Boris Vijan – Pena dana (Paideia, 2003)

U svom daljem špartanju po trenutno „kultnim“ piscima, naleteh u biblioteci neideološkije polovine nasdvoje na Vijana. Boris Vijan. Kako to ime nekako važno zvuči kad napišeš – a tek kad izgovoriš! Nema šale. Dopao mi je šaka njegov roman „Pena dana“, pa rekoh da vidim o čemu se tu radi...

Na strani ovog Francuza (1920-1959) koji je, po nekima, neizmerno bitan iako je doživeo samo 39 godina je izvesna lakoća pisanja. Pod time podrazumevam određenu „francuskost“ u njegovom pisanju – on svojim stilom bez napora stvara slike i junake koje možeš da vizuelizuješ u glavi, ni traga od one skribomanije na silu koja krasi stanovite britanske pisce – a tu mislim na Ejmisa, Parsonsa i pogotovo Mekjuena. Drugi plus je modernost, iako napisana 1946. godine, „Pena dana“ je i dalje jednim svojim delom futuristička knjiga... Npr. meni se od gomile oruđa za jednokratnu upotrebu prezentovanih u ovoj knjizi najviše svideo pijanoktel – sprava koja meša koktele čiji ukus zavisi od toga kako nešto odsviraš na klaviru. Ha ha... vrlo zanimljivo.

Možda i najveća vrednost ovog dela je neviđena satirizacija fanova Žana Pola Sartra, ali i njega samog, koji je u ovoj knjizi Žan Sol Partr – čija skribomanija dovodi do banrotstva Šika, jednog glavnih junaka knjige i izvesnog krvoprolića na samom kraju ovog dela.

I tu se spisak pozitivnosti završava. Iako je „Pena dana“ prilično lako štivo, ono i propušta priliku da ostavi neki dublji utisak. Vijan izvlači iz rukava plodove svoje mašte i precizno ih smešta u (nazovimo je tim imenom) radnju ali ceo taj postupak više liči na prskanje po plićaku nego što zaista zahvata neki problem dubinski, onako kako to samo knjiga može. Već od samog starta, kada u predgovoru napiše da ništa nije važnije „od džeza i devojaka i da će to ova knjiga dokazati“ (parafraziram), Vijan je, bar u mojim očima na svoje pisanje navukao neku senku koju do kraja nije uspeo da skine sa ovog, budimo realni, prosečnog ostvarenja.

Na jednom mestu sam pročitao da je Vijanov stil gladak i mek, a na drugom da je „Pena dana“ nadrealan roman. Ako je prvo tačno i može poslužiti ka otkrivanju tajne kultnosti ovog pisca, druga tvrdnja je sumnjiva, jer je za mene nadrealno, što je osobina koja krasi svaku iole ozbiljniju književnost samo po sebi skopčano sa simboličkim. A simbolizam „Pene dana“, iako se iz sve snage upinje da fantastičnim motivima postigne neki efekat, ostaje na nivou prozaičnog i svakodnevnog. Presuda: obrni-okreni, nije izdržalo zub vremena.