog naroda od nametnutog osećanja krivice i inferiornosti, indukovanim kako spolja, tako i iznutra.

Verujte, gospodine Nikoliću

Nedavno se reaktivnija polovina nasdvoje oglasila povodom izostanka našeg omiljenog podlistka, papirnatog srca nedeljnika Nin - Le Monde diplomatique. Da se ne mora uvek pričati u prazno i da pisma treba uputiti na pravu adresu, naučila me upravo bolja polovina nasdvoje. Tako smo pismo poslali redakciji Nina. Nakon nedelju dana iščekivanja (oće objaviti - neće objaviti), tekst je objavljen na onim stranicama koje ja uvek preskačem, a za koje inicijator cele ujdurme kaže da su najvažniji deo u novinama - pisma čitalaca. Zahvaljujući našim prijateljima, vlasnicima skenera za popkulturne pojave, Goranu i Nebojši, prvobitno crno-belu sliku o ovoj nepravdi kačimo u sivom formatu. Odgovor glasi: nema sveta, jer nema para. Dal je po sredi zgodni izgovor ili samo čudna koincidencija, prosudite sami klikom na gornju sliku. Što se mene tiče, izgovor u vidu ekonomske krize već počinje da mi se penje na glavu. Jednom dok sam, vozeći bicikl, ustanovila da mi sedište nije dobro zašrafljeno, a pri sebi nisam imala šrafciger da ga pričvrstim, zatražila sam pomoć simpatičnog bradonje iz servisa za bicikle, smeštenog malo pre Sajma. Pričvrstio mi je sedišta, a kada sam ga pitala koliko sam dužna, rekao je: "Pa, zar sve mora da se plati?"

Kratki vodič kroz BG Fast food

Kažu kolege sa posla: „maaatori, ti znaš sve fast fudove u centru grada, sve šta valja.“ Što da lažem, istopim se tad od zadovoljstva i sa nekom pomešanom srećom i setom se setim svih onih gladno hladnih večeri koje smo problejali u kraju ne znajući šta ćemo sa sobom. I eto ti sada, nekadašnja muka i vetar koji ti šiba obraze postadoše izvor sladostrašća u sterilnim i zagrejanim kancelarijama.

Ograničićemo se na centar grada, nekako tu najviše ogladniš, ali nećemo štedeti iskustva ni iz drugih delova grada. Počećemo od najbolje BG pice, dosetke gladnih Italijana koja je vremenom postala radost sužnjih širom sveta, evo stižu vesti i iz daleke Severne Koreje (zemlje u kojoj ne živi 72 već 23 miliona stanovnika) da je u višegodišnjoj borbi protiv gladi i tamo dospela na trpezu uz nezaobilazan amin tamošnjeg privremenog predsednika, koji neograničeno vlada dok se otac, i njegov i nacije, ne vrati sa onog sveta.

Moje sećanje u prošlost seže do mesta na kome se danas nalazi prestižni restoran „Guli“ – e tamo je sredinom osamdesetih, u prijatnom zapahu sira i šunke bilo jedno otvoreno prozorče i nasmejana prodavačica spremna da svima udeli jedno četvrtasto parče. Ne treba ni da spominjem da je privilegija da se tamo počastiš u očima učenika nižih OŠ razreda izgledala kao neviđeni znak šmekerštine svih nas kojima je dodijala boranija i ostalo smeće kojim smo bili hranjeni u kući. Ljubav prema pravoj domaćoj hrani došla je kasnije.

Možda je suviše lično, ali moraću i ovo sećanje da podelim - kad pomislim na tu picu, setim se koliko volim svoju majku, iako joj to ne pokazujem često. Bilo je leto, kraj osamdesetih i ja sam, kao što ti se kuče šćućuri pod noge kad oseti da nisi dobro, e tako sam i ja znao da sa našom familijom nešto nije u redu kada me je keva odvela te tople večeri da jedemo tu picu. Ćale je bio ko zna gde, sa nekom od svojih tadašnjih devojaka, a kevi i meni je ta pica bila znak koji nam je bez reči govorio da smo osuđeni jedno na drugo.

Kasnije se i to promenilo, pa je naš pakt (hehe, videh preksinoć nalepnice Bolje rat, nego NATO pakt) promenio svoju formu. Moja fast food avantura je mogla da počne – bile su to godine prvo Orla, pa Aurelija i Bucka sve do Trga, ali kada me danas pitaju, najbolju parčad najpoznatije đakonije italijanskog plebsa mogu vam iseći preko puta crkve Aleksandra Nevskog, u piceriji Kli-Kli, omiljenom sastajalištu i živih i sada već mrtvih dorćolskih gangstera. Tanko testo, pire od oljuštenog paradajza umesto kečapa i dovoljne količine sira i šunke – jedan zalogaj biće dovoljan da se uverite u istinitost mojih reči.

Kad već pomenusmo Trg, iako je to mesto izvikano zbog pica i odnedavno palačinki, prava stvar su, pomalo štekovani, sendviči za koje treba da sačekate oko deset minuta da se ispeku u onim strava pećima. U velikim duguljastim somunima, sa šunkom ili kulenom, uz neizostavni kačkavalj i pavlaku, ovaj sendvič se sam od sebe nameće kao poželjna investicija u trenucima kada ste mnogo gladni.

Slično se može reći za Sendvičarnicu Zvonce koja se nalazi ispod nazovi SC Tašmajdan, gde su se svi živi reformatori slikali pre koju godinu kada su tamo pozirali na utakmicama svetskog prvenstva u vaterpolu, a sada nema glasa ni od najvećeg prijatelja ovog sporta, našeg sve izgubljenijeg predsednika, sada kada padaju plafoni u bazen, niko da im javi da se kuća zida od temelja, ali ko jebe opšte kada postoje lični interesi, jel tako Malovićka, tako je. Pošto mi nismo vlast, ostaje nam da se počastimo u Zvoncu jednim karijem u lepinji koji u sebi krije odlično začinjene komadiće piletine, i fantastične prelaze koji u sebi sadrže pavlaku, kečap, sir i sve ostale neophodne sastojke potrebne za gastronomski spokoj jednog urbanoida.

Ljubitelji morske ishrane se verovatno pitaju gde se denuo Crnogorac koji je prvo držao fast food u Beograđanci a zatim i u prolazu u Nušićevoj – baja se trenutno skrasio na vrhu Kralja Petra, iznad čuvenog hotela Toplice. Iz njegovog asortimana izdvajamo sendvič u kome se nalazi oslić u marinadi, pa ako vama i vašim sagovornicima/partnerima ne smeta beli luk, vi navalite, nećete zažaliti.

Svako ko se bar nekoliko dana našao u nekoj od evropskih metropola severno od Beča, sigurno je video Falafel – istočnjački specijalitet od leblebija koji se pakuje u kombinaciji sa humus namazom – e možete ga probati ako niste do sad i u Beogradu, tačnije prekoputa Ruskog Doma. Ide u kombinaciji sa fantastično maštovitim salatama.

Što se tiče roštilja, zaboravite na onog lopova Lokija i siđite dole do Bajlonka koji se nalazi u Bajlonijevoj pijaci, em je ukusniji, em je jeftiniji. Od kada su Ex-Strider na skveru Mire Trailović, mestu gde se mogla pazariti najbolja punjena i pohovani kačkavalj, zauzeli Kinezi koje još nismo gustirali, bili smo prinuđeni na egzodus – pa kada nam je do punjene odemo do Perpera koji se nalazi preko puta zgrade Politike. Poseban hit tamo je domaća kobasica, verovatno najbolja u čitavom gradu. Mućkalica u lepinji je dobra ideja koja je nedovoljno dobro sprovedena u delo, mnogo lošije nego što je početkom devedesetih jedan baja punio lepinje prebrancem kod pozorišta na Terazijama. Ne tražite ga, nema ga više, od sporosti spakovane u brzinu tu je Čobanov odmor, koji je zanimljiviji strancima nego meni, iako se ne može reči da je loš.

Čast sve prisutnije kineske kujne brani Walk to Wok u Nušićevoj, ali je realno pametnije otići kod Lija preko puta Zire i za iste pare sesti i jesti kao ljudina. Kada pomislite na giros – najbolji je na Novom Beogradu u bloku 21, kada krenete ulicom u kojoj se nalazi Arena, e pa prekoputa, među silnim načičkanim radnjama raznolike namene nakon odvratne zgrade Hipobanke e tu jedan bivši gastos, koji se istim poslom decenijama bavio u Španiji i Nemačkoj, secka najlepše pileće rezance i pravi najluđe salate. Kada krenete sa iste strane još u pravcu Arene naićićete i na, sa kineske tačke gledišta, pouzdanu Ludu Kuću.

Nekada omiljene, pekare su sve manje u opticaju u sve jačoj fast food ponudi grada. Kada je vruće, dobro je sveprisutno Fornetti pecivo, zadovoljni smo kvalitetom i Hleb i kifle asortimana, no moje dve omiljene gradske pekare imaju često problema sa zakonom, raznim finansijskim i(li) sanitarnim inspekcijama. Prva se nalazi na uglu Ruzveltove i neke male poprečne uličice (kaže druga polovina nasdvoje da je reč o Knez Danilovoj) pre minijaturnog parka za decu, pre groblja i Zire kad se ide od Vukovog spomenika – e tu je najbolja piroška sa sirom, ona koja ostavlja mastan trag na kesici, a druga, zelene spoljašnjosti, je locirana na vrhu Cetinjske kada se od Orla pođe prema Radiju – tu se krije čudo zvano Italijanski sendvič, kada si mnogo gladan ili Carska pita, ako nisi a trebalo bi nešto da pojedeš.

Toliko za ovaj put, prijatno!