Black Lips – 200 Million Thousand (Vice Records, 2009.)

«well my friend

we'll be together till the end

what else is there for a buddy to do»

Kako je počelo, svaki dan ću naučiti po neki novi muzički žanr. Black Lips pripadaju flower punku a 200 Million Thousand je njihov peti pupoljak. Odmah ću reći da su mi druga i treća pesma omiljene na albumu, a li da po njima ne treba suditi, jer ostatak albuma ukazuje na to da su «Drugs» i «Starting Over» tek flertovi sa napaljencima kao što sam ja, takoreći udovi što štrče iz komplikovanije duše. Ko bi više od zavodljivih ekstremiteta, nek čita dalje.

Rudimentarne, bez puno ukrasa, sve ostale pesme, sa izuzetkom «I'll Be With You» (na koju ću se još vratiti), pri slušanju pre stvaraju utisak neke gadne gladi nego što postižu zadovoljenje kod slušaoca. Takoreći, teže ležu na rudu. Ono što meni sve vreme fali u ovom albumu biće da je njegova najveća vrlina, a to je odbijanje da se zaokruže pesme i da se iskoristi njihov pun potencijal. Nešto kao osoba koja ima sve potencijale da vam se svidi, a nekako neće da ih iskoristi. Prokletstvo.

Sklonost da se «kvari» pop nasleđe ili rokenrol nasleđe, odlika je i Black Lips. Ovo nasleđe kao komplet kristalnih čaša iznete su na aukciju sa sve otiscima prstiju onih koji su ih koristili u sve svrhe, samo ne jubilarne i tradicionalne. Štrokavost izbija iz pesama kao vuna iz rasparanog medvedića s kojim ste nekad spavali. Sad više ne spavate s njim. Zapravo, uopšte ne spavate.

Masni otisci prstiju na čašama slatkog soka koji je hiljadu puta ispijen, tako da se jasno vidi želja muzičara da pokaže kolko je prljavog, sluzavog veša proprao u tom dobrom, besprekornom pop prašku (a ponešto ga i šmrknuo) ne kriju Black Lips. Povlačenje čistih zvukova po blatu, po podrumima i kojekakvim jazbinama, rendanje sopstvenog glasa, jer niko nije postavio mrežicu na odvod te duše-sudopere pa se svakava rđa nahvatala. Mesto da bacaju, Black Lips rendaju i tu zgodnu pop ambalažu, pa u isto vreme opstaju pevljivo, vrckavo, poletno i usporeno, ironično, zlobnjikavo, lenjo.

Lenjost u pesmama, posebno lenjost glasa koji kao da se u svakoj pesmi, svakog jutra budi, krene do vrata, a onda shvati da nema zašto da izlazi. Otuda utisak prigušene buke, zamršenih glasnih žica, posuvraćenog besa.

Naposletku, izdvajam «I'll Be With You», pesma koju ne svrstavam u onaj prvi sendvič, jer je poseban zalogaj koji se gustira. Na prvo slušanje, rekao bi da je ljubavna (za ovakve pesme, najčešće se ne traže reči, zvukovi su tolko sugestivni). Međutim, nađem ja da je reč o pesmi posvećenoj članu benda, kom je dijagnostikovan rak. Inače incidentni na koncertima (međusobno se ljube, uriniraju, povraćaju itd.), Black Lips u ovoj pesmi sažimaju suštinu albuma 200 Million Thousand – oni koju su samo romantični biće uz tebe dok si žensko u haljini na tufne, a oni koji su ljudi, biće uz tebe i kad si čovek koji im nešto znači. Podsetila me na pesmu Volta Vitmana, «Dok ležah s glavom u tvom krilu, camerado», gde se kaže:

«Dragi camerado! Priznajem da sam te nagnao da pođeš napred sa mnom,

i da te još uvek nagonim, bez i najmanje ideje šta je naše odredište

i hoćemo li biti pobednici ili sasvim zatrti i poraženi.»

Na osnovu Black Lips, volim punk flower štagod to bilo. Preuzmite pelcer.