Shadows - Teenage Fanclub (Merge Records, 2010)

Ne znam da li je uopšte moguće snimiti bolji album od Grand Prixa koji su Teenage Fanclub dakle već snimili. To je nemoguće, ako se uzme u obzir makar samo jedna pesma, ona Tears u kojoj se lepo kaže There’s no future, so don’t fake it. I u kojoj generalno imate taj zamrljan glas koji neprestano pokušava da brisačima skine svu kišu i sline sa vaše šoferšajbne kojima inače i sam dosta doprinosi.
Na novom albumu, imate utisak da je staklo temeljno očišćeno i da naprosto slušate sjajnu muziku dok se vozite. Fileri su na maksimumu (na čemu sam zahvalna!), a da je album ne baš na vrhuncu spoznaćete samo ako ostanete bez benzina. Ovome u velikoj meri doprinosi čišćenje masnih naslaga koje je ovaj sastav puštao da se natalože na pragovima gitara i oko usta pevača ranije. Sad se dosta počistilo ispred kuće, pa su pesme nekako jednako lepe, melodične, u srce udaraju, al ostaje utisak da je ispred njih prošao neki bager i pročistio put do kuće.
O tome ponajbolje govori glas Normana Blakea koji se prilično uglačao i pustio da ga okruži „efektna“ melodija postajući samo jedan od njenih efekata, onako kako smo navikli, doduše, sa glavom malo zabačenom unazad, ka slađoj prošlosti, ali nam je i suviše udobno, više da zaspimo, nego da se primimo i dignemo na noge p ahodamo u snu. Snova o kojima se na ovom albumu govori naprosto se nećemo sećati kad se probudimo, dok su oni raniji, tinejdžersko fanovski, bili jedina realnost, jača pruga od magistrale!
Pošto se apsolvira to da nije reč o istoj vrsti sentimenta, mislim da se ovaj album konačno može prihvatiti po svojim zasebnim kvalitetima. Recimo, u pesmi The Past nemoguće je ostati na jednom mestu nakon nadiranja vokala koji zbori I search for a nothing at all, nakon što te taj isti glas izvoza na malom toboganu usred neke pustinje udaljene od svih melodija koje si ikada čuo (iako si ih, da se ne lažemo, čuo mali milion puta i svestan si da ideš u totalnu propast što se toga tiče, al te raduje što si antisluhista, pa si sve prethodne zaboravio). Ili, pesma The Fall, kako se otpeva ono I climb to the mountains to see the stars i svaki se sledeći put napravi ta kovrdža sa glasom, koja te veže u neki emotivni čvor koji preči put svakoj relativizaciji i svakom glupom napretku.
Dakle, čak i ako nema one neposrednosti, iako je u velikoj meri prodžaran put do slušaoca, ovih 12 pesama su daleko bolje, zapravo one su primer romantične, pop muzike kakvu je danas očigledno sramota praviti, pa se večito traže neki izlazi naokolo – il kroz golemu depresiju kroz koju klinci treba d aopravdaju što su se latili gitare a ne motike, il kroz golemo jebanje, kad se prokurvaju i pretvore u mtv zvezde.
Dakle, obrni okreni, bend tipa ovog će u mom srcu uvek imati prođu, pa taman da se ukvari sve do balčaka, a vi mi verujte ako vam je volja!
Na mudru opasku bolje polovine da su oni uvek isti, mogu samo da odgovorim da je biti isti danas možda i najveća mudrost, te da se, u daljem praćenju ove komplikovane misli za moju kockastu glavu, lomljenje mozga oko potrage za različitošću večito završava fijaskom u vidu prethoo opisanog benda siromaha Tobacco, na koji su se neki od nas ložili.