Rome (Bruno Heller, John Millius, William J. McDonald, 2005-2007)

Kao i svi mediji masovnog društva/popularne kulture i televizija, sigurno jedan od moćnijih, sažima paradoksalna i kontradiktorna iskustva. Kao važan deo savremenog društva, ona je isuviše složen fenomen da bi se olako odbacila ili nekritički prihvatila. Slično se može reći i za njenu žilu kucavicu - TV serije.
U poslednjih nekoliko godina svedoci smo prave eksplozije ovog igranog formata. U društvu se više ne postavlja pitanje "da li...", nego samo "koje serije gledaš". Moram priznati da sam se prilično distancirao od tih trendova od kada sam sveo količinu televizije na minimum u svom životu, ograničavajući se na politiku (kad imam živaca) i sport (kad želim da ih izgubim). Moram priznati da su me do takvog stanja dovele i horde obožavalaca večitih serija na našim TV programima kao što su "Mućke" ili "Alo, alo", koje su sigurno kvalitetne, ali posle 25 godina prikazivanja i najbolje dosadi (mala digresija: čitao sam skoro u Zabavniku da na jednom austrijskom kanalu decenijama puštaju jedan isti film iznova - samo je on na programu). Ipak, stvari nisu toliko jednostavne - hteo ne hteo, priznajem da i nakon svih ovih godina kad naletim rado gledam i "Bolji život" i "Srećne ljude" iako ih znam napamet.
Sveden na domaće klasike, bez velikog uzbuđenja sam gledao kako prolaze DVD-ji čitavih sezona novih, najjačih serija tipa Lost, 24, Californication, Dexter - koji u meni bude želju da ih pogledam sličnu onoj koju gajim prema odlasku na festival/koncert ili gledanja holivudskih hitova u bioskopu, što će reći da to interesovanje teži nuli.
Ali...
Serija "Rome" mi je davno zapala za oko. Svi ljudi do čije procene držim imali su samo reči hvale za serijal, a i grozničavo paljenje televizora moje majke subotom uveče kada je serija išla na RTS-u, samo je pojačavala to interesovanje. Znao sam da će je kad tad pogledati, pa sam primenio metod koji je palio tokom devedesetih - sve što je umetnički vredno naći će već svoj put do tebe. I onda je Kurir sa serijama došao sa 2 DVD-ja na kome su se nalazile obe sezone - ukupno 22 epizode.
Svi su oni bili u pravu. Serija je odlična, čak nešto najbolje što sam ikada imao prilike da gledam a da je kreirano za televiziju.
Za "Rome" se može reći da je u pitanju "totalna" serija. Za razliku od mnogih drugih koje za predmet svog interesovanja imaju neki određeni specifikum, za "Rome" se, pri dubljoj analizi, to ne može reći. Naravno, ova serija je u osnovi istorijska, ali tako je samo na prvi pogled pošto u sebi sažima i komediju i dramu i akciju i triler. A bogami i erotiku.
Moje najveće strahovanje vezano za dobro poznato američko baratanje istorijskim činjenicama koje je svojevremeno davalo u zadatak poljskim ciganima konjokradicama da sviraju svoju pesmu - "Marš na Drinu", ovde se, srećom pokazalo kao neopravdano jer su Ameri seriju radili u talu sa Britancima i Italijanima. I to po principu američka produkcija, evropska egzekucija!
Dakle, "Rome" karakterišu odlično izgrađeni likovi, savršena kostimografija i fenomenalna gluma mahom britanskih glumaca, nadaleko poznatih po svojim kvalitetima pri radu na karakternim rolama. Istorijsko doba koje serija pokriva smešteno je u sumrak Rimske republike i njenoj tranziciji ka Carstvu, čiji je rodonačelnik bio Oktavijan, čovek koji je večno ostao ovekovečen u vremenu po tome što je mesec koji ovim tekstom ispraćamo dobio ime baš po njemu. I mesec pre njega svoje ime duguje njegovom "ocu", a zapravo rođaku, Juliju Cezaru sa čijim trijumfima u Galiji serija počinje da se odmotava kao klupko pod mačijim šapama.
Razlozi trijumfa "Rima" su dvojaki i jednostavni. To je serija koja funkcioniše i na mikro i na makro planu - prateći sudbine istorijskih ličnosti ali i dva legionara Lucijusa Vorenusa i Titusa Pula, koji se kao deus ex machina nalaze uvek u epicentru događanja. Drugi razlog je što je serija fantastično realistična čime se lako odvaja od velikog dela televizijske ponude.
Istorijski likovi su predstavljeni sa preko potrebnom dozom pompe i slave koja ih je pratila kroz vekove, ali i kao obične ljude. Poznato je da je Ahil imao svoju petu, pa tako vidimo da je Cezar bio epileptičar, Kleopatra nimfomanka i narkomanka, dok je Oktavijan, meni najdraži lik u seriji, sado-mazohista. Ovakav prilaz obradi istorijske građe ide samo u korist uverljivosti serije.
Osim velikih događaja koji prate istorijsko vreme i nezaboravne likove Marka Antonija, Cezara, Kata i mnogih drugih ličnosti, Rim pruža i fascinantan uvid u kuloare puteva moći, u kojima vladaju žene, ostavljene od muškaraca koji mačem šire granice Republike. Atija (fantastična Polly Walker), Oktavijanova majka, Cezuarova rođaka i ljubavnica Marka Antonija, praktični (= rimski) je simbol nemoralnosti i oportunizma zarad moći koji ih karakterišu. Brutova majka i Cezarova ljubavnica Servilija verna je slika sudbine koja se pretvara u svoju demonsku suprotnost zbog slomljenog srca. Sa druge strane, Oktavijanova sestra Oktavija simbol je rimske građanske vrline koja se ponekad zatetura ali ipak ostaje na svojim nogama.
Ništa manje čudesan nije ni makro plan sa Titusom Pulom (koga igra Ray Stevenson - pljunuti severnoirski Manda), vatrom i Lucijusom Vorenusom (Škotlanađnin Kevin McKidd, oko koga se u kampu nasdvoje vode polemike da li liči na Novicu "Psiha" Bjelicu) ledom Rima (inače oba imena se pominju ličnim beleškama Julija Cezara), njihovim živopisnim sudbinama, posrnućima i usponima. Njih prate ništa manje brižljivo kreirani likovi poput Vorenusove (ne)verne žene Niobe, veštice Gaje, Pulove tragične supruge Irene...
Kad smo već kod Niobe i njenog skretanja sa puta morala, tu se potkrala i jedina krupna greška u odličnom scenariju. Naime, ako je Vorenus bio 8 godina u Galiji, a venčao se malo pre toga sa tada trinaestogodišnjom Niobom, pitanje koje lebdi u vazduhu je kada je Nioba rodila najstariju kćerku za koju je rečeno da ima 14. U obdaništu?
Ne računajući ovaj propust koji istini za volju nimalo ne kvari gledalačko uživanje, Rim je vrhunac i nedostižni standard televizijske produkcije. Svojom ambivalentnom prirodom, u kojoj su saveznici i najveći neprijatelji, braća spremna da ti zabiju nož u leđa pa se moraš osloniti na svoje snage, iako, paradoksalno, imaš na koga da se osloniš, on približava televizijsku fikciju stvarnosti i postaje neizostavno TV štivo za sve, a pogotovo za one kojima je istorija dosadna ili im je dosta iste.
Po pravilu, to su isti oni koji ne propuštaju priliku da naglase kako treba da idemo u korak sa svetom. Lepo je videti da je svet veoma pažljiv oko svoje istorije, pa zaista nema razloga da mi budemo vašljivi izuzetak.

Klabautamann - Merkur (Zeitgeister Music)

Do sada smo na ovom mestu uglavnom pisali o metalskim pločama na koje bi nemetalci trebalo da obrate pažnju. Treći LP nemačkog sastava Klabautamann ipak nije jedan od tih jer preokreće malu igru koju smo (nehotice) ustanovili. Naime, ovaj album je odlična polazna tačka za jednog metalca zarad upoznavanja sa čarima nemetalske, ostale muzike.
Sastav iz Meckenheima čije ime označava gobline koji predviđaju nasukavanje brodova ima u zalihama dovoljnu muzičke zločestosti za ovu sortu slušalaca. Prilično ispolirano producirani blek metal u sebi krije sve osnovne sastojke iz kanona ovog rigidnog žanra: agresivno poimanje ritam sekcije, ledeni, brzi tremolo zvuk gitare i nimalo prijateljski nastrojeni glasovi prosto krše sve pred sobom.
Ali, ono što izdvaja ovaj album iz glavnine ponude blekmetalske srednje struje je želja da se granice žanra prošire van njegove inicijalne teritorije - što je tendencija koja kad tad zapati svaki ekstremni muzički žanr, u trenutku kada tvrdokornost prestane da bude dovoljan osnov za kvalitet i svede se samo na proizvodnju šoka.

U toj priči se metal kao žilava muzička forma najbolje snašao u konkurenciji hardcore punka ili drum n' bassa (koji sa autorske tačke gledišta odavno tavore u otužnoj osrednjosti), a Klabautamann ovoj oceni daju svoj doprinos atmosferičnim instrumentalnim pasažima koji svoju inspiraciju crpe na potezu od džeza do post roka i akustičnim minijaturama koja ovom izdanju daju čar prelepe atmosferičnosti. U tom smislu, Klabautamann su sigurno nekoliko koplja iznad svojih underground kolega koji se upinju da postignu nešto slično, kao što su na primer mladi Britanci Fen (aktualni album Maledicition Fields). Najkraće rečeno, Merkur je jedna od onih ploča koja vremenom postaje sve interesantnija.
Zato nije čudno da je u muzičkom podzemlju ovaj album slavljen kao "najbolji progresivni blek metal album ikada" ili da bi ovako "zvučao Rush da svira blek metal", a pominjali su se i metal bendovi koji u sebi imaju jake prog žile-kucavice kao što su Enslaved i Opeth. Moram priznati da nisam fan nijednog od pomenutih sastava, koji su mi uvek bili nalik na mašine za pumpanje sviračkog ega. Na Merkuru se dobro sviranje podrazumeva, ali nije samo sebi cilj, što bi mogao lagano da tvrdim za sve albume grupe Opeth (tačnije one koje sam imao snage da bar malo preslušam).
Uvodna pesma Unter Bäumen (Pod drvećem, hvala Dariju za prevod!) je dobar lakmus za potencijalnog slušaoca. Pesma počinje nemilosrdnim, srednjim blek metal tempom koji podseća na plovidbu rimskih galija po uzburkanom moru, zatim se razgrađuje u džez i ambijentalnim instrumentalnim deonicama, da bi dalja (veoma usvirana, čak i majstorska) razrada išla preko sva tri osnovna muzička pravca delovanja ove odlične nemačke grupe.
Ko prođe ovu kapiju i presluša čitav album, brzo će shvatiti da je Merkur jedno od onih izdanja u kojoj su pesme delovi kompaktne celine.

Adventureland – Greg Mottola (2009.)

Nobody ever wins a Big Ass Panda.

Jutros mi je raspevanija polovina nasdvoje citirala odlomak iz svog školskog gradiva u kom se razmatra priroda video igara i generalno izmenjeni odnos čoveka prema mašini koji su donele igre - prema tom viđenju, kontra ofanzivi na ovaj samozaborav, one pružaju mogućnost da, što se provodi više vremena uz igre mašina zarađuje manje para, jer mi za jedan žeton možemo da je zamajavamo kolko hoćemo što je mogućnost, po prvi put osvojena u društvu, da se preko mašine stekne lično samopouzdanje i satisfakcija koju kultura pojedincu inače ne pruža.
Kao da je čuo za ovu misao, Greg Mottola je svog glavnog junaka, svršenog srednjoškolca Jamesa kome upravo nije pružena mogućnost da odigra novu partiju i ode u Evropu, upiše se n prestižni fakultet u Njujorku i zauvek napusti vašljivi Pitsburg, smestio da radi upravo za autmatima, u luna park. Za jedan žeton, James je naučio životne lekcije koje mu plaćeni put u Evropu i brucoški status na prestižnom koledžu svakako ne bi dali. Vukojebina it is!
Još nismo dali ni 40 dana Johnu Hughesu, a pojavio se film koji bi, u neku ruku, mogao da popuni ovu prazninu. Ne samo zato što se Adventureland dešava u 80-im, koje, za razliku od većine retro pokušaja i parodija na ovu dekadu, oživljava na prirodniji način, recimo onako kako to čini Doni Darko (prevashodno preko muzike i senzibiliteta) i serije Freaks and Geaks (melanholično oživljavanje benignijih tinejdžerskih podela - na gikove, frikove, opasne devojke i simpatične odrpanuše sa srcem itd). Dakle, nije po sredi puko rabljenje potentne dekade. Adventureland budi onaj živac koji je možda uginuo sa Hughesom – ozbiljno shvatanje naizgled trivijalnih dilema svojih osamnaestogodišnjaka.
I kao da je u Americi 80-ih najgore što može da ti se desi da preko leta ostaneš u rodnom mestu, dok ti svi koje prepoznaješ i voliš mašu u znak pozdrava na putu do ekstravagantnih evropskih destinacija, tako se i glavni junak, James upisuje u Breakfast club ili Summer school gde ga već sačekuje prava plejada gubitnika, odmetnika, devojaka koje iz dosade lome srca momaka, momaka koji iz dosade pate… Samo što se sve dešava u kršičnom, prokislom luna parku u Pitsburgu čime Mottola daje svoj neizbežni komični zamajac poznat iz prvenca Superbad.
Jer, nemoguće je dati oduška svojoj patnji kao što bi mladi šekspirolog James želeo kada shvati da mora da zaradi za školovanje (i potom, kada ga dokači jedina ispravna vrteška u luna parku – naravno, ljubavna), kada vodi zalagaonicu za trke kartonskih konja, u majici na kojoj tri puta piše "games", uz jednolični saundtrek – Rock me Amadeus. Ipak, šta bi se sve moglo očekivati od reditelja Superbada u ovakvom jednom okruženju, komedija uopšte nije odnela primat, niti se preteruje sa urnebesnim scenama koje bi se mogle roditi u Mottolinoj mašti (recimo, neka vrsta Smrti Smučiju u kojoj bi se, u kontraedukativne svrhe, angažovala sva raspoloživa rekvizita luna parka). Umesto toga, luna park u Adventurelandu štekovano je mesto – neka vrsta stecišta usamljenih i slomljenih srdaca, pa tako postaje (i svrstava se) u red najmističnijih filmskih toponima - tramvaja zvanih želja, poslednjih drive-in bioskopa ili Felinijevih putujućih cirkusa.
Jer, iako je mogao da za pet para pokuša i još jednom uhvati urnebesno komičnog zeca iz automata i stvori još jednu komediju o gubljenju nevinosti, Mottola je podigao poklopac automata i duboko uronio šake ispod igračaka i izvukao prave žive junake. Upoznavanje sa njima nalik je otkrivanju malog sveta u šifonjeru koji godinama niste pospremali, pa vas svaka stvar izlomi svojim bezbrojnim ogrebotinama, nalepnicama i pištanjem koje ispušta kada je stisnete. A, takvi su Jamesov komrado Joel – cvikeraš koji, kada ga devojka koju je konačno pronašao (i odneo je kući pijanu), sutradan odbije (i njega i Gogoljeve priče koje stidljivo ponudi na poklon) izvlačeći se na varijantu – ja sam katolkinja, a ti jevrejin, šta će reći tata – odgovori, ali ja sam zapravo ateista, tačnije nihilistički nastrojen egzistencijalista.
E, sad, neko će reći malo morgen u luna parku rade tako namešteni likovi sa onelinerima. Međutim, izuzev suspenzije neverice koja je u ovakvim slučajevima neizbežna, Mottola nije pribegao poliranju svakog detalja. Ostavljena je komotna, misteriozna margina na tekstu Adventurelanda - zaleđe kakvo odavno nije pružilo hladovinu nijednom tinejdžerskom filmu. Mottola pušta junacima da se prospu, da odslušaju svoju omiljenu pesmu kada im je teško, ne trudeći se da gledalac pamti replike već osećaje. Tako pričom promiču epizodice koje se ne nameću svojim direktnim “ja sam savršeno osmišljen junak” pristupom, već naprosto žive između vrteški ovog luna parka čineći ga uverljivim mestom na koje se vraća.
Takva je Lisa P – zavodnica koju siroma James, iako se Lisa P iskreno (mada i naduvano) smeje njegovim trabunjanjima o Dikensu, svaki put pita kako joj je tata, a koja nosi divno presađene pelcere drčnih deveruša iz Pink Ladies (Brilijantin) po načinu kako se pojavljuje svaki put unutar male plesne tačke pretvarajući muškarce u potporne stubove za scenografiju. Takav je svakako i Jamesov drugar iz detinjstva koga nekako nije uspeo da se otrese od svoje četvrte godine, a koji kao čupavac iz kutije iskače u najnezgodnijim, najprelomnijim trenucima u životu svog druga da ga šutne u međunožje. Zapravo, Tommy Frigo jedina je jsirova beleška uhvaćena i direktno regrutovana iz glavnotokovske struje tinejdžerskih filmova iz 80-ih – Bilova i Tedova fantastična avantura, npr. ili Fast Times at Ridgemont High.
Ipak glavna nagrada u luna parku, maker za Jamesa (ali, što je problem, ne samo za njega) je Em Lewin. Nalik glavnoj junakinji iz Freaks and Geeks, Em je devojka-drugar koja nosi vojničke jakne, razume vas kada pričate kako zbog Šekspira niste mogli da spavate sa nekim koga ne volite, sa kojom nikako da se poljubite, a kamoli da imate intercourse i koja stalno gleda negde iza vaših žgoljavih ramena – u jebenog Ryana Reynoldsa koji je svirao sa Lou Reedom (iako ne zna tačan naziv omiljene Reedove pesme) i ume da popravi svaki bogovetni automat koji vi sjebete.
Za jedan film koji petenduje na tinejdžersku publiku (valjda) romansa je vođena sa posvećenošću iz koje nastaju samo velike ljubavne priče (koje su, pritom, uvek i duboko životne, protresaju iz gaća sve strahove, predrasude i tegobe čak i nekog ko se bliži tridesetoj, ako zanemarimo mogućnost da je taj neko naprosto nedorastao). Ovo ne čudi pošto je Mottola i u Superbad obraćao zavidnu pažnju na junake i, na prvom mestu, krajnje ozbiljno shvatao njihove probleme (što je kontra novoj struji Borat komedije - ići na mesta koja komedija nije takla ne bi li se napravila provokacija - Mottola ide na mesta koja su svima smešna i ozbiljno ih shvata zbog čega su ona, kroz njegove, tako shvaćene junake, još komičnija - daleko teži put, prvi je samo raznovrsniji ali se, kao što pokazuje Veliki Brat posle nekog vremena i iscrpe). Film je producirao Ted Hope, koji stoji iza filmova kao što su Ledena oluja Anga Leeja, ili filmova Todda Solondza (iza kojih je stao čak i kada su distributeri odustajali od njih) - jednom rečju, filmova koji nisu sasvim zavrnuli ventile prema životnim istinama.
Mottola polazi od ljubavnog trougla, držeći se premise da uvek postoji neko ko se želi, ko je mamac – udica što je život šalje, lak zalogaj, antidepresiv, protivotrov i laka karta koja pokriva sve naše životne gubitke i neko ko se voli, ko mora da se zasluži nakon dugog puta samopreispitivanja, urušavanja svih šećerastih zidova ljubavi kakva se prikazuje u romantičnoj varijanti. Otuda, vodeći romantičnu priču, Mottola razgrađuje predrasude o romansi, izbacujući junake na brisani prostor, ubijajući u njima sve glinene golubove i zalepljene mete što se izdaju za srce. Sve dok u šakama ne oseti uplašene otkucaje – ispod majica na kojima piše ride, ride, ride i games, games, games.
Veliki deo posla uradili su i glumci - Kristen Stewart (Into the Wild) kojoj je ovo možda najbolja i najzahtevnija uloga (ne samo da predstavlja pale blue eyes kako kaže Lou Reed sa njene majice) i Jesse Eisenberg koji se nadovezuje na Mottolin tip načet Michaelom Cerom u Superbad sa telećim pogledom nevinog dečaka.
The Last Picture Show možda jeste veći film, jer svojom pričom apsorbuje više značenja, jer je Bogdanovich otišao daleko i postavio saobraćajni znak za mlade vozače na kom piše bespuće, ali Adventureland je značajan jer je ponovo raskopao Diznilend, luna park postavljen preko tog znaka, i ponovo ga okrenuo u pravom smeru kuda valja ići, bez bojazni i zadršeke – ka bespuću. A, drugi neka gađaju da osvoje džinovskog pandu.

Staff Benda Bilili - Très Très Fort (Crammed Discs)

Staff Benda Bilili je skupina muzičara iz Kinšase, glavnog grada DR Konga, nekadašnjeg Zaira, nekadašnjeg Belgijskog Konga, u kome su kolonizatori svojevremeno napravili oko hiljadu Srebrenica, a i dalje ih nazivaju civilizovanim. Bogat koltanom (80 % svetskih resursa), iz koga se dobija tantal, zastupljen u svakodnevici kao nezamenljivi sastojak mobilnih telefona, kompjutera i DVD plejera, DR Kongo je žarište građanskog rata u kome je u prethodnih 11 godina poginulo barem 25 puta više ljudi nego u građanskom ratu u Bosni. Eksploatacijom rude na istoku zemlje dobijaju se sredstva za finansiranje rata. Da li je neko za globalizaciju? To pitanje je hipotetičko, i ne zahteva odgovor, kada su drugi već odgovorili u vaše ime.
U takvim okolnostima ne čudi životna storija SBB: oni su ulični muzičari koji žive unutar zoološkog vrta u prestonici. Veći deo ekipe sačinjavaju paraplegičari, oboleli od polio-mijelitisa jer nisu vakcinisani u detinjstvu. Oni sviraju za život, kroz koji se kreću u specijalno napravljenim triciklima, a zanimljivo je da su pre nekoliko godina tužili misiju UN u ovoj zemlji zbog neovlašćenog korišćenja pesme u kojoj pozivaju glasače da izađu na izbore (na kojima je pobedio Džozef Kabila - sin ubijenog predsednika Lorena Kabile koji je 1997. svrgnuo sa vlasti Mobutua Sesea Seka, još jednog Titovca koji je na vlasti proveo skoro 32 godine).

Invencijama iz oskudice nije kraj: instrument koji odvaja grupu od ostatka sve veće globalne ponude je satonge koju je izumeo tinejdžer Roger Landu, virtuoz star 17 godina. On je sa grupom od svoje 12, i po vokaciji je shege iliti dete ulice. Njegov instrument sastoji se od kantice (za farbu ili mleko, izvori oko ove pojedinosti nisu unisoni) , štapa i jedne strujne žice i proizvodi ubitačan zvuk nalik poludeloj tamburici.
Belgijska (...) etiketa Crammed je pre četiri godine civilizovanom svetu ponudila frenetično stvaralaštvo grupe Konono No 1 i sastava iz Congotronics serijala. Ako zaronimo malo dalje u istoriju, zapadnjačka pomama za autentičnim (najvažnijoj odlici umetnosti) u svetskoj muzičkoj baštini u ovom krugu počela je još od Cooderovog Buena Vista Social Club. Ako zastanemo na pola puta između ova dva izdanja - dobijamo približan opis muzike koju svira Staff Benda Bilili.
Melanholična smesa afričke muzičke tradicije prethodnog veka, rumbe, fanka i regea, zvučni su milje po kome se razlivaju crni glasovi opstanka "Ljudi koji vide iza pojavnog" (što je opisni prevod imena grupe sa jezika lingala, Bantu jezika zapadne Afrike). Reči pesama snažno podržavaju vakcinisanje dece u borbi protiv polija, a, kako kažu prevodioci, SBB tvrde da su "jedini hendikepirani oni hendikepirani u glavi."
Ruku na srce, album je mogao biti i kraći, jer njegov intenzitet opada u drugom delu, ali je i takav "Vrlo vrlo jak", kako sugeriše njegov naslov.

Grizzly Bear – Veckatimest (Warp, 2009.)

Za treći album bruklinskog benda Grizzly Bear rečeno je da je prijemčiviji ljudskom uhu od prethodna dva koja su ga, verujem, odgrizala. Jer, već i u ovoj kako ga preporučuju „slušljivijoj“ varijanti, jasno je da Grizzly Bear u sebi ima naklonost ka samodovoljnosti. Tako se sa prijemčivošću, ako se ona shvati kao lepota melodije i glasa, na Veckatimest možda malo i preteralo. Na albumu se toliko insistira na vokalnoj virtuoznosti, pa zadovoljstvo, sigurna sam, osećaju samo članovi benda.
Kada to nije slučaj, barokne melodije stvaraju slike bajkovitog (mahom pastoralnog) predela koji u poslednje vreme sve češće pohode mnogi bendovi, a ne samo frik folk pastiri.
Prvi deo albuma kompaktniji je zahvaljujući začinu od pop mrvica. Iako su one brižljivo rasejane po moru oniričkih melodija koje tom kvascu ni u jednom trenutku ne da da neku od pesama zgusne do tačke kipljenja i eventualno naraste do sprata za igru, barem se meni učinilo da Grizzly Bear pruža šapu prema nečemu nalik Kings of Convenience (na koji posebno podseća prva pesma, Southern Point u svom gitarskom uvodu).
Odmah za ovom, sledi druga numera Two Weeks – potpuno magični amalgam jednostavne pop melodije lagano programirane na klavijaturi kao kad se, u neki gluvi noćni sat pusti veš mašina da radi, a onda ona potkiva dramatiku – priključuju joj se sirene od spolja, zatim glasovi tu malu sliku podignu na rajski nivo ne gubeći sve vreme prizemljenje u osnovnom ritmu veš mašine. Usled ovog jedinstva između pločica čvrsto prilepljenih za pod nečijeg stana i rajskih visina u koje vode vokalne bravure, Two Weeks je i najbolja pesma na albumu.
Možda je vrhunac prerano došao, pa ostatak Veckatimesta deluje manje dobar. Ili je po sredi jedan od onih albuma koji, nakon neke pete pesme postaju sve čudniji i čudniji dok se ne raspadnu skroz. Pa ovom medvedu može da se desi da ga slušalac, ko onaj pametniji brat u basni, preživi tako što će se praviti mrtav. Ili da ga neko poput mene, u trenucima slabosti, sluša samo do pola.
Jer, nakon duge okuke u vidu prilično dosadne pesme Dory, ostrvo iz naslova počinje da se rastače u moru povlačeći slušaoca naizgled u dubine melodija i ideja. Ali one se međusobno potiru ostavljajući vam samo uši pune vodenog šuma. Jedino se, na samom kraju albuma, Grizzly Bear otimaju tom vilinskom klupku sa pesmom Foreground. Eto razloga da se ipak ostane do samog kraja ove ploče.

Pajo - Scream With Me (Black Tent Press)

Pričati o veličini Davida Paja (iako ćete naletati na Pejdžo, njegovo prezime se čita Paho) je obiman zadatak. Slint, For Carnation, Tortoise, Royal Trux - sve sami trijumfi... ne baš srećni Zwan sa Billyjem Corganom... do poslednje informacije da su u CV nedavno uleteli i Yeah Yeah Yeahs (nisam ljubitelj). I sve to bez naslovnih strana, hajpa i ostalih smicalica šou-biznisa! Muzika je pričala univerzalno razumljivim jezikom umesto mašinerije u žitiju ovog multi-instrumentaliste.
Ne samo što se kreativno druži(o) sa svojim talentovanim i manje talentovanim kolegama, Pajo je stvarao i za svoju dušu - ovaj krak njegovog stvaralaštva počinje sa Aerial M, nastavlja se sa Papa M, dok je u poslednje vreme za potpis dovoljno i prezime.
Kao što je i ranije bio slučaj, i ovaj Pajov album stigao je nenametljivo, iz drugog plana. Ideja kreativne obrade hardcore/punk zaostavštine u poslednje vreme nije preterano nova: Jeffrey Lewis se maestralno poigrao sa pravedničkim tužbalicama sastava Crass, uber-hvaljeni Dirty Projectors se baš i nisu omilili ovim ušima sa njihovim viđenjem opusa grupe Black Flag. Oba albuma izašla su pre dve godine. A onda je stigao Pajo sa svedenim viđenjem pesama grupe Misfits.
Ovu grupu, koja je početkom osamdesetih na neviđeni način spojila brzinu, pank i horor ikonografiju predvodio je omaleni pevač Glenn Danzig, lik koji je nešto kasnije odlepršao u metal sa bendom nazvanim po njemu (bio je i sastav Samhain između te dve faze). Za njega se priča da je neviđeni perfekcionista i kompleksaš koji je u dva navrata stigao i da snimi albume klasične muzike koje je kritika ismejala na sav glas.
Svejedno, činjenica je da Misfits imaju hrpu sjajnih pesama na svom mračnom & krvavom kontu, što postaje kristalno jasno u Pajovom izvođenju. Bljesci gnevne brzine ovde su reinterpretirani kao tenzijom nabijena akustičarska ispovest, koja kao da je zabeležena na lošoj traci. Takvom produkcijskom tehnikom doprinosi se duboko intimističkom ugođaju u kome Danzigove ljutite pesme u sebi otkrivaju pravu fontanu emocija, čime se izbija adut iz ruku onih koji bi čitavu tu priču da svedu na gomilu "besmislene buke".
Where Eagles Dare, Attitude, Teenagers From Mars, I Turned into a Martian... samo su neki od upečatljivih momenata ove briljantne minijature koja se sluša u dahu. Pajo kao da se sa gitarom sakrio u podrum/ostavu iz koje dotiče najudaljenije kutke duše, one u kojima je loše dobro, bolesno zdravo, a slabo jako jer kao istinsko i stvarno stoji nasuprot virtualnim savršenstvima pohotne poželjnosti.
Iskuliraću sočne prozivke koje su mi sad navr' jezika.

We walk the streets at night
We go where eagles dare
They pick up every movement
They pick up every loser
With jaded eyes and features
You think they really care

I aint no goddamn son of a bitch
You better think about it baby
I aint no goddamn son of a bitch
You better think about it baby, babe

An omelet of disease awaits your noontime meal
Her mouth of germicide seducing all your glands

I aint no goddamn son of a bitch
You better think about it baby
I aint no goddamn son of a bitch
You better think about it baby, babe

Lets test your threshold of pain
Lets see how long you last
Thats happened in your rape
On bosoms of your past

With jaded eyes and features
You think they really care
Lets go where eagles dare
Lets go where eagles dare

I aint no goddamn son of a bitch
You better think about it baby
I aint no goddamn son of a bitch
You better think about it baby
I aint no goddamn son of a bitch
You better think about it baby
I aint no goddamn son of a bitch
You better think about it baby

Bill Callahan - Sometimes I Wish We Were An Eagle (Drag City)

Posrnuća kao da su preduslov uspinjanja do neslućenih poetskih visina. Tako se u jednoj sentenci može opisati 13. album Billa Callahana.
Ovaj singer-songwriter respektabilne reputacije svojevremeno je gužvao posteljinu sa miljenicima indie publike poput Cat Power i Joanne Newsom (Callahan je jednom prilikom na pitanje o mizoginiji u svojim pesmama odgovorio da "novinari imaju previše kurca u svojim ustima"). Upravo je raskid sa Newsomovom razlog poslednje misli u stihu "I used to be darker, then I got lighter, then I got dark again" u uvodnoj numeri Jim Cain, nazvanoj po Jamesu Cainu, piscu knjige "Poštar uvek zvoni dva puta" koji je svojevremeno skončao u alkoholisanoj bedi, a ovde je iskorišćen za otrgnute stranice Callahanove autobiografije.

Working through death's pain

Last night I swear I felt your touch
Gentle and warm
The hair stood on my arms
How, how, how?

Show me the way, show me the way, show me the way
To shake a memory

I flipped my forelock, I twitched my withers, I reared and bucked
I could not put my rider aground
All these fine memories are fuckin' me down

I dreamed it was a dream that you were gone
I woke up feeling so ripped by reality
Love is the king of the beasts
And when it gets hungry it must kill to eat
Love is the king of the beasts
A lion walking down city streets

I fell back asleep some time later on
And I dreamed the perfect song
It held all the answers, like hands laid on

I woke halfway and scribbled it down
And in the morning what I wrote I read
It was hard to read at first but here's what it said

Eid ma clack shaw
Zupoven del ba
Mertepy ven seinur
Cofally ragdah

Show me the way, show me the way, show me the way
To shake a memory

Callahan za sebe kaže da je jednostavan, prost čovek koji se vezuje za neposredne pojave oko sebe. U prošlosti, dok je nastupao pod imenom Smog (ukupno 11 potpisanih albuma), privlačile su ga reke (npr. LP A River Ain't Too Much To Love iz 2005.) i konji (prisutni i na ovoj ploči na omotu). Na ovom izdanju šou su ukrale ptice (od Orla u naslovu do kompozicije Too Many Birds) i vetar (Rococo Zephyr), upareni zajedno u pesmi The Wind and The Dove.

I looked all around
It was not written down
And so I'll tell you now
I will always love you
My friend

Now I'm not saying we're cut from the same tree
But like two pieces of the gallows
The pillar and the beam
Like two pieces of the gallows
We share a common dream -
To destroy what will harm other men
My friend

I looked all around
It was not written down
So I'll tell you now
I will always love you
My friend

Sa svoje 43 godine, Callahan je izgleda dobrano slomljen namerio da počne životnu priču iz početka, tražeći lek za otrov koji mu je zaparao dušu, za koju kao da je uveren da je na nekom drugom mestu ("...All these fine memories are fucking me down") ali mu upravo ta neugledno-neprijatna situacija u kojoj se našao daje prostora za male trijumfalne opservacije ("I used to be sorta blind, but now I sorta see"). Duboko intimistički, svirački minimalan, raspoložen komplet garniran je sugestivnim Callahanovim baritonom i osvežen suptilnom orkestracijom Briana Beattiea, što uz svemirsku produkciju čini od ove ploče siguran zicer za istinsko uživanje.
Drugi deo ovog ostvarenja otpočinje efektnom & poletnom posvetom My Friend, a kulminira u završnoj Faith/Void (što itekako podseća na Void/Faith - jedan od uticajnijih split albuma vašingtonske hardkor scene osamdesetih, valjalo bi istražiti da li je po sredi (nesvesna) posveta), u kojoj se Callahan maestralno odriče Boga.
Ne sećam se da je ateizam ikada zvučao ovako produhovljeno i ne znam da li ovo mističko iskustvo vuče poreklo od Boga ili od čoveka. To nije ni bitno. Bitno je da postoji.

It's time to put God away

Damnin' the children
Makin' the ill just a little more sick

It's time to put God away
(I put God away)

This is the end of faith, no more must I strive
To find my peace, to find my peace in a lie
This is the end of faith, no more must I strive
To find my peace, to find my peace in a lie

It's time to put God away
(I put God away)

For a void without a question is just perverse
A void without a question is just perverse
Like tear gas misters at my grave

It's time to put God away
(I put God away)

For a void without a question is just perverse
This is the end of faith, no more must I strive
To find my peace, to find my peace in a lie
This is the end of faith, no more must I strive
To find my peace, to find my peace in a lie

It's time to put God away
(I put God away)

Evro-oproštaj

Čuda su čuda zato što se retko događaju. Crvenu Zvezdu je Viša sila već pogledala u prošlom kolu kvalifikacija protiv Dinama iz Tbilisija, bilo je previše očekivati da se slično ponovilo i sa praškom Slavijom.
A nije da nije zamirisalo, kada je na kraju prvog poluvremena srpska ekipa povela sa 2:0. Veoma čudno poluvreme u kome je Zvezda bez igre, zahvaljujući penalu i brzometno izvedenom indirektu stigla na korak od anuliranja prednosti protivnika. Iako se u prvom delu drugog poluvremena učinilo da su čak i produžeci mogući, Vlček je u 63. minutu stavio tačku na učešće Zvezde pred vratima Lige Evrope za ovu sezonu. Kada se sve sabere: 4 pobede i 2 poraza sa mladim, neuigranim, neiskusnim i limitiranim timom je za ovu generaciju uspeh.
Ispostavilo se da je poraz u Pragu bio previsok, gde smo uspeli da sami sebi uguramo u mrežu tri gola, a ruku na srcе moglo ih je biti i više. Prozivani su glavni krivci: štoper Tutorić i golman Pavlović koje od tog meča nismo videli u crveno-belom dresu. No, meni se čini da krivica u najvećoj meri leži na treneru Petroviću Pižonu i njegovoj kukavičkoj taktici sa pet odbrambenih igrača.
U prvih deset minuta tog meča videli se da su Česi ušli u meč u letargiji i tim sa renomeom kao što je Zvezda je morala to da iskoristi. Jedan gol u mreži Slavije u Pragu bio bi dovoljan za prolaz. Umesto toga, kukavička Pižonova taktika je još i nekako funkcionisala na 0:0, ali odmah pošto je primljen prvi gol sve je palo u vodu.
Ono što se meni čini kao najveći srpski propust u ekipnim sportovima u poslednjih deset godina je tendencija da se svaka taktika koja svoje korene ima u bojažljivosti nama olupa o glavu. Uvek kada nešto želimo da izbegnemo, po pravilu se to desi. Nećemo se ovde baviti pričama o odlascima mladih u inostranstvo, ogromnim dugovanjima kluba itd. - tim kao što je Zvezda, sa takvom istorijom i takvom reputacijom, jednostavno mora u svakom meču da ide na pobedu, bez obzira ko nosi njen dres i ko je rival. To se nije desilo u Pragu, i zato ćemo od sada najtrofejniji srpski klub posmatrati samo u domaćim takmičenjima.
Posle svih lomova koji su se desili u klubu, rezultati nisu u prvom planu. U narednih godinu dana bitno je napraviti bazu, konsolidovati unutrašnju strukturu klubа, stvoriti prepoznatljivu OFANZIVNU igru i kreirati srednjeročni plan koji bi utemeljen u realnosti srpskih prilika dao odgovor na pitanje koje su aspiracije u narednih, recimo, 6-7 godina.
To nije lak zadatak, a stepen njegovog izvršenja obelodaniće i misteriju oko sposobnosti nove uprave sa Vladanom Lukićem na čelu. Dilema da li su Lukićevci samo tu zbog para, ili im je stalo i do klupske reafirmacije, čini se kao ključna. Stihiju mora da zameni studiozan, temeljan rad bez improvizacija.
Možda nekima od retkih čitalaca ovog bloga cela ova priča izgleda kao deplasirano mlaćenje prazne slame, ali srećom, sinoć je solidno popunjena Marakana (i to posle tragične igre i poraza od 0:3!) pokazala i dokazala da ima još i više nego dovoljno onih kojima je stalo do rezultata crveno-belih. Domaća liga je takva kakva je, drugu nemamo, a zanimljivo je da u kritici njenog kvaliteta prednjače oni koji su se prošle i ove godine "šokirali" kada je kiparski Apoel izbacio prvo jednog pa drugog večitog rivala. Sada će taj isti Apoel igrati Ligu šampiona, a isti oni koji su se do juče smejali na pomen predstavnika malenog sredozemnog ostrva se sada prosto utrkuju da pohvale sjajnu organizaciju, igru i taktiku ovog tima. E pa kad može jedan Apoel ili mađarski Debrecin, zašto u budućnosti ne bi mogao i neki srpski tim. Da se genijalci pitaju, nešto slično se nikada neće dogoditi. Pošto će se ipak dogoditi, i to mnogo brže nego što "realisti" i sanjaju, bitno je da se što pre sa tim zamislima počne. Bez te dimenzije, Zvezdino ime tupo odzvanja kada se izgovori.

Why? – Eskimo Snow (anticon., 2009.)

Četvrti album grupe Why u naslovu ima pleonazam ako se ne uzme u obzir da Eskimi, ako je verovati jednoj od mojih omiljenih knjiga (i filmova), Osećaj gospođice Smile za sneg, dakle za reč sneg imaju veliki broj izraza, onda se ovo može upotrebiti kao zgodna metafora za pozicioniranje albuma koji dolazi nakon tolko voljene Alopecie koja mu je prethodila.

Naizgled prilično jednoličan album, tokom deset pesama na umerenoj temperaturi, Eskimo Snow nigde ne dolazi do tačke zamrzavanja ili ključanja.

Međutim, ako mu se da da malo diše, dakle ako se stišaju očekivanja koja je stvorio prethodni album – da je reč o ciničnom melanholiku koji ne štedi uzdahe, reči i slike da dovede slušaoca (i sebe samog) do katarze, onda može da se uživa i u ovoj ploči i uoče njeni kvaliteti.

I to zato što Yoni Wolf kom je izgleda naišao neki mirniji period života (kaže da je, posle duže vremena, našao devojku na koju nije sasvim ravnodušan), ne pokušava da svoju odmorišnu ploču upakuje u svečano odelo duplo većih rukava. Eskimo Snow ostavlja utisak skromne kabanice od ramena do ramena – tačno onoliko koliko vam je potrebno za jednu jesenju šetnju.

Budući da je izrastao iz hip hopa, te da mu je, kako sam kaže u nekom intervjuu u jednom trenutku postao dalek, Wolf mu se vratio na manja vrata, pa je tako i na ovom, kao i na prethodnom albumu prisutan pesnik koji priča u slikama – isečcima realnosti koje čak i u ljubavnim ili ispovednim pesmama zadržavaju oštricu budne percepcije, i podmazan motor koji ove isparane deliće života spaja u kolaže izbegavajući apstraktne opise. Wolf je majstor sinegdoha, pa i u stihovima sa ove ploče radije prepliće nerve završetke umesto što odvija cela klupka emocija.

Moja omiljena opservacija potiče iz pesme Into the Shadows of my Embrace, koja počinje kao klasični Fountains of Wayne, pa se odranja niz klavijaturu duhovitih parola – „They say sex will keep you young and make you older at the same time... so I guess it’s sort of like smoking and walking at the same time.

Wolf je svestan razlike između svoja poslednja dva albuma i ne pokušava da je prikrije – i sam tvrdi da je ovaj album najmanje pristao uz hip hop odrednicu u odnosu na sve prethodne, te da je reč o melodičnijim pesmama. Iako su melodije poletnije, i dalje je prisutan džangrizav, pomalo smoren („my bike tire is flat, I’ve must ran over some glass in the dark... I was massing around with someone’s ex-girlfriend. Again.) ili melanholičan glas (these hands are my father’s hands but smaller soaked in pain thinner until they’re so dry coming together they make the sound resisting each other), samo je gorčina potisnuta u drugi plan i proizvod je više prihvatanja nego akutne borbe.

Među 10 pesama, od po dva minuta trajanja u proseku, ni jedna se posebno ne izdvaja (izuzev meni lično prirasle za srce These Hands), pa tako deluje kao da se preko celog albuma, kao preko neke baštenske ograde, na samom kraju, prešlo jednom zajedničkom bojom koja celom albumu daje lepršav, zvonak karakter muzičke pratnje nekog umornog cirkusa, ili fajront pesama koje fantomski kreću onda kada se umore svi DJ-evi što su se u jeku žurke otimali o konzolu.

Kao da je Alopeciom, Wolf isterao dobar deo svojih demona, pa sada iz pluća ispušta čistiji vazduh.

Ono što je divno na ovom albumu je osećaj rasterećenosti, nekakvog melodičnog brbljanja sebi u bradu koje ga čini prijemčivim kao veselog čudaka koji sedi po strani, o kom ne znate da li će svakog časa da zaspi, rasplače se ili zapeva. Jasno je da je Eskimo Snow nastao bez pritiska, što je mogućnost koju Whyu pruža izdavačka kuća, zapravo skupina muzičara i umetnika pod nazivom anticon.

Prema rečniku Eskima, u odnosu na Alopeciu koja je predstavljala qimuqsuq (snežna vejavicu), ovaj album mu dođe aput (sneg koji polako pada).

Elaquent - In Colour Vol. 3 (Self Released)

Trebalo je da prođe malo vremena pa da sazri seme koje su u hip hop dvorištu posejali Madlib i J Dilla. Među poslednjima u nizu tih pupoljaka je perspektivni bitmejker Elaquent koji nam stiže iz Guelpha, naseobine koje se na mapi nalazi tačno na pola puta između Toronta i Hamiltona.
Ono što je za pomenuta referentna imena karakteristično, važi i za ovog tamnoputog Kanađanina - u njegovom kreativnom zamahu sa jedne strane detektujemo duboku privrženost tradiciji muzičkog crnačkog nasleđa koja je zatim futurizovana inovativnim i jednostavnim produkcionim tehnikama. Muzika koju potpisuje Elaquent ima neupitan sci-fi karakter natopljen elektronikom, ali i svojevrstan uvrnuti šarm probijanja glasova podsvesti i maštovite snolikosti.
Prolazeći kroz gustiš doteranih matri, upada u uši prepoznatljiv zvuk nakrcan vizualnošću i čulnim iluzionizmom koji navodi na zaključak da Elaquent poseduje nešto iskonski svoje što ga razlikuje od prepoznatljivih uzora koje obilato citira. Individualnost je preduslov kolektivnog, te je istovremo lako locirati opšte koordinatne tačke žanra unutar ovog albuma.
Iako na prvu loptu nežna, duhovna, šaljiva i fina, In Colour Vol. 3 je ploča koja u sebi sadrži i nepročišćeni impuls opstanka, karakterističan za hip hop izdanja underground provinijencije. Tenzijom nabijene teme poput Another Day govore u prilog tezi da Elaquent hoda pravom stranom ulice, zgrčenih mišića i čemerom natopljenog srca. U ovom svetlu posmatrano, hip hop nikad i nije bio ništa drugo do trag postojanja u uslovima potpune urbane otuđenosti, čega je Elaquent elokventno svestan.
U smutna vremena za hip hop, kada je sve u ovom ataru i rasprostranjeno i nevidijivo u isto vreme, manifestacije moći talenta poput ovog bi oberučke trebalo prigrliti. Ako obratimo pažnju na radnu etiku (ovo je Elaquentov drugi album ove godine, 60 sati rada nedeljno) ovog umetnika, nema sumnje da je ovo tek obećavajući početak.
BesplatnoSkidanje

eŽivot

Dugo odlažem ovu priču o video-igri koju obe polovine nasdvoje igraju već neko vreme. Redovni posetioci bloga su do sada verovatno primetili link za eRepublik - online simulaciju sveta rumunske proizvodnje. Za nju sam čuo poodavno, ima sigurno dve godine, kada je bila još u beta verziji i mogao si da uđeš samo sa pozivnicom. Pošto ja takvih kontakata nisam imao, ostao sam na ledu čekajući na priključenje. Skoro sam i zaboravio na taj moj zahtev kada me je u novembru prošle godine u mejlu sačekao poziv da se pridružim. Pošto Srbije nije tada bilo na eMapi, vodio sam se jednostavnom logikom - postati građanin susedne zemlje koja do tad nije priznala Kosovo, pa je izbor pao na eRumuniju.
To se pokazalo kao greška, jer su eRumuni u ovoj igri u talu sa eAmerikancima i eHrvatima, koji su iskoristili velike slabosti u početnoj fazi postojanja eSrbije (u ovoj igri bez Kosova), pa su je čitavu osvojili. Emigrirao sam u eMađarsku, najvećeg srpskog saveznika uz Rusiju i čekao trenutak oslobođenja domovine, do daljnjeg mogućeg samo na internetu.
eSrbi su zbili redove, udružili se i sa eRusima i oslobodili čitavu eSrbiju. Kolo sreće se okrenulo pa je sada na karti eSveta eSAD svedena na eFloridu, ostatak su osvajili eRusi sa saveznicima - eMađarskom i eIndonezijom, a vrhunac je bio kada je eCrvena armija nedavno umarširala u eNjujork.
Inače i u eSvetu vlada blokovska podela. S jedne strane imamo alijansu Atlantis koju čine eSAD, eRumuni i, između ostalih, eHrvatska, a sa druge strane imamo PEACE predvođen eMađarskom, eIndonezijom, eRusijom i eFrancuskom, pakt čiji je uvaženi član i eSrbija. Dokle to ide, svedoče i podaci da se predsednici eDržava sastaju u pravom životu radi koordinacije, kompromisa i kovanja planova.
Na moju molbu, druga polovina nasdvoje je započela igranje ove igre, koja joj se i nakon nekoliko meseci čini kao "veoma dosadna", a svi ostali koji su na moj nagovor počeli su brzo digli ruke od eRepublika. Zaista, naizgled se i igri malo toga događa. Dovoljno je da se jednom uloguješ dnevno - klikneš jednom za posao i drugi put za vojsku, i eventualno ako ti nestane hrane, zadržiš se još malo da dopuniš zalihe. Sa ratovanjem stvari postaju uzbudljivije jer se možeš boriti za svoju ili savezničku e-državu, a bitke su stalne i neprestane, ali i ograničene izdržljivošću eTela, tako da ulogovano vreme u igri nema nikakvu ulogu osim ako nisi eCrnoberzijanac.
Osim pučkog i vojničkog života, eRepublik nudi i tri životne karijere - političku, menadžersku i medijsku. U odnosu na preference, možete se kandidovati za predsednika ili poslanika u parlamentu (pre toga treba da postanete Vojnik partije, kojih je u eSrbiji trenutno pet), voditi svoje eNovine (vaše, ne onaj Lukovićev ideološki bilten) ili kompaniju - koja može prodavati četiri artikla - hranu, poklone, karte za putovanje ili oružje, koji se opet prave od osnovnih sirovina (a one se takođe industrijski eksploatišu) - nafte, dijamanata, pšenice i čelika koji su raštrkani po zemaljskoj kugli po uzoru na realno stanje stvari - pa tako npr. srpska eRegija Vojvodina ima visok prinos pšenice, eIran je pun nafte itd. itd. Ne moram ni da napominjem da geografska uslovljenost ima veliki uticaj na odluku koja će se kompanija gde otvoriti.
Tako sam nedavno posle dugog perioda radničkog života rešio da investiram deo ušteđevine u zlatu (koje se dobija sa svakim prelaskom na novi nivo, a ja sam već u neku ruku eVeteran pa je bilo dosta eZlatnika u eŠteku) na jednu kompaniju koja prodaje karte za prevoz i tako postao industrijalac. Moj kolektiv "Pozivaju se sve karte" trenutno ima šestoro zaposlenih, rukovođenje je dosta komplikovano i zahteva veći angažman u samoj igri, koji mi trenutno ne pada teško jer umesto doskorašnjeg jednog logovanja, sada ih ima 4-5 dnevno.
Da ne tupim dalje, ako ste zainteresovani za malo virtualne akcije, prijavite se... Stojim na raspolaganju ako bude bila potrebna bilo kakva pomoć.

Young Lions (Edward Dmytrik, 1958)

Debitantski roman Irvina Šoa, objavljen 1949, a kod nas štampan čini mi se 1953. (više se ne sećam) u ediciji Otokar Keršovani, jedna je od onih najdražih knjiga koje sam imao prilike da pročitam u životu, jedno od onih dela koje odmah padaju na pamet kada se prisetim dragog profesora Ilije Vujačića i njegove izjave da se "u lektiri nalazi život" . Slično Teodoru Drajzeru, jedinom američkom piscu za koga znaju ama baš svi gradski narkomani, i njegovoj "Američkoj tragediji", i "Mladi lavovi" je gabaritno delo kojim se potanko dekonstruiše besmisao rata a da pritom do bukvalno poslednje strane ne izgubi na intenzitetu.
Nekoliko godina po objavljivanju, Holivud se bacio na posao filmske adaptacije ovog proznog dela, uposlio sjajnog Marlona Branda, Dina Martina, Montgomerija Klifta i Houp Leng, između ostalih. Šou nije nimalo bio oduševljen ovom adaptacijom, a stvari je posmatrao iz egzila pošto je zbog oštre kritike makartizma u knjizi "Troubled Air"(1951) bio prinuđen da emigrira u Evropu, seljakajući se između Francuske i Švajcarske, u kojoj je na kraju i umro 1984. godine u 71. godini života. Koliko mi je poznato, ni Otokar Keršovani niti bilo ko drugi u SFRJ nije štampao "Troubled Air".
U čemu je tajna spisateljskog umeća ruskog Jevrejina rođenog u Južnom Bronksu? Sudeći po "Mladim lavovima", to je pre svega intelektualno poštenje, opservatorska oštrina i neviđeno postojanje herca da se stvari prikažu onakvim kakve jesu. Priča koja na tri kontinenta prati Nemca Kristijana Distla te Amerikance Majkla Vitakera i Nou Akermana, Jevrejina čiji se životni putevi približavaju do konačnog susreta neizmerno je važna jer je u njoj delikatna ratna tema obrađena sa velikom dozom humanosti i potpunim odsustvom navijačke ideologije. Ko je čitao knjigu, a i gledao film, neće moći da se otme utisku da je upravo Nemac Distl (fenomenalni Marlon Brando) najsimpatičniji junak. Neodlučni Vitaker (Din Martin) i poreklom žigosani Akerman (Montgomeri Klift) takođe biju svoje personalne bitke, s tim da je Vitaker više metafizički orijentisan, dok je Akermanova borba svojevrsni sudar časti i opstanka.
Nažalost, scenario Edvarda Anhalta dao je za pravo Šou da bude nezadovoljan, s obzirom da je kraj u filmu potpuno holivudizovan tj. srećan, što je svetlosnim godinama daleko od oporog ukusa vitalnosti u ustima koji ostavlja knjiga. Bilo kako bilo, film je bio bioskopski hit, a svojevremeno je nominovan za Oskara u tri kategorije.
Sve ove činjenice govore da 160 minuta ovog ostvarenja nikako nije za bacanje, ali ako mene pitate, bolje uzmite knjigu u šake, uz dela Kurcija Malapartea najangažovaniji naslov koji se tiče II Svetskog rata.

Naomi Shelton and the Gospel Queens - What Have You Done, My Brother? (Dap Tone)

Baš se pre neko veče zapodenula rasprava oko udela crkve u savremenom životu. Zaključak je bio da je upliv umnogome prezrene institucije na život direktno minimalan, ali posredno kler je na nesreću miliona ateista i dalje itekako prisutan u njihovim žitijima. Više od pola tih stvari koje svakodnevno trpate u usta baš su sveštena lica smislila i(li) sačuvala od zaborava, a oni sa "boljim kartama" u rukama sudbine bi, na primer, mogli da se za početak upoznaju sa izvesnim Domom Perinjonom.
Iako jedan od retkih, nesumnjivih poznavalaca pop kulture u nas, protosinđel Jovan Ćulibrk na jednom mestu tvrdi da ista "u svojoj suštini zadrži antipravoslavni naboj", verujem da od samog Ćulibrka nema pozvanijeg apologete pop-kulturne duhovnosti. Stvari su kudikamo komplikovanije nego što to izgleda iz jednostavnih, crno-belih vizura. Da nema sumnje da je tako, i da su putevi Gospodnji nedokučivi upućuje nas storija debitantkinje sa cenjene etikete Dap Tone, Naomi Shelton.
Opšte je istorijsko mesto da je soul muzika još jedan od savremenih artefakata sa crkvenim štambiljem na sebi. U njegovim korenima je gospel, koji svoje ime duguje jevanđelju (dobroj vesti), svojevrsna potreba da se putem pesme (p)održi odnos sa Bogom. Naomi tu nije izuzetak, zajedno sa svojim sestrama redovno je u mladosti učestvovala u crkvenim pevačkim svetkovinama u rodnoj Alabami. Pre četrdeset godina je promenila mesto stanovanja i decenijama nastupala u zadimljenim njujorškim klubovima, strpljivo čekajući svoju šansu.

U 66. godini života dočekala je svoje ime na LP izdanju, objavljenom na etiketi koja je učinila poznatom još jednu pevačku divu Sharon Jones. Pre nekoliko godinam "resident" bend etikete, Dap-Kings, prepakovao je u talu sa producentom Markom Ronsonom soul za novi milenijum u ružnoj ambalaži koja se zove Amy Whinehouse. Posle toga, neki članovi benda učestvovali su u stvaranju prošlogodišnjeg diskografskog bisera Ala Greena.
Naravno, prisutni su i na ovoj ploči i to, imenom, nadimkom i prezimenom Tommy TNT Brenneck i Bosco Mann. Pojačani pijanistom Klifom Drajverom, muzičkim direktorom sastava i Džimijem Hilom, organistom, svi zajedno rutinski stvaraju sviračke preduslove za ispucavanje svih iskri pevačke pirotehnike Sheltonove. Iz svakog trenutka ove potpuno starinski producirane ploče, izbijaju decenije životnog i pevačkog iskustva umetnice u čijem je centru pogađate ko.
Sheltonova nema ambivalentan odnos sa Bogom kakav na primer karakteriše Nika Kejva. Za razliku od Australijanca, pevačica ga sa obe ruke grli bezrezevno afirmišući sreću i pozitivnost uprkos životnim preprekama koje nam svima stoje na putu.
Bili vi verujući ili ne, nemoguće je na ovom izdanju ne osetiti snagu duhovne predanosti, što će se na ovom mestu, u ovo doba besmislenog hedonizma, uvek beležiti kao plus. Rečnikom ekonomije, individua koje svojim delom istinski nešto predstavljaju uvek manjka.

The Hylozoists - L'Île De Sept Villes (Outside Music)

S obzirom na dešavanja u prethodnih desetak godina, moglo bi se reći da je Kanada jedno od ključnih mesta savremene muzičke scene, pogotovo njenog indie krila. Kvebečke post-rok trupe predvođene Godspeed You! Black Emperor utrle su put posut zvezdanom prašinom za miljenike miliona kao što su Broken Social Scene i, posebno, Arcade Fire.
U mozaičnom preseku kanadske indie ponude svoje počasno mesto ima i grupa Hylozoists iz Toronta koju predvodi multi-instrumentalista Paul Aucoin. Aucoin je grupu koja je svoje ime pozajmila od antičkog filosofskog učenja po kome je materija neodvojiva od duha, i vice versa, oformio 2000. godine i kroz nju su do sada prošla brojna imena sa vitalne kanadske scene. On sam je član grupe Sadies, a spisak članova, sadašnjih i nekadašnjih, otkriva pravu malu riznicu trenutne kanadske ponude: među sviračima je bilo i članova grupa Do Make Say Think, već pomenutih Broken Social Scene i npr. Weakarthans, da ne idemo previše u širinu.
Pošto smo ustanovili da su Hylozoists neka vrsta super-grupe, ne čudi maltene olimpijski ritam objavljivanja njihovih izdanja. L'Île De Sept Villes dolazi tri godine nakon dobro prihvaćenog La Fin du Monde, i treći je album u opusu grupe. Jedan kritičar je u prikazu ovog albuma duhovito ustanovio da je "za razliku od većeg dela kanadske scene na čijim izdanjima pevaju svi članovi benda, ovde reč o muzici u kojoj ne peva niko."
Iako je reč o jeftinoj dosetki, koja i nema baš puno utemeljenja u realnosti, tačno je da je L'Île De Sept Villes instrumentalni album koji u sebi sažima sentiment indie roka sa orekstriranim pop zvukom karakterističnim za šezdesete godine prošlog veka. Već sama po sebi, ta ideja je duboko elitistička i zahteva puno muzičke umešnosti. Srećom, Hylozoists su na terenu koji veoma dobro poznaju i njihov retro zvuk je sasvim na nivou standarda koji su ustanovili Australijanci Silver Ray. Brižljivo skockani aranžmani u sebi otkrivaju svu raskoš orkestracije, kojoj ton daju žičani prepleti i topli zvuk vibrafona.
Nesumnjivo je da muzika koju isporučuje ovaj bend ima u sebi dosta sinematičnog, pa ukoliko poželite da se u svojoj glavi leti provozate npr. Azurnom obalom, L'Île De Sept Villes je logičan izbor za putovanje (iz) snova.

The Red Giants - Chain Reaction: The EP (Rip.Smash)

Fanovima pravovernog hip hopa sa dužim stažom neizmerno je teško u poslednjih nekoliko godina da održe nivo kvaliteta muzike u svojim uređajima. Što je jasnije da je hip hop prodao dušu korporativnom đavolu, to je više mladih umetnika koji bi do slave prečicom: tako što će na svoj materijal nalepiti etiketu underground. Takav pristup otkriva rupe u njihovom obrazovanju: u hip hopu je bitno da budeš dobar a ne slavan.

Srećom, underground slično gerili nikada ne može biti potpuno poražen; slično Bejovim Autonomnim zonama on samo menja mesto i oblik, nikada i suštinu. Jedan u nizu primera validnosti ove teze je duet iz Sinsinatija The Red Giants.
Ekipu koju čine producent Brickbeats i MC Jermiside svojevremeno je u podzemnu orbitu izbacio debi objavljen 2006. godine, zgodno reklamiran kao "hip hop za ljude koji nemaju pištolje". Već na toj ploči organska Brickbeatova produkcija bila je vešto istkana tapiserija za Jermisideove logoreje koje su otkrivale snagu prirodnog, neiskompleksiranog uma jedinke koja je u urbanom okruženju neprestano u pokretu, drugim rečima: u konstantnoj akciji.
Posle tri godine, ova ekipa se nedavno vratila na scenu EP izdanjem, svojevrsnim uvodom u dugo očekivani dugosvirajući nastavak, koji je najavljen za iduću godinu. U svom već osobenom opuštenom i pozitivnom maniru, The Red Giants se kroz osam pesama sa uspehom okušavaju u različitim temama i podvrstama hip hop nasleđa. Tako opušteno-iscimani benger Turn It Up bez problem stoji uz svog mekanijeg parnjaka Ready, Set, Go, a mesta ima i za mekanije komade poput Perfect Match i Ah Yeah, Alright.
Novi EP zatiče duet kao umetnike koji pokazuju znake potpunog sazrevanja u svom izrazu, za koji ne treba sumnjati da će imati svoje poklonike među upućenijim hip hop glavama.

(download je besplatan)

Dubkasm - Transform I (Sufferah's Choice)

Pri kraju prve decenije novog milenijuma, dub je u sličnoj poziciji kao tehno. I dalje percipiran kao muzika budućnosti, njemu nikako da pođe za rukom da ostavi trag u sadašnjosti, svodeći gro manifestacija svog postojanja na bolju prošlost. Boljoj slici doprinose uticaji koji je ova muzika izvršila na druge žanrove, među kojima ima i nekih koji su nesumnjivo plod "inovativnosti" muzičke industrije (dub step).

Stoga, nije lako biti dub muzičar 2009. godine. To znaju i Digistep, Brazilac koji je tri godine živeo u Londonu i DJ Stryda, zaljubljenik u dub muziku iz Bristola i voditelj lokalne radio-emisije Sufferah's Choice. Njih dvojica su proletos pod imenom Dubkasm objavili prvenac koji bi mogao da pokaže put samozadovoljnom plemenu dubbera.
Transform I je znalačka stilska vežba koja pokriva sve varijacije dub muzike - od tradicionalnog roots zvuka, preko afričkih korena do modernijih tretiranja zvukova. Obilato korišćenje duvača i melodike se podrazumevaju, a tu je i devet različitih vokalnih solista - čiji koreni sežu od Brazila do Velike Britanije. Pevači ovoj transformaciji daju pitak lični pečat.
Kada smo već kod ličnog pečata, Dubkasm će ostati upamćeni kao prvi koji su na umešan i prirodan način uveli brazilsko muzičko nasleđe u dub. Samba i instrumentarijum poput berembua široj publici poznat sa čuvenog Sepulturinog albuma Roots nalazi svoje prirodno sazvučje u dub okruženju, čineći da nekadašnja studijska greška sa Jamajke uistinu poprimi međunarodni prefiks.
Svojim debijem, Dubkasm se pridružuju vitalnoj francuskoj sceni u misiji dub-relevantnosti u okvirima sadašnjice. Pozajmljujući ono najbolje iz tradicije, Digistep i DJ Stryda se prirodno nameću kao ljudi od kojih bi se u bliskoj budućnosti mogla očekivati još impresivnija zvučna putovanja.

King Sigh - Entering (Self Released)

Ono što je bar za mene najlepše na savremenoj instrumentalnoj sceni je to što se u moru izdanja koja su nalik jaje jajetu, uvek nađe mesta i za poneki neočekivani nebrušeni dijamant. Tačno je da je post rok prebrzo došao do generičkog određenja svog zvuka, a tačno je i da je u opticaju previše mućaka koji bi "mističnošću" da zabašure nedostatak talenta. Jedan od mogućih odgovora na ovakve tendencije stiže u vidu prvenca belgijskog sastava King Sigh.

Četvorka stiže iz sela koje se zove Scherpenheuvel, a priča ide da su basista i gitarista, pošto ih je bubnjar napustio, rešili da za svoju dušu snime osam pesama u kućnoj radinosti. Snimanje se odužilo, pošto su momci ostavljeni na cedilu baš zapeli da udovolje sebi. Kada je proces konačno bio gotov, bubnjar se vratio u bend kao gitarista, a pronađen je i novi bubnjar. Drugim rečima, ekipa spremna čeka nastavak sezone.
Glavni adut u raljama ovog debija je lako uočljiva fasciniranost samim sviranjem. Iz tog, debelo deficitarnog resursa proizašla je sviračka lakoća, pa se instrumentalna radost razlila i po notama ove ploče.
King Sigh ne gube previše vremena na stvaranje i dizanje atmosfere te se u tom smislu mogu definisati kao pop-post rock bend. Ipak, njihova audio-trpeza ne tavori ni u kom segmentu: brižljivo strukturisane pesme u sebi kriju preplete fragilnih i delikatnih emotivnih deonica sa čvršćim rokerskim zvukom koji navodi na pomisao da Belgijanci delimično pripadaju math/post-metal taboru. Kada se podvuče crta, dobijamo nepretenciozan i pitak album za ovo leto, kolekciju koja je u dovoljnoj meri opskrbljena pamtljivim i zaraznim melodijama.
Iako je post-rok u poslednje vreme operisan od žešćih stvaralačkih potresa, ploče poput ove ne dozvoljavaju da kvalitet ponude padne ispod zabrinjavajućih podeoka. Uostalom, album je dostupan za degustaciju.
Entering

Aluk Todolo - Finsternis (Utech)

Mistična francuska trojka Aluk Todolo ("Put predaka", termin preuzet iz drevne religije sa ostrva Sulawesi, Indonezija) krajem 2007. godine uzburkala je muzičko podzemlje svojom vizijom blek-kraut muzike na svom fantastičnom dugosvirajućem prvencu Descension. Nakon dve godine pauze, koje su umnogome doprinele u "popularisanju" rada grupe, stiže novo ostvarenje mračnjaka iz Grenobla.
Finsternis (mrak, pomračenje na nemačkom) je nesumnjivo teži album za varenje od svog prethodnika, a lako se daju prepoznati i nemale razlike. Iako svi članovi grupe potiču iz francuskog blek metal podzemlja, na ovoj ploči upadljivo je manje te vrste uticaja te nije teško prepoznati želju za daljom evolucijom u ozvučavanju mraka u ritualne svrhe, što je bez sumnje svrha postojanja ove grupe.
Ako bismo morali da nađemo jednu reč kojom bismo opisali ovaj album onda bi to bio pojam ogoljavanje. Monolitni i gotovo konstantni lenji ritam (ne znam koliko je baš kraut, osim tehnički) provlači se kroz čitavo trajanje ovog izdanja, a tmina biva ukrašena gitarskim improvizacijama u ambijentalnom/nojz ključu. Naravno, sve je isporučeno u lo-fi pravovernosti, ali sama tehnika snimanja nije ono oko čega će se slušalac zlopatiti na ovom terenu.
Aluk Todolo je i od ranije bio poznat kao bend koji je u stanju da isporuči gotovo fizičku neprijatnost u muzici, koja je, s druge strane bila kadra da se propne do veoma visokih estetskih dometa. Čini se da na Finsternis grupa nije do kraja uspela u tom naumu, pogotovo u prvoj, ambijentalnijoj polovini ploče. Opšti utisak se popravlja u poslednje dve teme, kada u igru uleće i nešto aktivnija (dosta distorzirana) gitara, no prava magija je više u domenu iščekivanja nego što je na ovom mestu zapravo uopšte ima.
Ipak, bilo bi em nepošteno em netačno & nepravedno oduzeti ovoj ploči bilo kakvu vrednost. Nje svakako ima, problem je samo što nije na onom nivou na koji nas je bend navikao, iako ne treba zaboraviti hrabrost u otiskivanju ka novim muzičkim teritorijama, koju će strpljiviji slušaoci znati da cene. Sledeće izdanje će nesumnjivo dati odgovor na pitanje koliko je još svetla u ovom mraku.
DeuxiemeContact

Mammoth – Lukas Moodysson (2009.)

Ovim novim filmom Lukas Moodysson je okrenuo novi list i sasvim promenio svoju estetiku.

U tri prethodna filma (Fucking Amal, Ljilja 4ever i Tillsammans), čuo se mudri i živi glas iz najcrvljivijih zapećaka globalizovanog sveta koji se, u malim Lukasovim kućama šepurio samo sa postera (npr.Morisija, od sveta poslatog da ucveli i teši mlade i u najdaljim zabitima) ili preko odjeka velikih svetskih promena (hipi pokret u domaćoj radinosti u filmu Tillsammans).

Sa Mamutom, Moodysson je zaglabao kosku. I to krtu, već olizanu od strane profi pasa – reditelja koji su plaćeni il se bar osećaju pozvanim od strane usiljene društvene svesti spram koje oblikuju svoje priče.

Nakon gledanja Mamuta, stiče se utisak da je Moodysson dobro naučio lekciju – kudi otuđenost, udri po korporaciji, dovedi u pitanje savremeno roditeljstvo, nek muž prevari ženu, a žena nek se rasplače u maloj sobi sa razglednicom Isusa što bdi nad Rio de Žaneirom, daj nek dva deteta, po principu ravnoteže eurokrema, delegiraju za crne i bele – jedno ima belu majku koja ppuno radi, pa nema kad da ga vodi u planetarijum, a drugo je daleko od svoje majke koja je emigrirala u Ameriku da bi brinula o tuđoj deci.

Nije problem jesu li ove priče istinite ili ne, već je problem što se priča priča iz jedne globalne, skoro statističke tačke pa Mamut, nalik filmu Babel, paradoksalno iz jednog džejmsbondovskog komoditeta (malo smo na Tajlandu, malo u Njujorku, usnimimo i slona – ima se može se) zbori o tobožnjoj otuđenosti i teskobi. Ovaj estetski luksuz koji sebi mogu da dozvole misleći holivudski i reditelji iz razvijenijih delova Evrope kad je rediteljima ranijih „teških drama“ (Bergmanu, Antonioniju) bila potrebna jedna ulica i par rasparanih čarapa da ostvare poentu – dosta oduzima na kredibilitetu novim velikim dramama kao lenjim i luksuznim jadikovkama. Jer, ako Moodysson pravi dramu o problemima komoditeta koji guši dobrostojeću američku porodicu i otuđuje njene članove, komocijom sa kojom je uradio Mamuta posežući za skupocenim i prenategnutim metaforama tipa olovka kojom gl. Lik potpisuje ugovor na milione dolara napravljena je od kosti davno ubijenog mamuta, i ne odmiče daleko od njih.

Priča o jednoj porodici visoke školske spreme, čiji su članovi zarobljeni u kulu od sopstvenih investicija pod kojom grcaju tražeći beg u neku novu priču bez stresa i obaveza, razvučena je po meridijanima nalik špijunskom filmu i svoje ne preterano originalne poente ostvaruje velikim, patetičnim zahvatima, ni malo nalik Moodyssonovom konkretnom i fokusiranom stavu prema pričama i njenim značenjima.

Otac odlazi na službeni put na kom, u roku od nedelju dana oseti zjapeću prazninu svog prebukiranog života, a majka shvati da je zapustila svoje dete i da ne ume da kuva, a dete shvati da je jedina osoba s kojom je blisko dadilja s Tajlanda, dadilja shvati da nije trebalo da napušta svoju decu da bi u Americi, čuvajući tuđu zaradila pare da podiže svoju.

Generalno, tokom celog filma svi nešto shvataju.

I sve što shvataju je ok i dobro je za njih da se trgnu, ali iako izgleda da je reditelj, pričajući ovakvu priču, došao do neke zaista duboke životne istine, on je zapravo pristao na društveno priznatu i kompromisnu ulogu umetnika – onaj status umetnika koji se, iako je ta vrsta govornika celom polisu odavno pala u komu, zarad nekih ćefova i dalje održava u životu. Jer, eto, treba imati i takav jedan film koji je zabrinut nad generalijama i kome su emigranti tek metafore za otuđenost, a depresija tek paleta za sivu boju na posteru za film, a ne konkretno stanje konkretnog čoveka (kako je to divno prigrljeno u filmu Kuća peska i magle).

Red je, a i onako je umetnički, da se pričaju priče o onome što se dešava i onome kome se to dešava, mesto što se, zarad spasa neke amorfne duše sveta, doniraju umetnički prilozi – jevanđelja koji zanemaruju ličnu kartu, krvu grupu i knedlu u grlu živog čoveka.

Novi čovek

Mada je u mnogo čemu grešio, a ponajviše u svom materijalizmu, Marks je ostao upamćen u istoriji kao tvorac čuvene formulacije po kojoj klasna svest određuje biće, a ne obrnuto. U uslovima opšteg kapitalističkog dikatata ova stara mudrost iznova se ukazuje pred očima u (ob)liku starešina, agenata sistema, ili jednostavno rečeno, nadređenih.
Svaka ideologija polazi iz neke suve apstrakcije ka konkretnosti, sa željom da po svojoj želji i nahođenju izmeni realnost. U tom naumu potrebni su joj ljudi koji su spremni da založe sebe zarad ideja. Posebno prefrigani i zloćudni tip srpskog kapitalizma koga u preovlađujućoj meri karakteriše javašluk, lenjost, nerad i nestručnost u ovom segmentu beleži vanredne uspehe: on je u rekordnom roku uspeo da stvori tip novog čoveka koji svet oko sebe gleda očima para-sistema.
Nadmorska visina koja dušu uzdiše sa prašnjavog tla ka položaju ima okrepljujući uticaj na istu: statusno osećanje ispunjenosti, neslućeni rast samopouzdanja, pogled na musavu okolinu kroz ružičaste naočare. Pošto kapitalizam počiva na pretpostavci postojanja linearnosti i dokazanog nedostatka osećaja mere, slično se dešava i sa karakterima koji su pristali da služe tiraninu., pošto mu se u svoj svojoj zakržljalosti duha dive, ma šta vam oni buntovno pričali. Ispunjenost smenjuje nadobudnost, samopouzdanje prerasta u oholost, želja za komforom povlači za sobom neutemeljenu narcisoidnost i razmaženost. Podmuklim mehanizmima dolazi se do krajnjeg cilja sistema: sterilizacije i pacifikacije jedinki čije bi nezadovoljstvo moglo biti potencijalno opasno po njegove temelje. I tako se vrtimo u krug, dok nam mafijaši sisaju krv.
Krhka i, budimo otvoreni, nepostojeća građa srpskog sistema otvara neslućeni prostor za improvizaciju. Kraljevi improvizacije uglavnom poziraju u foteljama, a ono malo časnih koji su do svojih pozicija došli svojim radnim kvalitetima služe kao ukras, kuriozitet, šara na koži pohlepnog tigra. Zahvaljujući svim ovim predispozicijama, krajnji proizvodi su nekurentni na tržištu, što povlači za sobom manjak novca, a to u krajnjoj liniji dovodi do povećanja ionako velikog nezadovoljstva.
Prihvatajući kapitalističku linearnost, i šefovi, novi ljudi, nošeni ambicijom ostvarenja statusnog uspeha koji je ništa drugo nego mutacija nekadašnje viteške časti uzimaju učešća u horu nezadovoljnika. Do juče manji od makovog zrna, oni sada o svemu imaju mišljenje, ne prezajući ni od njegovog agresivnog ispoljavanja po principu "ako ja mislim da je tako, mora da je tako". For the record, uglavnom nije tako. U sveopštoj igri mimikrije, najbolje drugarice carice Improvizacije, krivi toranj para-sistema u njihovoj osi simetrije izgleda pravo da pravlji ne može biti. A kako i ne bi, kada su oni u njegovom centru i imaju od njega koristi. Interes je sveto pismo ove religije bez Boga.
Pošto nema nikoga iznad njih, a sami sebi ne mogu dozvoliti uvredu da nateraju sami sebe da išta smisleno rade, budući da za tako nešto ni nemaju materijala, njihovo šefovanje se pervertira do neslućenih visina. Umesto rukovođenja, naši samopouzdani junaci upadaju u revolucionarnu zamku traženja tuđih grešaka i njihovom ekspresnom otklanjanju, "kako posao ne bi trpeo", iako isti taj posao ispašta zbog mutacije polažaja na kome su oni zaseli.
Nakon što su se probudili i umili i u ogledalo nekoliko desetina puta izgovorili "ja sam super", spremni su za dnevnu rutinu tiranije koja nikada ne traži grešku u sebi, već u drugima. Nedorasli um sve shvata na ličnom nivou, pa što bi ovaj bio izuzetak, on sebe vidi kroz radno mesto sa kojim se saobražava i pretvara u prevrtljivog monstruma koji ima jedne aršine za sebe, a drugi, pogađate hiljadu puta strožiji, za sve ostale. Umesto proizvodnje, stvaranja dobara ili kakve druge društveno-korisne aktivnosti, posao rukovodioca svodi se na permanentno peglanje sopstvenog imidža. U tu svrhu, on će, operisan od života, ukrasti sve ono što mu se čini da je kul sa ulice, koje se inače gadi, ali samo malo grebanje po površini njegove vizuelne kreacije će otkriti nedopustive pukotine - neproživljenost, njegovu Ahilovu petu.
Stepen razvijenosti jednog sistema može se proceniti i na osnovu nivoa izbrušenosti nivoa moći. Na domaćem podneblju, nalazi su katastrofalni i otkrivaju svu svoju malograđansku raskoš. Uspešan u svojim očima mora tu viziju na svaki način preneti i u zenice svih svojih podređenih kako bi on mogao da se posveti bogougodnostima kao što su paradiranje, završavanje privatnih poslova i gajenje raskalašno opuštene atmosfere dozvoljene dozvoljene samo odabranima... njima.
Kada stvari ne idu poželjnim tokom, sledi uterivanje discipline, beskrajna proizvodnja tenzije kao zgodni priručni surogat istinskog rada, za koji su inače nesposobni, jer do položaja na kome su se našli retko kad mogu da zahvale svojim sposobnostima, koje nikad neće propustiti da ih ne spomenu.
Preuzimajući sistemsko čulo vida, šefovi pacifikuju svoje zaposlene, mršte se na bilo kakav znak neraspoloženja, jer im nije jasno kako neko može da bude nesrećan u sistemu u kome su oni uspešni, iako će vam oni prvi održati lekciju da stvari ovde baš i nisu kakve bi trebalo da budu. U sveopštoj obnovi, njima ne pada na pamet da pođu od sebe, jer znate, nije dobro za imidž. A imidž je sve - u realnom nedostatku prave moći dobro je oponašati ga kao da ga ima u izobilju.
Posle dugog i teškog tabananja kroz nepristupačne terene besa, gneva, osećanja niže vrednosti i očaja, podređeni i nije toliko bespomoćan u susretu sa ovim tranzicionim čudom prirode kako bi se dalo pomisliti u prvi mah. Pre svega, takvi ljudi ne zaslužuju ništa osim podsmeha. Da se poslužimo Sertoovom terminologijom, oni imaju strategiju, vi imate taktiku. U ovoj borbi vi ste gerila, a dobra vest je da gerila nikada ne može biti potpuno poražena. To je snaga slabih.
Komunikaciju sa njima treba postaviti tako da kao da se vi nalazite u automobilu i sedite na zadnjem mestu, a "šef" je van vozila. Između vas je prozorsko staklo. U tom smislu, vi vidite da vam se on obraća ali ga ne čujete jer ste shvatili da nemate šta da čujete. To je fora koju sam video u jednom filmu u kome igra Madona i vraški je zgodan mehanizam za skidanje korporativnog sala. Vaše je da radite, a ne da se družite, bolje je da vi postavite tu granicu nego da gajite štetne iluzije o ljudskosti novog čoveka. Kako god on želeo da se predstavi, njegov cilj je uvek isti, i vas u njemu nema osim kao sredstva za njegovo, uvek privremeno, ispunjenje. I kao što svaki narkoman misli da su i svi ostali ljudi narkomani, tako i potkupljivi bosovi misle da su svi potkupljivi. U želji da vas fasciniraju, vodiće vas na hranu, činiće vam sitne usluge, obećavaće vam razne tehničke ugodnosti na radnom mestu poput korišćenja službenog vozila ili službenog telefona, kao poruku da ako budete dobri (radite posao umesto njih) možda jednog dana budete kao oni, cenjeni i uspešni. Idioti.
Zato nikada, ni u kom slučaju i ni pod kakvim uslovima ne budite nalik njima. To je ćorsokak moći u kome nema istinskog prodora, samo naslada (ne)učinjenim delima. Kao što neko na netu napisa: "Oduvek sam smatrao da je prostakluk uspeti u životu." Uostalom, i Marksov učitelj Hegel je odavno napisao onu priču o robu i gospodaru koja i dalje ima univerzalno važenje. Ničija nije gorela do zore, pa neće ni njihova, rasipnika lažne moći. Kao što reče Ruso: "Strpljenje je gorko, ali su njegovi plodovi slatki."

Their idea of success is all I detest I say forget it.
All the value today soon gets taken away. Don't they get it?
They think that happiness can be purchased,
I don't buy it anymore.

The people run to have some fun.
But their frowns give them away.
Give up the chase for a higher taste.
We found a better way.

They give me advice, But it won't suffice because they're blind men.
They're sophisticated, educated - still frustrated. I don't want to be like them.
An invitation to follow in your footsteps?
I don't buy it anymore.

A simple way to live your life, without worry or strife and no misgivings.
In harmony with all that be. It's plain to see that's how we should be living.
I heard your promises for the future.
I don't buy it anymore.