Pljuvaću po vašim grobovima – Boris Vijan

O Vijanu smo već pisali. Bolja polovina je s pravom zamerila Vijanu odsustvo dubljeg značenja ili smisla u romanu Pena dana - možda jednom od najpoznatijih dela ovog pisca, napomenuvši da nije prošao probu vremena. Ali, ono što se takođe može uzeti u obzir je činjenica da Vijan naprosto nije imao takvu ambiciju i da je svaki višak smisla zapravo nastao vremenom stvarajući utisak da knjiga ne preživljava vreme, već se u njemu bori razmahivanjem svojih inače slabašnih krila.
Stvar je u tome da se i Pena dana, kao i ostala Vijanova dela oslobode tog kaveza kultnog dela. Ono što može delovati kao površno koketiranje sa smislom, zapravo je potpuni nemar za njega, možda neka vrsta refleksa na kulturnu klimu u kojoj su nastajala prenapregnuti mislioci poput Sartra koji, kako je Vijan prokomentarisao u jednoj svojoj kolumni, za krajnje levičarske filozofe odviše kapitalistički zauzimaju puno prostora u novinama.
Vijan je bio skloniji igri nego smislu, a igra uglavnom ima smisla ako je bezbrižna. Osim pisanja svega i svačega, bavio se suludim izumima, sastavljanjem automobila od starih delova i sviranjem trube u džez orkestru. Takoreći, kod Vijana je možda zanimljiviji pristup stvaranju i nekakvo potpuno kreativno predavanje životu, nego što se u samim tekstovima mogu pronaće neki dublji smislovi.
Tako je priča koja prati nastanak i sudbinu romana Pljuvaću po vašim grobovima jednako zanimljiva kao i sam roman. A, snagu koju ima i koja izbija iz ovog teksta u velikoj meri duguju činjenici da je nastala iz akcije, a ne toliko iz misli.
Kao što je primećeno u jednom od novinskih članaka o Vijanovoj knjizi, ona je nastala (sasvim slučajno, mada i usled Vijanovog poigravanja sa pseudonimom) kao igra ogledala. Vijan ju je francuskom izdavaču predstavio kao svoj prevod američkog pisca – veoma talentovanog mladog crnca Vernona Salivena. U isto vreme, glavni junak romana Li Anderson crnac je veoma belog tena koji se u malom mestu na američkom jugu izdaje za tipičnog belog pastuva koji juri za suknjama, igra bridž i golf i obećava devojkama da će ih oženiti – samo da bi se osvetio za smrt svog mlađeg brata koji je linčovan zbog veze sa belkinjom. Igra ogledala se nastavlja, jer je, nakon objavljivanja u Francuskoj, knjiga banovana zbog opscenosti i nasilja, veoma živo opisanih u romanu (kao i zbog stvarnog ubistva koje je, navodno, izvršeno pod uticajem romana i scene krvničkog ubistva dvaju devojaka). Tek kasnije, knjiga će opet biti prevedena na engleski.
Najsmešnije je što je, dok je roman pisao i poigravao se sa autorskim pravima, te prevodom sopstvenog dela, Vijan radio u Agenciji za patente i autorska prava.
Antirasistička poruka koja ni na kom mestu u romanu nije potcrtana kao objektivno stanovište autora, već isključivo plasirana iz sužene vizure glavnog junaka, čak i danas deluje kontraverzno i zastrašujuće. Dopirući iz podruma svesti Lija Andersona, prema kome je teško gajiti simpatije baš kao i prema junaku romana Ubica u meni Džima Tompsona (ili junaku Američkog psiha), osveta postaje potpuno iracionalna: osvajanje žena iz drugog plemena, te kažnjavanje drugog plemena upravo širenjem sopstvenog traga ujedno ukazuje i na činjenicu da je Li Anderson prihvatio ulogu koja mu je dodeljena i da iz nje deluje kao zver, prihvatajući svoje gene i boju kože kao jedino oružje.
Otuda je knjiga često napadana zbog mizoginije, kao i zbog opscenosti. Strast koja obuzima ove devojke i koja, čim se oslobodi, mora biti zapečaćena medenim mesecom, prikrivena kao strašna mrlja, te njihovi navodno čvrsti plantaški karakteri koji se raspadaju čim se u njih takne, u velikoj meri se mogu gledati kao kritički pogled na kulturu belog čoveka kao kulturu inhibiranosti, egoizma i tupe dosade. Ono po čemu se razlikuje od bilo kakvih antirasističkih pamfleta, i zbog čega bi mogla da deluje toliko porazno je odbijanje da se rasna mržnja prevaziđe. Umesto toga, Vijan ovaj rat tera do njegovih krajnjih granica, do ruba svesnog, do gotovo životinjskog i plemenskog rata semenom. Samim tim, oduzima mu svaku socijalnu prihvatljivost i lepe manire, zavodljivu ideologiju i teoriju.
Pljuvaću po vašim grobovima, napisana je za samo deset dana i u sebi ima upravo oštrinu i kontinuitet celovitog poteza. Uticaj tvrdih američkih krimića koje je Vijan voleo i prevodio na francuski (i to romane jednog od rodonačelnika žanra, Rejmonda Čendlera – Dama u jezeru i Veliki san) daje romanu preciznu i hladnu formu, pripovedanje iz prvog lica koje obiluje ironijom i preciznim zapažanjima.
Ljubav prema džezu i moglo bi se reći prema američkoj popularnoj kulturi (dok je ona još imala zavodljivi šmek pionirske, žilave spontanosti nad preintelektualnom Evropom), nije samo doprinela da Vijan živi u svom svetu prilično samosvojnom u odnosu na preovlađujuću kulturnu klimu u Francuskoj između dva rata, već su u velikoj meri tematski oblikovale njegovo delo, kao i ostatak njegovog stvaralaštva (džez kompozicije, pesme, kratke priče, pozorišni komadi i opere).
Iako je Vijan imao samo 26 godina kada je napisao ovaj roman, odlučnost sa kojom je ova priča ispisana, neprikosnoven stav bez ikakvih opravdanja za junaka, u velikoj meri potiče iz Vijanove porinutosti u sopstveni svet. Vijan se tokom života sprijateljio sa brojnim muzičarima poput Elingtona, Parkera i Dejvisa i pisao nekoliko eseja protiv rasizma. Bez ikakve lažne poze, u vreme kada dobar deo crnačke kulture nije ni blizu da bude prihvaćen u domenu popularne kulture, i u Pljuvaću po vašim grobovima, posvetio je jedan deo teksta odbrani ove muzike. U razgovoru sa razmaženom ćerkom vlasnika plantaže, on brani džez tvrdeći da i muzika koju ona sluša ima korene u crnom zvuku. Moglo bi se reći da je ova knjiga danas, kada su Zapad i Evropa odavno podelili ulaznice za žurku i ostalima, nešto čega se valja pribojavati. Njena prozivka je toliko jaka da bi mogla raskrinkati mnoge lažne i mondenske multikulturalističke osmehe.
Knjiga je kasnije imala ogromne tiraže, a po njoj je čak napravljen i film. Nezadovoljan adaptacijom, Vijan se jedno vreme borio sa producentima da bi naposletku zatražio da uklone njegovo ime sa špice. U bioskopu Marbeuf, nakon prvih par minuta probne projekcije filma umro je od srčanog udara u 39-oj godini.