Casual
Za manje od godinu dana, Here We Go Magic je od male kućne čarolije iz spavaće sobe Lukea Templea postao pravi petočlani bend. Geografskog porekla iz Bruklina, hipsterske prestonice sveta, bendu nije bilo teško da pronađe svoje mesto na blogerskoj pozornici globalnog sela, ali je klizavi teren zvani drugi album bio vrlo interesantan poduhvat za novonastali bend, posebno u svetlu činjenice da se u ovoj mikrokozmi slava više ne meri Vorholovim dragocenim minutima već obezličenim sekundama (što je, kad se malo razmisli, Vorholova zamisao dovedena do apsoluta).
Eto početkom godine smo sa istog mesta imali sličnu situaciju kad je duet High Places izbacio svoj drugi album, a malo ranije sa iste adrese su se javili i A Place To Bury Strangers. Oba ova albuma, uprkos svojim obećavajućim momentima, su slabija od svojih debitantskih prethodnika, a za njih je, po pinkoidnoj matrici (koje se svi pridržavaju) "što gore to poznatije", čulo više ljudi.
Za razliku od ovih stamenih prvenaca, debi Here We Go Magic je bio prijatna kolekcija sa atmosferičnim rupama. Nešto kao đevrek, koji bi u nekoj tamo budućnosti mogao da postane jutarnja pogača koja se puši kad god da pogledaš u njenom pravcu. Ta budućnost je ekspresno, kao u loncu, stigla - novi album, proširen personal i ista priča - nekoliko sjajnih kompozicija, rupa na sredini i pri kraju povratak u formu, da čovek ima za šta da se uhvati. Ono što je bilo jasno i od ranije je činjenica da je Luke Temple talentovan tekstopisac koji u vremenu u kome nema vremena jer ga je pojeo novac (koga nema pa zato nema ni vremena, vrzino kolo siromaštva) u stanju da napiše pamtljive kompozicije koje plene pitomom jednostavnošću. Suptilne, a bez traga ljigavosti, eterične a sa strukturom, nežne a nevaljale, kada ovaj dečko naoštri pero iz njega ume da ispadne večnost.
Upravo to je slučaj sa prvim singlom Collector koji na petoparcu sumira promene koje donose Golubovi. Templeov glas i dalje podseća na Paula Simona, ali za razliku od jeftine elektronike uhvaćene na spavanju sa još jeftinijom akustikom (fali još samo grobljanska sveća pride), ovde imamo novotalasni štimung punokrvnog benda. I sledeća Casual je slično ubitačna, ali tada na grafikonu svedopadljivosti kriva zadovoljstva rapidno pada na dole, čime se prokockava šansa da ovaj album pustim nekome koga muzika ne zanima, a da usput ne moram da se preznojavam svaki čas da li će me zamoliti da ga stopiram.
Hteo ne hteo, juče sam, kuvajući se u autobusu, slušao ovaj album zamišljajući kako se davim u slapovima ledene vode. Sve je bilo kao neki san u kome sam uspeo da stignem do grada u kome sam prvo jeo picu pa pio kafu, zatim posmatrao kako se na aparatima zarađuje prosečna srpska plata u roku od deset minuta, svedočio duplom nestanku struje u strogom centru "kao da smo u Džibutiju" (rasizam s kojim živimo iz dana u dan) i komentarisao sa dragim lokalcima kako neki sada pokojni žestoki momci (prvo kriminalci onda narkomani i na kraju naravno leševi) iz Skadarlije ne bi tolerisali bilo kakvo hipstersko bahaćenje sa lomljenjem čaša ispod svog prozora koje je sada na delu u onom Černobilu šminke i parfemskih isparenja. Sve ostalo je bilo (here we go (magic))... fudbal.
Collector
Eto početkom godine smo sa istog mesta imali sličnu situaciju kad je duet High Places izbacio svoj drugi album, a malo ranije sa iste adrese su se javili i A Place To Bury Strangers. Oba ova albuma, uprkos svojim obećavajućim momentima, su slabija od svojih debitantskih prethodnika, a za njih je, po pinkoidnoj matrici (koje se svi pridržavaju) "što gore to poznatije", čulo više ljudi.
Za razliku od ovih stamenih prvenaca, debi Here We Go Magic je bio prijatna kolekcija sa atmosferičnim rupama. Nešto kao đevrek, koji bi u nekoj tamo budućnosti mogao da postane jutarnja pogača koja se puši kad god da pogledaš u njenom pravcu. Ta budućnost je ekspresno, kao u loncu, stigla - novi album, proširen personal i ista priča - nekoliko sjajnih kompozicija, rupa na sredini i pri kraju povratak u formu, da čovek ima za šta da se uhvati. Ono što je bilo jasno i od ranije je činjenica da je Luke Temple talentovan tekstopisac koji u vremenu u kome nema vremena jer ga je pojeo novac (koga nema pa zato nema ni vremena, vrzino kolo siromaštva) u stanju da napiše pamtljive kompozicije koje plene pitomom jednostavnošću. Suptilne, a bez traga ljigavosti, eterične a sa strukturom, nežne a nevaljale, kada ovaj dečko naoštri pero iz njega ume da ispadne večnost.
Upravo to je slučaj sa prvim singlom Collector koji na petoparcu sumira promene koje donose Golubovi. Templeov glas i dalje podseća na Paula Simona, ali za razliku od jeftine elektronike uhvaćene na spavanju sa još jeftinijom akustikom (fali još samo grobljanska sveća pride), ovde imamo novotalasni štimung punokrvnog benda. I sledeća Casual je slično ubitačna, ali tada na grafikonu svedopadljivosti kriva zadovoljstva rapidno pada na dole, čime se prokockava šansa da ovaj album pustim nekome koga muzika ne zanima, a da usput ne moram da se preznojavam svaki čas da li će me zamoliti da ga stopiram.
Hteo ne hteo, juče sam, kuvajući se u autobusu, slušao ovaj album zamišljajući kako se davim u slapovima ledene vode. Sve je bilo kao neki san u kome sam uspeo da stignem do grada u kome sam prvo jeo picu pa pio kafu, zatim posmatrao kako se na aparatima zarađuje prosečna srpska plata u roku od deset minuta, svedočio duplom nestanku struje u strogom centru "kao da smo u Džibutiju" (rasizam s kojim živimo iz dana u dan) i komentarisao sa dragim lokalcima kako neki sada pokojni žestoki momci (prvo kriminalci onda narkomani i na kraju naravno leševi) iz Skadarlije ne bi tolerisali bilo kakvo hipstersko bahaćenje sa lomljenjem čaša ispod svog prozora koje je sada na delu u onom Černobilu šminke i parfemskih isparenja. Sve ostalo je bilo (here we go (magic))... fudbal.
Collector
.jpg)
Постови
1 коментар:
meni se sviđao đevrek :))
Постави коментар