Da se blek metal galaksija istinski globalizovala u poslednjih nekoliko godina, odavno nije tajna. Kada se malo bolje zaroni u genezu ovog pravca dolazi se do zaključka da ovaj žanr svoje korene (najvećim delom) nema u svetu anglofonog centra muzičke industrije.
Još od norveških mitomana sa početka devedesetih nije neuobičajeno da se za muzičke potrebe koristi maternji jezik, čime je razbijena dominacija anglizovanog jezičkog standarda koja je u metal svetu podjednako važila za sve od Babušnice do Kjota. Kada su vikinški potomci razbili maler, ubrzo su im se pridružili i mračnjaci sa ostalih meridijana.
U Ukrajini imamo grupu Drudkh, Rumuniju predstavljaju vitezovi Transilvanije Negura Bunget... U ovoj igri, naše severne susede predstavlja duet Thy Catafalque. Jedna od čari praćenja događaja na blek metal sceni i jeste postavljanje sebe u neobične situacije: kada bi inače uživao u bilo čemu otpevanom na mađarskom jeziku? Znam, rekao sam da je mađarski "verovatno najružniji jezik na svetu", ali... posle slušanja ovog albuma, moj stav se menja... jer ovde imamo posla sa remek delom. Remek delom.
Thy Catafalque čine Tamas Katai i Janosz Juhasz. Iako su ove godine obojica napustili svoju domovinu (jedan je odlepršao u Norvešku, drugi u, čini mi se, Veliku Britaniju), biografija kaže da je mesto njihovog osnivanja varošica Mako, na samoj granici sa Rumunijom, mada nije daleko od istine reći da je zapravo reč o tromeđi ove dve zemlje sa Srbijom. Ovo naselje u Čongradskoj županiji poznato je po izvanrednom kvalitetu luka (i crnog i belog, za praziluk ništa ne kažu), a upravo tu se rodio i Džozef Pulicer.
Za svoj peti album koji se pojavio nakon pola dekade pauze, Thy Catafalque su pripremili istinski spektakl. Prve dve numere gargantuanskih razmera Szervetlen (11 min) i Molekularis Gepezetek (više od 19 min) u sebi već sadrže maltene brižljivo izbalansiran galimatijas žanrova. Ambijentalni mrak, industrijalizirani blek metal rifovi sa prepoznatljivom "ledenom" atmosferom ubrzo prepuštaju mesto downtempo trip hopu sa vidnim uplivom neo-klasike i elektronike, te anđeoski intoniranih ženskih etno glasova. Sve to spakovano odjednom tvori istinsku čaroliju.
Kada se opasuljite od šoka koji vas je snašao u prve dve numere lagano otkrivate da vas i u nastavku ove ploče čeka raskošni bagaž džezi numera, svemirskih sintija i jednostavnih a efektnih galaktičkih šumova koje tek katkad preseče blek metal čija je produkcija na vidno čistijem nivou od onih nepisanih a poznavaocima vrlo dobro poznatih kvlt standarda iz lokalne garaže, što Mađarone po hitnom postupku uvrštava među nastavljače tradicije rušenja tradicije - kakvi su npr. Japanci Sigh i Norvežani Arcturus.
Pošto ni na elementarnom nivou ne vladam mađarskim, koliko sam shvatio, album se tekstualno bavi sećanjima, budućnošću, sudbinom i tako nekim stvarima, što sugeriše i poetski uslikan omot. Jednostavne a efektne gudačke i klavirske fraze izuzetnih melodijskih odlika se ponavljaju tokom numera čime se potcrtava utisak celovitosti i zaokruženosti ove, u svakom slučaju, majstorske ploče.
I dok se ovde praktikuje nemoćna kuknjava zato što se sve relevantno dešava tamo negde daleko, ovakvi masterpisi neopaženi nastaju i bukvalno pred našim nosevima. Za jedan "blek metal" album ne da nije loše, nego je impresivno.
Još od norveških mitomana sa početka devedesetih nije neuobičajeno da se za muzičke potrebe koristi maternji jezik, čime je razbijena dominacija anglizovanog jezičkog standarda koja je u metal svetu podjednako važila za sve od Babušnice do Kjota. Kada su vikinški potomci razbili maler, ubrzo su im se pridružili i mračnjaci sa ostalih meridijana.
U Ukrajini imamo grupu Drudkh, Rumuniju predstavljaju vitezovi Transilvanije Negura Bunget... U ovoj igri, naše severne susede predstavlja duet Thy Catafalque. Jedna od čari praćenja događaja na blek metal sceni i jeste postavljanje sebe u neobične situacije: kada bi inače uživao u bilo čemu otpevanom na mađarskom jeziku? Znam, rekao sam da je mađarski "verovatno najružniji jezik na svetu", ali... posle slušanja ovog albuma, moj stav se menja... jer ovde imamo posla sa remek delom. Remek delom.
Thy Catafalque čine Tamas Katai i Janosz Juhasz. Iako su ove godine obojica napustili svoju domovinu (jedan je odlepršao u Norvešku, drugi u, čini mi se, Veliku Britaniju), biografija kaže da je mesto njihovog osnivanja varošica Mako, na samoj granici sa Rumunijom, mada nije daleko od istine reći da je zapravo reč o tromeđi ove dve zemlje sa Srbijom. Ovo naselje u Čongradskoj županiji poznato je po izvanrednom kvalitetu luka (i crnog i belog, za praziluk ništa ne kažu), a upravo tu se rodio i Džozef Pulicer.
Za svoj peti album koji se pojavio nakon pola dekade pauze, Thy Catafalque su pripremili istinski spektakl. Prve dve numere gargantuanskih razmera Szervetlen (11 min) i Molekularis Gepezetek (više od 19 min) u sebi već sadrže maltene brižljivo izbalansiran galimatijas žanrova. Ambijentalni mrak, industrijalizirani blek metal rifovi sa prepoznatljivom "ledenom" atmosferom ubrzo prepuštaju mesto downtempo trip hopu sa vidnim uplivom neo-klasike i elektronike, te anđeoski intoniranih ženskih etno glasova. Sve to spakovano odjednom tvori istinsku čaroliju.
Kada se opasuljite od šoka koji vas je snašao u prve dve numere lagano otkrivate da vas i u nastavku ove ploče čeka raskošni bagaž džezi numera, svemirskih sintija i jednostavnih a efektnih galaktičkih šumova koje tek katkad preseče blek metal čija je produkcija na vidno čistijem nivou od onih nepisanih a poznavaocima vrlo dobro poznatih kvlt standarda iz lokalne garaže, što Mađarone po hitnom postupku uvrštava među nastavljače tradicije rušenja tradicije - kakvi su npr. Japanci Sigh i Norvežani Arcturus.
Pošto ni na elementarnom nivou ne vladam mađarskim, koliko sam shvatio, album se tekstualno bavi sećanjima, budućnošću, sudbinom i tako nekim stvarima, što sugeriše i poetski uslikan omot. Jednostavne a efektne gudačke i klavirske fraze izuzetnih melodijskih odlika se ponavljaju tokom numera čime se potcrtava utisak celovitosti i zaokruženosti ove, u svakom slučaju, majstorske ploče.
I dok se ovde praktikuje nemoćna kuknjava zato što se sve relevantno dešava tamo negde daleko, ovakvi masterpisi neopaženi nastaju i bukvalno pred našim nosevima. Za jedan "blek metal" album ne da nije loše, nego je impresivno.
Постови
1 коментар:
mene je ovo iznenadilo koliko je dobro.
Постави коментар