Glupost je zaista neuništiva, a oni koji ne nauče suštinske lekcije na vreme, osuđeni su da im se greške ponavljaju. Bubalice, odlični učenici i mamine lepote znaju ponešto o tome, to je znanje koje im na kraju jedino i preostane od njihovi nazovi života za primer, na stranu što u većini slučajeva toga nisu svesni. Problem je što se to dešava i onima koji pretenduju da predstavljaju javno mnenje u ovoj karikaturi od države.
NIN sam počeo da čitam maltene slučajno, 2005. godine dopao mi je šaka neki veoma dobar broj kojim je obeležavano 70. godina od početka izlaženja lista. Dopao mi se, pre svega, visok kvalitet tekstova ali, i najzad, određeni, za srpske prilike neviđeni, pluralizam mišljenja. Pročitaš Vrzića, ako ti se to ne sviđa, pročitaš Bujoševića, pa onda uživaš u tome što piše Ćirjaković. Za razliku od mog adolescentskog doba kada sam silne milijarde i milione tadašnjih dinara trošio na "Vreme" samo da bih video šta je jedan od mojih tadašnjih idola Pera Luković napisao, kada je zanos petooktobarskog doba prekrila rđa sumnje i buđ realnosti, NIN mi se učinio kao dobra investicija.
Godinu dana kasnije, mojoj sreći nije bilo kraja kada sam video da će svakog drugog četvrtka u mesecu kao besplatni dodatak uz NIN ići i moje omiljene novine - Mond Diplomatik, po drugi put među Srbima. Ove novine su od recimo 2001. do 2004. izlazile na srpskom u "Politikinoj" režiji kao zasebno izdanje, i uprkos većini loših prevoda bile su to prave novine za mene - širokih shvatanja, sa globalnom pokrivenošću i vrsnim argumentovanim tekstovima. Može se reći da sam uz čitanje "Diplomatika" uvideo svu šarolikost političkih shvatanja na Zapadu i upijao različite, vredne informacije iz njega.
I onda dođe februar 2009. Nema "Monda" prošlog četvrtka. Mislim se u sebi, i januarski je izašao u trećoj nedelji, možda su promenili vreme izlaska, već sam polako osećao onaj impuls razočaranja koji mi se kao detetu javljao kada bih u radnji video da je poskupeo moj omiljeni slatkiš (digresija: Srbija je izgleda jedina zemlja u kojoj povećanje potražnje dovodi do povišenja cene ili, neretko, nestanka artikla sa tržišta). Nakon novinarskih projekcija na friško otvorenom FEST-u, žustrija polovina nasdvoje me je juče uveče obradovala novim brojem... Unutra, opet nema "Monda". Nešto se u meni prelomilo, više nisam mogao mirno da sedim, morao sam nešto da učinim.
Istraga na svoju ruku mi nije strana, ta ipak sam ja Slobin učenik. Pokojni PreCednik me naučio da uvek ima stvari koje bi on voleo da sakrije od auditorijuma, a ja ne volim da se išta krije od mene. Njega više nema, ali njegov duh, kao i duh njegovog zagorskog mentora i dalje nalazi plodno tle na ovom parčetu Balkana, čime smo se već bavili. I zaista, kao da te neko polio čašom hladne vode po glavi a onda te isterao na beogradski februar.
Otišao sam na sajt "Monda" na engleskom i imao šta da vidim. Novinarka iz Dablina DŽastin MekKarti došla je u Beograd i napisala veoma pohvalne tekstove o našim humanitarnim borkinjama, uz izraženu bojazan da čitavih pedeset pripadnika srpske "ekstremne desnice" na Trgu (evo ga ovde ceo tekst) predstavlja pretnju po krhku demokratiju u Srbiji.
I aj' na stranu što je crno-beli, besprekorno tendenciozan tekst napisan prilično površno sa gomilom nekih proizvoljnih činjenica po kojima je 90 % Srba za članstvo Srbije u EU, pa početničkih materijalnih grešaka u vidu "Vajmarske Nemačke nakon drugog svetskog rata" (tu je grešku MekKartijeva priznala na B92 blogu nešto kasnije), zašto NIN to nije štampao? Nema veze što se u tekstu ne spominje da se ni Biljana Kovačević-Vučo ni Nataša Kandić ni Sonja Biserko ne skidaju sa ovdašnjih televizija i radija, što ispada da je Srbija jedina zemlja u kojoj postoji ekstremna desnica i da je njen najveći problem odijum prema homoseksualcima (a naravno da nije, setite se kada je ta priča počela, onda kada je Đinđić štekovao muriju, kako bi skrenuo pažnju javnosti sa frke oko tada tek isporučenog preCednika), zašto NIN to nije štampao? Koji se genije dosetio starih Slobinih i Jožinih metoda, ako ih je uopšte zaboravio? Alo, lave, sada postoji internet, sve se da lako proveriti. Napravio si veliku glupost, koja će imati potpuno suprotan efekat od željenog - oni koji ne valjaju ispašće heroji, poštovani u svetu, neshvaćeni kod kuće, ljudi kojima se preti a oni se bore za istinu, a mi svi varvarski raspoloženi im ne damo da samo rade svoj posao - da simuliraju građansko društvo koje fakat ne postoji u ovoj rupi, što ne čudi kada se zna da je maltene poluvekovna praksa na ovim prostorima bila uništenje svakog traga građanstva. Sve dok drugovi nisu postali građani.
I zaista je zanimljiv taj, nazovimo ga "patriotski srpski um" koji godinama, iz situacije u situaciju neguje taj maloletni, nedorasli, štetni zakon ćutanja, koji bi trebalo da funkcioniše po principu "ako se pravim mrtav, možda se i zaboravi", uz čapkanje od anti-globalizma onoga što ti se dopada. Ali kada ti isti anti-globalisti napišu pohvalan tekst o istaknutim borkinjama (btw, samo u inostranstvu i mogu da ga dobiju), onda to ne može, prorade emocije, nema više priče i , naravno, nema štampe. Koja glupost!!!
Srbi se, pogotovo nakon dolaska Obame na vlast, vraćaju na svoje mesto najstigmatizovanije svetske nacije, i na čitav splet tih i takvih operacija taj i takav "patriotski srpski um" odgovara cupkanjem, nervozom i vajkanjem jednom rečju stihijom, što smo imali prilike da vidimo pre nekoliko brojeva NIN-a kad se Dobrica prisećao svojih anti-titoističkih dana, pa onda kada je onaj Slovenac Sergej Flere u reagovanjima upitao gde su srpski istoričari u svetu kad se priča o tim temama, niko od vajnih akademika, eksperata i doktora nauka ni da gukne, pojela maca jezik, dok su njihove kolege sa druge strane Drine marljivo radile, pa se sad samo njihova i čuje. I zato sad dok smo svi mi sami sebe ubeđivali u našu istinu, ceo svet ima potpuno drugačiju sliku o nama. To je ono što je sada najsuštinskije shvatiti - ovo je svet u kome je bitnija slika od istine. Dok mi negujemo naše istine, naša slika je crnja od noći.
I koliko je samo bilo vododelnica u zadnjih 15 godina, kada je većina nas pomislila "još samo ovo...". Toliko da je previše i za četiri ljudska života. Avaj, koju god da smo branu prešli, uvek nas je s druge strane na obali čekalo jedno te isto. Izgleda da ćemo taj kamen vući sa sobom poželimo li bilo gde da se maknemo, a brojni su indikatori da hrlimo dođavola. Očigledno je da nije bez razloga jedan lik pre nekoliko godina brojne karaburmske ulaze ulepšavao markerom ispisanom frazom "Zlo je u nama".
I šta da radim, uzeo sam taj NIN bez omiljenog dodatka i naišao na intervju Milana Brdara koji nosi naslov "Srbijom vlada Tito", gde ovaj sociolog, nekadašnji saradnik nekadašnjeg premijera Vojislava Koštunice prilično jasno sagledava stanje u Srbiji (nema link, rado bih podelio). Nadam se da će ga i u NIN-u pažljivo iščitati svi koji bi trebalo, ako je potrebno i više puta. Nema ničeg goreg nego da kritikuješ praksu koju i sam rado primenjuješ, a ovaj list (bez sumnje najbolji srpski nedeljnik) ima aspiracije da bude percipiran kao kritičko štivo. Da bi bio na nivou svoje tradicije, nekih svojih novinara i nadasve čitalaca, bilo bi poželjno da se jednom zasvagda odrekne slobo-titoističkih manira.
A možda ipak objave iduće nedelje? Sumnjam, ali aj' da vidimo.
NIN sam počeo da čitam maltene slučajno, 2005. godine dopao mi je šaka neki veoma dobar broj kojim je obeležavano 70. godina od početka izlaženja lista. Dopao mi se, pre svega, visok kvalitet tekstova ali, i najzad, određeni, za srpske prilike neviđeni, pluralizam mišljenja. Pročitaš Vrzića, ako ti se to ne sviđa, pročitaš Bujoševića, pa onda uživaš u tome što piše Ćirjaković. Za razliku od mog adolescentskog doba kada sam silne milijarde i milione tadašnjih dinara trošio na "Vreme" samo da bih video šta je jedan od mojih tadašnjih idola Pera Luković napisao, kada je zanos petooktobarskog doba prekrila rđa sumnje i buđ realnosti, NIN mi se učinio kao dobra investicija.
Godinu dana kasnije, mojoj sreći nije bilo kraja kada sam video da će svakog drugog četvrtka u mesecu kao besplatni dodatak uz NIN ići i moje omiljene novine - Mond Diplomatik, po drugi put među Srbima. Ove novine su od recimo 2001. do 2004. izlazile na srpskom u "Politikinoj" režiji kao zasebno izdanje, i uprkos većini loših prevoda bile su to prave novine za mene - širokih shvatanja, sa globalnom pokrivenošću i vrsnim argumentovanim tekstovima. Može se reći da sam uz čitanje "Diplomatika" uvideo svu šarolikost političkih shvatanja na Zapadu i upijao različite, vredne informacije iz njega.
I onda dođe februar 2009. Nema "Monda" prošlog četvrtka. Mislim se u sebi, i januarski je izašao u trećoj nedelji, možda su promenili vreme izlaska, već sam polako osećao onaj impuls razočaranja koji mi se kao detetu javljao kada bih u radnji video da je poskupeo moj omiljeni slatkiš (digresija: Srbija je izgleda jedina zemlja u kojoj povećanje potražnje dovodi do povišenja cene ili, neretko, nestanka artikla sa tržišta). Nakon novinarskih projekcija na friško otvorenom FEST-u, žustrija polovina nasdvoje me je juče uveče obradovala novim brojem... Unutra, opet nema "Monda". Nešto se u meni prelomilo, više nisam mogao mirno da sedim, morao sam nešto da učinim.
Istraga na svoju ruku mi nije strana, ta ipak sam ja Slobin učenik. Pokojni PreCednik me naučio da uvek ima stvari koje bi on voleo da sakrije od auditorijuma, a ja ne volim da se išta krije od mene. Njega više nema, ali njegov duh, kao i duh njegovog zagorskog mentora i dalje nalazi plodno tle na ovom parčetu Balkana, čime smo se već bavili. I zaista, kao da te neko polio čašom hladne vode po glavi a onda te isterao na beogradski februar.
Otišao sam na sajt "Monda" na engleskom i imao šta da vidim. Novinarka iz Dablina DŽastin MekKarti došla je u Beograd i napisala veoma pohvalne tekstove o našim humanitarnim borkinjama, uz izraženu bojazan da čitavih pedeset pripadnika srpske "ekstremne desnice" na Trgu (evo ga ovde ceo tekst) predstavlja pretnju po krhku demokratiju u Srbiji.
I aj' na stranu što je crno-beli, besprekorno tendenciozan tekst napisan prilično površno sa gomilom nekih proizvoljnih činjenica po kojima je 90 % Srba za članstvo Srbije u EU, pa početničkih materijalnih grešaka u vidu "Vajmarske Nemačke nakon drugog svetskog rata" (tu je grešku MekKartijeva priznala na B92 blogu nešto kasnije), zašto NIN to nije štampao? Nema veze što se u tekstu ne spominje da se ni Biljana Kovačević-Vučo ni Nataša Kandić ni Sonja Biserko ne skidaju sa ovdašnjih televizija i radija, što ispada da je Srbija jedina zemlja u kojoj postoji ekstremna desnica i da je njen najveći problem odijum prema homoseksualcima (a naravno da nije, setite se kada je ta priča počela, onda kada je Đinđić štekovao muriju, kako bi skrenuo pažnju javnosti sa frke oko tada tek isporučenog preCednika), zašto NIN to nije štampao? Koji se genije dosetio starih Slobinih i Jožinih metoda, ako ih je uopšte zaboravio? Alo, lave, sada postoji internet, sve se da lako proveriti. Napravio si veliku glupost, koja će imati potpuno suprotan efekat od željenog - oni koji ne valjaju ispašće heroji, poštovani u svetu, neshvaćeni kod kuće, ljudi kojima se preti a oni se bore za istinu, a mi svi varvarski raspoloženi im ne damo da samo rade svoj posao - da simuliraju građansko društvo koje fakat ne postoji u ovoj rupi, što ne čudi kada se zna da je maltene poluvekovna praksa na ovim prostorima bila uništenje svakog traga građanstva. Sve dok drugovi nisu postali građani.
I zaista je zanimljiv taj, nazovimo ga "patriotski srpski um" koji godinama, iz situacije u situaciju neguje taj maloletni, nedorasli, štetni zakon ćutanja, koji bi trebalo da funkcioniše po principu "ako se pravim mrtav, možda se i zaboravi", uz čapkanje od anti-globalizma onoga što ti se dopada. Ali kada ti isti anti-globalisti napišu pohvalan tekst o istaknutim borkinjama (btw, samo u inostranstvu i mogu da ga dobiju), onda to ne može, prorade emocije, nema više priče i , naravno, nema štampe. Koja glupost!!!
Srbi se, pogotovo nakon dolaska Obame na vlast, vraćaju na svoje mesto najstigmatizovanije svetske nacije, i na čitav splet tih i takvih operacija taj i takav "patriotski srpski um" odgovara cupkanjem, nervozom i vajkanjem jednom rečju stihijom, što smo imali prilike da vidimo pre nekoliko brojeva NIN-a kad se Dobrica prisećao svojih anti-titoističkih dana, pa onda kada je onaj Slovenac Sergej Flere u reagovanjima upitao gde su srpski istoričari u svetu kad se priča o tim temama, niko od vajnih akademika, eksperata i doktora nauka ni da gukne, pojela maca jezik, dok su njihove kolege sa druge strane Drine marljivo radile, pa se sad samo njihova i čuje. I zato sad dok smo svi mi sami sebe ubeđivali u našu istinu, ceo svet ima potpuno drugačiju sliku o nama. To je ono što je sada najsuštinskije shvatiti - ovo je svet u kome je bitnija slika od istine. Dok mi negujemo naše istine, naša slika je crnja od noći.
I koliko je samo bilo vododelnica u zadnjih 15 godina, kada je većina nas pomislila "još samo ovo...". Toliko da je previše i za četiri ljudska života. Avaj, koju god da smo branu prešli, uvek nas je s druge strane na obali čekalo jedno te isto. Izgleda da ćemo taj kamen vući sa sobom poželimo li bilo gde da se maknemo, a brojni su indikatori da hrlimo dođavola. Očigledno je da nije bez razloga jedan lik pre nekoliko godina brojne karaburmske ulaze ulepšavao markerom ispisanom frazom "Zlo je u nama".
I šta da radim, uzeo sam taj NIN bez omiljenog dodatka i naišao na intervju Milana Brdara koji nosi naslov "Srbijom vlada Tito", gde ovaj sociolog, nekadašnji saradnik nekadašnjeg premijera Vojislava Koštunice prilično jasno sagledava stanje u Srbiji (nema link, rado bih podelio). Nadam se da će ga i u NIN-u pažljivo iščitati svi koji bi trebalo, ako je potrebno i više puta. Nema ničeg goreg nego da kritikuješ praksu koju i sam rado primenjuješ, a ovaj list (bez sumnje najbolji srpski nedeljnik) ima aspiracije da bude percipiran kao kritičko štivo. Da bi bio na nivou svoje tradicije, nekih svojih novinara i nadasve čitalaca, bilo bi poželjno da se jednom zasvagda odrekne slobo-titoističkih manira.
A možda ipak objave iduće nedelje? Sumnjam, ali aj' da vidimo.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар