Rome (Bruno Heller, John Millius, William J. McDonald, 2005-2007)

Kao i svi mediji masovnog društva/popularne kulture i televizija, sigurno jedan od moćnijih, sažima paradoksalna i kontradiktorna iskustva. Kao važan deo savremenog društva, ona je isuviše složen fenomen da bi se olako odbacila ili nekritički prihvatila. Slično se može reći i za njenu žilu kucavicu - TV serije.
U poslednjih nekoliko godina svedoci smo prave eksplozije ovog igranog formata. U društvu se više ne postavlja pitanje "da li...", nego samo "koje serije gledaš". Moram priznati da sam se prilično distancirao od tih trendova od kada sam sveo količinu televizije na minimum u svom životu, ograničavajući se na politiku (kad imam živaca) i sport (kad želim da ih izgubim). Moram priznati da su me do takvog stanja dovele i horde obožavalaca večitih serija na našim TV programima kao što su "Mućke" ili "Alo, alo", koje su sigurno kvalitetne, ali posle 25 godina prikazivanja i najbolje dosadi (mala digresija: čitao sam skoro u Zabavniku da na jednom austrijskom kanalu decenijama puštaju jedan isti film iznova - samo je on na programu). Ipak, stvari nisu toliko jednostavne - hteo ne hteo, priznajem da i nakon svih ovih godina kad naletim rado gledam i "Bolji život" i "Srećne ljude" iako ih znam napamet.
Sveden na domaće klasike, bez velikog uzbuđenja sam gledao kako prolaze DVD-ji čitavih sezona novih, najjačih serija tipa Lost, 24, Californication, Dexter - koji u meni bude želju da ih pogledam sličnu onoj koju gajim prema odlasku na festival/koncert ili gledanja holivudskih hitova u bioskopu, što će reći da to interesovanje teži nuli.
Ali...
Serija "Rome" mi je davno zapala za oko. Svi ljudi do čije procene držim imali su samo reči hvale za serijal, a i grozničavo paljenje televizora moje majke subotom uveče kada je serija išla na RTS-u, samo je pojačavala to interesovanje. Znao sam da će je kad tad pogledati, pa sam primenio metod koji je palio tokom devedesetih - sve što je umetnički vredno naći će već svoj put do tebe. I onda je Kurir sa serijama došao sa 2 DVD-ja na kome su se nalazile obe sezone - ukupno 22 epizode.
Svi su oni bili u pravu. Serija je odlična, čak nešto najbolje što sam ikada imao prilike da gledam a da je kreirano za televiziju.
Za "Rome" se može reći da je u pitanju "totalna" serija. Za razliku od mnogih drugih koje za predmet svog interesovanja imaju neki određeni specifikum, za "Rome" se, pri dubljoj analizi, to ne može reći. Naravno, ova serija je u osnovi istorijska, ali tako je samo na prvi pogled pošto u sebi sažima i komediju i dramu i akciju i triler. A bogami i erotiku.
Moje najveće strahovanje vezano za dobro poznato američko baratanje istorijskim činjenicama koje je svojevremeno davalo u zadatak poljskim ciganima konjokradicama da sviraju svoju pesmu - "Marš na Drinu", ovde se, srećom pokazalo kao neopravdano jer su Ameri seriju radili u talu sa Britancima i Italijanima. I to po principu američka produkcija, evropska egzekucija!
Dakle, "Rome" karakterišu odlično izgrađeni likovi, savršena kostimografija i fenomenalna gluma mahom britanskih glumaca, nadaleko poznatih po svojim kvalitetima pri radu na karakternim rolama. Istorijsko doba koje serija pokriva smešteno je u sumrak Rimske republike i njenoj tranziciji ka Carstvu, čiji je rodonačelnik bio Oktavijan, čovek koji je večno ostao ovekovečen u vremenu po tome što je mesec koji ovim tekstom ispraćamo dobio ime baš po njemu. I mesec pre njega svoje ime duguje njegovom "ocu", a zapravo rođaku, Juliju Cezaru sa čijim trijumfima u Galiji serija počinje da se odmotava kao klupko pod mačijim šapama.
Razlozi trijumfa "Rima" su dvojaki i jednostavni. To je serija koja funkcioniše i na mikro i na makro planu - prateći sudbine istorijskih ličnosti ali i dva legionara Lucijusa Vorenusa i Titusa Pula, koji se kao deus ex machina nalaze uvek u epicentru događanja. Drugi razlog je što je serija fantastično realistična čime se lako odvaja od velikog dela televizijske ponude.
Istorijski likovi su predstavljeni sa preko potrebnom dozom pompe i slave koja ih je pratila kroz vekove, ali i kao obične ljude. Poznato je da je Ahil imao svoju petu, pa tako vidimo da je Cezar bio epileptičar, Kleopatra nimfomanka i narkomanka, dok je Oktavijan, meni najdraži lik u seriji, sado-mazohista. Ovakav prilaz obradi istorijske građe ide samo u korist uverljivosti serije.
Osim velikih događaja koji prate istorijsko vreme i nezaboravne likove Marka Antonija, Cezara, Kata i mnogih drugih ličnosti, Rim pruža i fascinantan uvid u kuloare puteva moći, u kojima vladaju žene, ostavljene od muškaraca koji mačem šire granice Republike. Atija (fantastična Polly Walker), Oktavijanova majka, Cezuarova rođaka i ljubavnica Marka Antonija, praktični (= rimski) je simbol nemoralnosti i oportunizma zarad moći koji ih karakterišu. Brutova majka i Cezarova ljubavnica Servilija verna je slika sudbine koja se pretvara u svoju demonsku suprotnost zbog slomljenog srca. Sa druge strane, Oktavijanova sestra Oktavija simbol je rimske građanske vrline koja se ponekad zatetura ali ipak ostaje na svojim nogama.
Ništa manje čudesan nije ni makro plan sa Titusom Pulom (koga igra Ray Stevenson - pljunuti severnoirski Manda), vatrom i Lucijusom Vorenusom (Škotlanađnin Kevin McKidd, oko koga se u kampu nasdvoje vode polemike da li liči na Novicu "Psiha" Bjelicu) ledom Rima (inače oba imena se pominju ličnim beleškama Julija Cezara), njihovim živopisnim sudbinama, posrnućima i usponima. Njih prate ništa manje brižljivo kreirani likovi poput Vorenusove (ne)verne žene Niobe, veštice Gaje, Pulove tragične supruge Irene...
Kad smo već kod Niobe i njenog skretanja sa puta morala, tu se potkrala i jedina krupna greška u odličnom scenariju. Naime, ako je Vorenus bio 8 godina u Galiji, a venčao se malo pre toga sa tada trinaestogodišnjom Niobom, pitanje koje lebdi u vazduhu je kada je Nioba rodila najstariju kćerku za koju je rečeno da ima 14. U obdaništu?
Ne računajući ovaj propust koji istini za volju nimalo ne kvari gledalačko uživanje, Rim je vrhunac i nedostižni standard televizijske produkcije. Svojom ambivalentnom prirodom, u kojoj su saveznici i najveći neprijatelji, braća spremna da ti zabiju nož u leđa pa se moraš osloniti na svoje snage, iako, paradoksalno, imaš na koga da se osloniš, on približava televizijsku fikciju stvarnosti i postaje neizostavno TV štivo za sve, a pogotovo za one kojima je istorija dosadna ili im je dosta iste.
Po pravilu, to su isti oni koji ne propuštaju priliku da naglase kako treba da idemo u korak sa svetom. Lepo je videti da je svet veoma pažljiv oko svoje istorije, pa zaista nema razloga da mi budemo vašljivi izuzetak.