Za mnoge naše sugrađane, ali i za one koji to više nisu, današnji dan je sinonim za radost i sreću. Naime, tokom postojanja nekadašnje države, danas se slavio Titov rođendan, tzv. Dan mladosti. Štafeta mladosti, po uzoru na olimpijsku baklju, kružila je iz ruke u ruku razdraganih drugova i drugarica od Vardara pa do Triglava da bi na današnji dan, doživela svoju simboličku katarzu kada bi je neko od istaknutih trudbenika/ca uručio najvećem sinu naših naroda i narodnosti, koji bi se zatim obratio svojim obožavateljima (drugo nisi ni smeo da budeš) prigodnom govorancijom na nemuštoj mešavini slovenačkog i hrvatskog jezika.
Iz ovih nestvarnih slika selimo se u sadašnjost i vidimo da ni od druga Tita ni od njegove NOB nije ostalo ništa. Dobar političar, katastrofalan državnik, rok trajanja države na čijem je čelu bio 35 godina bio je u uskoj vezi sa njegovim rokom trajanja. Iako je dužina vladavine možda i najveći uspeh u turbulentnoj karijeri Josipa Broza, danas se, pogrešno smatra da toliko sedenje na vlasti pripada nekom prohujalom vremenu. Kao i svako „uvreženo“ shvatanje i ovo posustaje pred snagom činjenica – evo nekih Titovih parnjaka koji se i danas mogu podičiti činjenicom da iako hronološki gledano ne mogu da pariraju dostignuću mašinbravara iz Kumrovca, njihova vladavina ima apsolutističkih sličnosti sa onom koju je u šakama (jedna čak ukrašena misterioznim prstenom) nekada imao Maršal.
Pošto u nekima od nas tinja plam povratka na staro, nije zgoreg da se na današnji dan bliže upoznamo sa nekim zanimljivim ljudima, kojim je svima odreda zajedničko da su duže od deset godina na vlasti i/ili da praktično vuku sve konce u svojim državnim dvorištima.
Bumibol Adulade – Rama IX
Suveren Tajlanda je apsolutni rekorder među živima po vremenskom periodu koji provodi kao car ove jugoistočne azijske države. Naime, Adulade je na vlast došao nedugo posle Broza, 1946. godine i od tada neprekidno vrši svoju funkciju pod imenom Rama IX.
Reč je o prilično ambivalentnoj ličnosti, koja je markantna ne samo po vremenskoj dužini kraljevanja. Za one slabije upoznate u državna uređenja širom sveta, Tajland, iako monarhistički uređen, ima vladu i premijera, što oni koji redovnije čitaju novine znaju, budući da je nekadašnji premijer ove zemlje – tajkun u bekstvu Taksin Šinavatra nedavno punio novinske stupce zbog činjenice da je nekoliko godina unazad u prilici da putuje po svetu jer u svom posedu ima crnogorski pasoš. Šinavatra je bio prinuđen na bekstvo 2006. kada je posle mirnog puča vlast u ovoj zemlji preuzela vojna hunta.
U ovakvim nesređenim političkim prilikama, mnogi Tajlanđani vide svog monarha kao jedini čvrst stub države. I zaista, Rama IX je nebrojeno puta tokom svoje vladavine iskazao politički refleks, katkad i na prilično neuobičajen način. Što se tiče onih kojima Adulade nije po volji, preostaje im samo da drže jezik za zubima, pošto je u Tajlandu na snazi tzv. Lese majeste zakon, čija je suština sadržana u zabrani bilo kakve kritike njegovog visočanstva, pa čak i one na internetu, koji je pod stalnom prismotrom uvek budne tajlandske cenzure. Zakon je striktan i on se koristi kao sredstvo okaljavanja suparnika u optužbama zaraćenih političkih frakcija, a njegovu primenu osetili su i neki turisti, kao npr. Oliver Jufer, pijani Švajcarac kome je pre dve godine palo na pamet da crnom farbom ukalja monarhovo lice na plakatu. Da nije bilo Ramine milosti oličene u pomilovanju koje je nastupilo ni mesec dana po presudi, Jufer bi i dalje bio u zatvoru – pošto je osuđen na 10 godina zatvora.
To nije usamljeni Ramin akt pomilovanja – tajlandski kralj je povodom svog Dijamantskog jubileja (60 godina na vlasti) to uradio za još 25 hiljada osuđenika, a tokom cele godine jubilej je obeležen nizom propratnih svečanosti. Početkom 2007. zvanično je izdato saopštenje kojim je stavljena tačka na obeležavanje carskog jubileja i otpočela proslava Raminog 80. rođendana.
Osim što je zaljubljenik u jedrenje, Rama IX je i verovatno jedina krunisana glava koja ima svoj patent, i to za aerator (sprava za stvaranje veštačke kiše). Školovani je džez muzičar, svirao je između ostalih i sa Benijem Gudmenom, a u njegovoj svirci je uživao i predsednik SAD Lindon Džonson koji je kralja zamolio da za suprugu i njega 1967. svira u Beloj kući. Rama IX iza sebe ima nekoliko albuma, za koje je i komponovao numere, a istorija pamti i da je povremeno puštao svoje omiljene izvođače kao DJ na jednoj lokalnoj radio stanici.
Sa džezom se ne iscrpljuje Aduladeova sklonost ka umetnosti. On je 2002. napisao i jednu knjigu posvećenu njegovom psu. Knjiga se po ženki bakarne boje zove – Priča o Tong Daeng, i odmah je izazvala nemile scene i redove širom Tajlanda budući da se prvih 100 hiljada primeraka prodalo za samo nekoliko sati. Kralj je priču o vernosti njegovog psa iskoristio kao parabolu za brojna društvena pitanja koja u vreme krize i neizvesnosti muče njegove podanike. Osim dubokoumnih moralnih pouka, u knjizi se nalazi i rendgenski snimak Tong Daeng. Sjajno!
Časopis Forbs je prošle godine procenio kraljevo bogatstvo na 35 milijardi dolara, uglavnom u vlasništvu Kraljevskog biroa – institucije koja je oformljena radi kraljevog blagostanja. Iz svojih fondova, najvećih na svetu kada je reč o vladarima, Rama IX investira novac u kapitalne investicije. Stoga ne čudi da njegovo ime u prevodu sa Tai jezika znači „Snaga zemlje.“
Omar Bongo 
Predsednik Gabona je od svih nekrunisanih glava najduže u posedu vlasti – tačnije od 1967. Nedostatak krune u njegovom slučaju je krajnje nebitan – Bongo je faktički car ove afričke države.
Nedavno, ovaj vladar pokazao je neuobičajenu dozu ljudskosti za jednog političara – početak maja prošao je u vesti da Bongo zamrzava svoju predsedničku funkciju kako bi natenane oplakao svoju drugu ženu Edit, koja je preminula u martu u Maroku. Edit je ćerka kongoanskog (Republika Kongo) predsednika Denisa Sasua Nguesa, što dosta podseća na dinastičke brakove iz istorije Evrope. To je jedan od detalja koji otkriva i Bongov talenat u savladavanju veština tehnologije vlasti. Drugi koji upada u oči je da je Bongo svoje parče zemaljske kugle zaštitio od ratova – iako je u prilično nestabilnom okruženju mogao nemalo puta da se nađe u ratnom vihoru.
Umesto toga, Bongo se tokom svoje dugačke vladavine okrenuo gomilanju bogatstva. Zahvaljujući naftnim resursima, Gabon finansijski dobro stoji, iako se po infrastrukturi u zemlji to ne bi moglo reći. Zato je za predsednika sve pri ruci – čemu su kumovale i naftne, posebno francuske kompanije koje su sa ovim čovekom ulazile u unosne dilove. Zbog takvih poslića, Bongo je takođe u Francuskoj optuživan za korupciju i zloupotrebu položaja.
Ipak, u kapitalizmu nema previše mesta za pravdu jer pare ne smrde. Ovaj afrički autokrata ima u svom posedu prostrane apartmane u centru Pariza, brojne kompanije koje se nominalno vode na njegovu decu, i lepu kolekciju blindiranih automobila.
Kada je francusko pravosuđe pokušalo da dospe do Bonga, rečeno je „da je udar na njega, udar na institucije Gabona“. Tačnost ovih reči možemo naći u gabonskom ustavu, po kome, od 2003. godine, Bongo ima pravo da se kandiduje za predsednika onoliko puta koliko to bude želeo i mogao. Nedemokratski karakter njegove vladavine, slično Titovom, nije u fokusu američkih vlasti, te je tako ovaj konvertovani musliman (od 1973.) rado viđen gost u Vašingtonu, u kome je, u prijateljskom društvu Džordža Buša Juniora poslednji put boravio 2004. godine.
Pošto smo se u ovom prikazu najdugovečnijih vladara držali ljudi koji zaista vladaju svojim zemljama (uz izuzetak svazilendskog kralja Msvatija III), važeći sultan od Bruneja je druga i poslednja krunisana glava o kojoj ćemo pisati. Hasanal Bolkija je, nakon nezavršene prestižne britanske vojne škole, na vlasti od krunisanja 1968, pošto je njegov otac dobrovoljno abdicirao u njegovu korist. Od 1984. Brunei proglašava nezavisnost od britanske imperije čija je kolonija bio nekoliko stotina godina, te je od tada Bolkija i premijer, ministar odbrane i ministar finansija ovog poreskog raja u jugoistočnoj Aziji.
Kada se pomenu Brunei, odmah se misli na blagostanje, i to nije daleko od istine. Svaki građanin ima pravo na besplatno obrazovanje, zdravstvenu negu, olakšice na uzimanje zajmova, kupovinu kuće, goriva i hrane. U slučaju da za bolest nema mogućnosti za lečenje u samom Bruneiju (koji ima jedan od najbolje organizovanih sistema zdravstvene zaštite u Aziji), država plaća operaciju u inostranstvu.
Mogućnost za ovakve beneficije dolaze od lepih prihoda od nafte i nekretnina – sultan je vlasnik brojnih luksuznih hotela u okolnim zemljama kao što je Singapur. Ovaj pasionirani igrač poloa je za svoj 50. rođendan 1996. napravio žurku na kojoj je pevao Majkl Džekson. Prisustvovali su svi građani Bruneija i za njih je bilo obezbeđeno i iće i piće po principu „all inclusive“. Zbog toga ne čudi da se niko u ovoj državi deset godina kasnije nije bunio što je posle malih izmena u ustavu sultan postavljen iznad samog zakona.
Iako mu je država po površini mala, to mu ne smeta da u svom posedu ima između tri i šest hiljada automobila čija se vrednost procenjuje na nešto preko četiri milijarde dolara. Slično egipatskom predsedniku Mubaraku i Bolkija ima pilotsku dozvolu, a njegov Boing 747 oplemenjen je pozlaćenim nameštajem koji sam vredi oko tri miliona dolara. Materijalna vrednost čitavog aviona je 233 miliona dolara, i na njemu se, pretpostavljate, ne završava priča o sultanskoj floti.
Osim što sa uspehom vodi svoju državu duže od četiri decenije, Bolkija je i potentan muškarac. Ima dvanaestoro dece, ali mu je porodičnu idilu 2006. pokvario brat Džefri poznatiji kao „Plejboj princ“, što je nadimak koji dovoljno govori o njegovom načinu života. Njega je sultan optužio za proneveru više od 15 milijardi dolara. Porodični sukob je ipak rešen, posle malo vukljanja po britanskim sudovima, te sultan sad može da se na miru pozabavi decom u svojoj palati, zvanično najvećoj na svetu. Istan Nurul Iman se prostire na 200 hiljada kvadratnih metara, ima 1788 soba i 257 kupatila, a osim što je sultanska rezidencija, ujedno je i sedište brunejske vlade.
Vlast egipatskog predsednika traje 28 godina, i podseća na bogatsku faraonsku tradiciju slavne mediteransko-arapske države. Hosni Mubarak je školovani pilot, učio je kako se leti u Moskvi, pošto je u vreme oko Suecke krize i ostalih arapskih nepodopština tadašnji Sovjetski Savez našao prirodno savezništvo u Naserovom Egiptu. Ipak, u Mubarakovoj političkoj karijeri kao da vlada ona stara poslovica „mladost-ludost“, jer je ključna tačka stabilnosti njegovog političkog položaja bila odluka da se stavi na stranu SAD u prvom zalivskom ratu. Pošto se pokazao kao dobar globalni prognozer, nagrađen je otpisom dugova koji se procenjuju na čitavih 20 milijardi dolara.
Uz ove olakšice, Mubarak je, priča se, preživeo čak šest atentata. Prva četiri mandata dobio je zahvaljujući volji sopstvene skupštine, a za 2005. je spremio prve „demokratske“ izbore, na kojima je glatko osvojio još koju godinu na vlasti. To se posebno ne dopada radikalnije nastrojenim muslimanima, pa iako Mubarak važi za verbalnog prijatelja Palestine, sa tačke gledišta stabilnosti njegove vladavine, on mora da ima razumevanja za izraelske vojne akcije, pošto najveću pretnju svojoj vlasti vidi u formacijama poput Islamskog džihada, Islamske grupe i Muslimanske braće, a vrlo mu je poznato da je njegov predhodnik Sadat svoju vladavinu završio sa mecima u telu. Mubarak sigurno zna za rečenicu Sajida Kutba, jednog od najvećih (egipatskih) neo-islamističkih ideologa u 20. veku, koji stoji kao osnovni princip delovanja ovih grupa. Ona glasi: „Crvena smrt je bolja od crnog života“.
Stoga, svako ponašanje koje odudara od opšte prihvaćenog, potpada pod strogu lupu Mubarakovog aparata. Osim islamista i drugih političkih oponenata, na meti su i egipatski metalci. Zahvaljujući vanrednom stanju – koji je na snazi od početka Mubarakove vladavine, njegov represivni aparat ima širom odrešene ruke u prevenciji opasnosti – čovek u Egiptu može biti zatvoren bez objašnjenja, ostavljen u zatvoru na neograničeno vreme, bez suđenja.
Uprkos ovom oprezu, i pažljivom povlačenju poteza, Mubarakova vladavina svog najvećeg protivnika ima u korupciji. Pošto sam pre tri godine boravio u ovoj prelepoj zemlji, mogu i iz prve ruke da posvedočim da ova pošast vlada bukvalno svim porama egipatskog društva i da je de fakto legalizovana pošto je veoma javna.
Pošto je Mubarak prošle godine zakoračio u devetu deceniju života, mnogi smatraju da on već uveliko priprema teren za svog naslednika – sina Gamala, vidljivo moćnu političku figuru na sceni ove zemlje. Ipak, sudbina je modernom faraonu pre nekoliko dana nanela nizak udarac – njegov najstariji unuk Mohamed preminuo je u 12. godini.
Milo Đukanović
Na listama najdugovečnijih vladara Đukanovića nećete naći, što zbog menjanja funkcija, što zbog taktičkog iskoraka iz politike nakon proglašavanja crnogorske nezavisnosti 2006. kada je nakratko na čelo vlade ove zemlje došao malo poznati Željko Šturanović, koji je na toj poziciji proveo nešto manje od godinu i po dana, do februara 2008. kada se Đukanović vratio u politički život iz koga suštinski nikad nije ni odlazio.Najbolji Titov učenik ima samo 47 godina, a kada je prvi put postao premijer tadašnje SR Crne Gore nije imao ni punih 26. To govori o njegovom vanrednom političkom talentu po kome mu niko na ovim prostorima nije ravan. Jedan pogled u njegovu karijeru govori i o stepenu političkog oportunizma koji je u danima raspada SFRJ zavladao na ovim prosto rima i nema nameru da se u skorije vreme makne sa tog položaja.
Do 1996. Đukanović, zajedno sa Momirom Bulatovićem predstavlja veće Srbe od Srba i lojalne saveznike Miloševićeve oportunističke politike. Posle 1996. Đukanoviću je proradio politički nerv koji je nasledio od oca Radovana, sudije i istaknutog crnogorskog komuniste, koji ga je okrenuo od Miloševića. Pokojni predsednik SRJ imao je podršku Momira Bulatovića, pa je Milo rešio da se u novonastaloj situaciji obrati za pomoć svojim dojučerašnjim protivnicima – brojnim zapadnim političarima koji su u godinama koje su usledile znale da cene ovu Milovu odluku, praštajući mu razne nestašluke u cilju oslobađanja iz Slobinog fatalnog zagrljaja.
Nedugo pošto je preuzeo sve važne poluge vlasti, očistivši stranku, administraciju, radio, televiziju i dnevni list „Pobjeda“ od momirovskih elemenata, intenzivira se nezapamćeni šverc cigareta preko crnogorske teritorije. Da bi se stekao uvid u količine duvana koje su prolazile ovom republikom krajem prošlog veka dobro će poslužiti čini mi se Bulatovićeva tvrdnja da je cigareta u tom periodu bilo u tom obimu da je svaki građanin Crne Gore mogao da popuši 44 pakle dnevno. Pošto je prvi kapital obrnut, EU zatim dozvoljava da prvo nemačka marka a zatim i evro postane sredstvo plaćanja u Crnoj Gori.
Posle svrgavanja Miloševića, Đukanović ni najmanje nije bio zainteresovan za bilo kakvo partnerstvo sa svojim prijateljem Zoranom Đinđićem, praveći sve krupnije korake ka nezavisnosti do koje je došlo 2006. Kao i u prethodnim slučajevima nastanka država na SFRJ prostorima, referendumu je prethodio dobro uhodani scenario reinterpretacije istorijskih činjenica i svaljivanja svih nedaća ovog sveta na Beograd i njegovu hegemoniju.
Tako je nekadašnji saradnik „Balkanskog kasapina“ postao „Čuvar demokratskih tekovina“. U braku sa Lidijom ima 21 godinu starog sina Blaža, a njegov brat Aco, iako formalno nije u politici, važi za ve oma uticajnog „biznismena“ u balkanskim okvirima.
Milo Đukanović je završio Ekonomski fakultet u tadašnjem Titogradu, odsek turizam, a poznata je njegova ljubav prema košarci, koju je zahvaljući svojoj visini u mladosti igrao sa uspehom. Pošto se nije realizovao kao igrač, njegove ambicije u ovom sportu ostvaruju se kroz državno ulaganje u KK Budućnost, jedan od najuspešnijih sportskih klubova na Balkanu u poslednje dve decenije. Ta veza je toliko prisna i otvorena da su navijači istoimenog fudbalskog kluba na jednom meču izašli sa transparentom na kome su žalili što faktički kralj Crne Gore nema iste simpatije prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.
Da slika bude kompletna postarali su se brojni neljudski krici žrtava ovog predsednika, inače odraslog u sirotištu. Tortura je možda preblaga reč koja opisuje uzbekistansku političku praksu. Naime, u ovoj zemlji postoje zloglasni logori za zatvorenike koji su smešteni u pustinji u kojoj temperatura dostiže i 120 stepeni, što je nešto manje od temperature vode u kojoj se ti isti zatvorenici kuvaju. Karimov je iskoristio zapadnjačko poimanje razlike između verskog i sekularnog, prigrlio političku verziju islama, i krenuo u lov na neistomišljenike. Čak i brada kao simbol muslimanske vere može biti dovoljan razlog da završite iza rešetaka... i da vas onda pojede mrak – bilo da ste tučeni, tretirani elektro-šokovima, davljeni, silovani... to su samo neki od brojnih instrumenata Karimovljeve vlasti, kako navodi američka štampa.
Iako su njegove metode dobro poznate na Zapadu, rodnom mestu ljudskih prava, Karimovu je dar sa neba pao 11. septembra. Brže-bolje, on je odmah proglasio rat protiv terorizma i odmah utišao sve kritičare. Kao znak njegove lojalnosti, 800 zapadnih vojnika spremnih za Avganistan, čiji su tadašnji vladari Talibani, zajedno sa iranskim teokratskim vođama, Karimovljevi smrtni ideološki neprijatelji, našlo je svoju bazu u Uzbekistanu.
Kreg Marej, pisac knjige „Ubistvo u Samarkandu“ i ambasador Velike Britanije od 2002. do 2004. u Uzbekistanu, nije umeo da svojoj vladi objasni poriv za istinom koji ga je snašao u vreme pisanja ove knjige u kojoj se detaljno opisuje politički život u Uzbekistanu. Vlada je ekspresno reagovala i opozvala Mareja kao ambasadora u jednoj prijateljskoj i savezničkoj zemlji. Ipak, to je pokrenulo lavinu kritika upućenih Karimovu, kome je svega bilo dosta pa je 2005. otkazao gostoprimstvo svojim saveznicima u borbi protiv islamskih fundamentalista. To je dodatno oslabilo ionako uzaludnu zapadnu poziciju u Avganistanu, a Karimov se vrlo lako snašao u potrazi za novim saveznicima, te sada uživa podršku Kine i Rusije u okviru Šangajske organizacije za saradnju, globalnog igrača čija je pozicija svakim danom sve jača, a osnovni joj je cilj da u evroazijskom prostoru ograniči američki uticaj. Represija koju je Karimov ustanovio u cilju gušenja islamskih sentimenata je imala kontraproduktivan uticaj, te sve više mladih muslimana prilazi ekstremističkim grupama kojima nisu strane veštine po kojima su poznata njihova braća širom sveta.
Posebna zanimljivost je starija Islamova kćerka Gulnora, koja je godinama sa svojim mužem živela u Nju Džersiju, pa je vreme u SAD iskoristila i za sticanje harvardske diplome. Kada je shvatila da više ne voli svog često pijanog muža, Afganistanca sa američkim pasošem koji je na uzbekistansko tržište dopremao Koka kolu, za koga se udala sa 19 godina, a da ga je pre toga jednom videla, vratila se sa decom u Uzbekistan, a američki sud je za njom izdao poternicu zbog kidnapovanja dece. Osim diplome sa harvardskog odseka za političke nauke, Karimova se školovala i u drugim oblastima kao što su telekomunikacije, dizajn nakita, ekonomija i diplomatija, a našla je vremena i za svoju muzičku karijeru i to pod imenom GooGoosha, što je nadimak koji je skovao njen tata.
Brojna znanja pretočena su u razgranat biznis koji uključuje vođenje državnog mobilnog operatera, internet provajdera i firme koje se bave eksploatacijom zlata. Pre dve godine, Karimova je prodala firmu za mobilnu telefoniju ruskim partnerima i preorijentisala se na turistički sektor i biznis vezan za noćni život. Njen nadimak van porodičnih krugova je „Princeza Uzbekistana“.
Druga Islamova kćerka Lola nije toliko zainteresovana za biznis koliko za humanitarni rad. Pomaže mlade i siročiće, propagirajući među najmlađima sport i obrazovanje.
Slično Karimovu, i Nazarbaev je do mesta predsednika Kazahstana došao preko mesto generalnog sekretara komunističke partije ove nekadašnje sovjetske republike. Slično Karimovu, i njegovi rezultati na izborima imaju zavidan postotak ukupnih glasova – uvek preko 90 posto.Ovolika sličnost nije čudna jer su dvojica predsednika zajedno sa 2006. preminulim predsednikom Turkmenistana, ekscentričnim Saparmuratom Nijazovom činili svojevrstan trio-fantastiko bivših komunističkih aparatčika u centralnoj Aziji koji su uspeli da se održe na vlasti i posle pada Berlinskog zida. Slično Uzbekistanu, i u Kazahstanu se ne može govoriti o slobodi štampe, mišljenja i političkog angažovanja. Ali nasuprot Karimovu, Nazarbaev je mnogo sigurniji u svoju vlast pa se ne služi represivnim merama. U tome mu je pomoglo kreiranje tzv. višedimenzionalne međunarodne politike po kojoj Kazahstan ima podjednako dobre odnose i sa Kinom, i sa Rusijom, i sa SAD, i sa EU, i sa Izraelom, a ujedno je i pretežno muslimanska zemlja, u kojoj svi pričaju ruski jezik pošto ¼ stanovništva je upravo ruskog porekla.
Kao i ostale centralnoazijske diktature i Kazahstan ima značajne rezerve nafte i gasa, a zahvaljujući sovjetskom nasleđu je i nuklearna sila. Veliki profit od ovih prirodnih bogatstava je po svemu sudeći završio u Nazarbaevljeovom džepu, za koji se sumnja da je težak nekoliko milijardi dolara. Zahvaljujući dilu koji je predsednik napravio sa izraelskim biznismenom Aleksandrom Maškevičem te pare su deponovane na sigurne račune, a za uzvrat je na ovaj ili onaj način čitava četvrtina ukupne kazahtanske proizvodnje u rukama ovog bankara.
Meka a čvrsta Nursultanova ruka najbolje se može opisati u njegovim potezima vezanim za religiju, što je centralno pitanje vladavine svih nekadašnjih komunista. Iako je i on aktivni učesnik rata protiv terorizma, u isto vreme je i angažovan u islamizaciji svog imidža. Tokom svoje vladavine, renovirao je brojne džamije i izvršio versku obavezu hadžiluka, a ostaće upamćeno da je sedište svoje zemlje iz najveće ali pogranične Alma Ate premestio u središnju Astanu.
Pre dve godine izmenio je ustav tako da može biti izabran za predsednika onoliko puta koliko poželi, i ta klauzula je striktno ograničena na njegovu malenkost. U poslednjih nekoliko godina njegova politička karijera obeležena je borbom protiv korupcije.
Nursultan je otac tri kćerke koje su sve redom udate za bivše ili sadašnje kazahtanske ministre, biznismene ili ambasadore, ili pak njihove potomke. Najmlađa od njih, Alija je poznata poslovna žena za kazahtanske prilike.
Tan Šve
Priča o lideru mjanmarske vojne hunte dobar je primer za rušenje stereotipa o budizmu kao religiji mira. Na žalost, svaki sjaj ima i svoju senku i budizam tu nije izuzetak.Nekadašnji poštar se već 17 godina nalazi na čelu oružanih formacija koje se svrstavaju među najbrojnije na svetu. Od samih početaka nezavisnosti ove zemlje, izvojevane 1948. istorija pamti turbulencije izazvane potezima zaraćenih frakcija. Osnivač burmanske armije Aung San ubijen je od strane svojih političkih rivala. Dugo je ovom zemljom, dok se još zvala Burma upravljao još jedan vojnik – Ne Vin, čijom se smrću 1988. nakon pro-demokratskih demonstracija otvorio prostor za uvođenje višestrančaja.
Iako je na izborima 1990. pobedila Aung Sanova ćerka – Aung San Su Ći, vojska je poništila rezultate izbora i Ćijevu strpala u kućni pritvor. Godinu dana kasnije, ona je dobila Nobelovu nagradu za mir, dobitnica je brojnih drugih priznanja i neskriveni miljenik mirotvornih (i onih koji se za mirotvorne izdaju) širom sveta, posebno na Zapadu.
Kada je došao na vlast, Šve je nastavio sa politikom čvrste ruke, te je tako sloboda štampe u ovoj zemlji nezamisliva. General je promenio ime zemlje u Mjanmar, što brojne zapadne zemlje ne priznaju, i izmestio glavni grad iz najvećeg Jangona (nekadašnji Rangun) u Nej Pji Tau (valjda je ovo pravilan izgovor) što na burmanskom znači: „Kraljevski grad“. Burmansko Kraljevo je postalo prestonica pošto se nalazi u središtu ove, inače najveće zemlje azijskog jugoistoka, što je sa vojničke tačke gledišta protumačeno kao strateški plus.
Pošto je njegova vladavina ionako u senci zatočeništva Ćijeve, Šve se ni ne trudi mnogo na polju poboljšanja svog imidža. Retko se obraća naciji, na kašičicu daje izjave medijima, živi tiho i povučeno, daleko od javnosti, boreći se sa dijabetesom.
Njegovom lošem ugledu u javnosti, pojačani i demonstracijama budističkih sveštenika 2007, izazvali su snimci koji su procureli sa venčanja njegove ćerke Tang 2006, na kome se nemilice trošio šampanjac i uživalo u dijamantima. I sve to u zemlji koja grca u siromaštvu i koju je dve godine kasnije pogodio ciklon Nargis koji je odneo, kako se pretpostavlja, oko 146 hiljada života. Veran do kraja svojoj logici, Tan Šve ovom neprilikom nije dozvolio zapadnim humanitarcima da uđu u Mjanmar.
Kim Džong Il
Među pet poslednjih komunističkih oaza na svetu nalazi se i Severna Koreja, jedan od retkih preživelih relikata hladnog rata. Nakon što je višedecenijski otac nacije Kim Il Sung preminuo pre 15 godina, na njegovo mesto došao je njegov sin Kim Džong Il. U stvari, sin samo čuva mesto rezervisano za oca, koji je po korejskom ustavu „besmrtni predsednik“.I jedan i drugi su predmet obožavanja u izolovanoj, osiromašenoj zemlji. Neki kritičari otvoreno optužuju Ila za negovanje kulta ličnosti koji je, kao i njegovog oca, uzdigao na nivo božanstva.
Ipak godine njegove vlasti stanovnici Koreje ni izbliza neće pamtiti po rajskim motivima. Kim Džong Il je, usled posledica pada Berlinskog zida, sproveo u realnost političku doktrinu „Prvo vojska“, koja je kao svoj cilj proklamovala ublažavanje drastičnih posledica poplava koje su pogodile ovu osiromašenu zemlju. U Severnoj Koreji, čiji je grb inspirisan Lenjinovom mišlju da je „komunizam = elektrifikacija + vlast Sovjeta“, sve je u službi vojske, po ljudstvu četvrte sile na svetu, u kojoj slično Izraelu služe i muškarci i žene. Usled pogoršanja životnih prilika i ugroženosti od američke hegemonije, Kim Džong Il je znao da njegov opstanak na vlasti zavisi od sposobnosti da se dođe u posed atomske bombe. Čini se da je u tom naumu uspeo, pošto se Amerikanci služe isključivo diplomatskim sredstvima kako bi ga privoleli da se mane ćorava posla, što Ilu, naravno, ne pada na pamet.
I šta sve Amerikanci nisu činili zameniku „večnog vladara“ da popusti u svom naumu... Pošto se zna da je korejski vladar veliki ljubitelj košarke, Madlen Olbrajt mu je jednom prilikom donela loptu koju su potpisale najveće zvezde NBA lige.
Osim basketa, Kim Džong Il je vatreni filmofil, sa kolekcijom od preko 20 hiljada filmova. Koliko je njegova strast jaka govori i podatak da je 1978. po njegovom naređenju, korejska obaveštajna služba u Hong Kongu kidnapovala dva filmska radnika (glumicu i režisera) iz Južne Koreje koji su prema Ilovoj zamisli imali zadatak da poboljšaju severnokorejsku kinematografiju. Posle osam godina, bračni par je uspeo da pobegne u SAD. To je sigurno ražalostilo Ila, čiji su omiljeni filmovi Rambo, Petak 13, serijal o Godzili i Džejms Bondu, hongkonške akcije i bilo koji film sa Elizabet Tejlor. Pre tri godine, Kim Džong Il je „popravio scenario i bavio se produkcijom“ za jedan film.
U poslednje dve godine američki i zapadni obaveštajci tvrde da je Kim Džong Il smrtno bolestan, ali zbog vela misterije koji je generalni sekretar napravio oko sebe i svoje zemlje to nije zvanično potvrđeno. Njegov otac ima još jednog sina iz drugog braka – Kima Pjonga Ila, koji je trenutno ambasador Severne Koreje u Poljskoj.
Iz jednog braka i tri veze, Kim Džong Il ima ćerku i tri sina, od kojih je najmlađi Kim Džong Un (rođen 1983-4) već viđen za očevog naslednika. Poslednjih 30-ak godina, Kim Džong Il je u vezi sa svojom sekretaricom Kim Ok. Pošto se, kao i njegov pokojni otac, plaši letenja, na svoja, istina retka putovanja ide oklopnom železnicom. U njegovom vlasništvu nalazi se ukupno 17 rezidencija, u kojima Il rado provodi vreme za kompjuterom, najčešće na Internetu, za koji tvrdi da je ekspert, što je posebno zanimljivo ako se zna da je među retkima u Severnoj Koreji, ako ne i jedini kome je pristup Globalnoj mreži dozvoljen.
Aleksandar Lukašenko
Poslednji u nizu aktualnih lidera titoističke provinijencije je, kako se čini večiti, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, koji ove godine proslavlja 15 godina na vlasti. Prvi i za sada jedini predsednik ove bivše sovjetske republike rođen je pre 55 godina i odrastao je bez oca, pa su ga vršnjaci začikavali da je kopile. Završio je pedagogiju i poljoprivredu, služio u sovjetskoj vojsci kao graničar, a zatim postao direktor jednog poljoprivrednog dobra. U vreme raspada sovjetske imperije izabran je za deputata u beloruskom Vrhovnom veću i jedini je koji je glasao u tom telu protiv beloruske nezavisnosti.Na krilima populizma, obećao je rat protiv korupcije i mafije. Tom platformom je porazio svoje dobrano oblaćene rivale na prvim predsedničkim izborima 1994, i postao beloruski otac (bat’ka). Bat’ka gradi svoj imidž na temeljima priče o „čoveku iz naroda“, i zaista - popularnost koju ima može se u postotcima meriti brojevima koji krase izbore i druge dvojice kolega iz sovjetskog rejona koji su našli svoje mesto u ovom tekstu. Zbog toga je na Zapadu, sa kojim je, osim osnovanih sumnji o legitimnosti rezultata izbora, zaratio kada je isključivao struju, vodu i gas ambasadorskim rezidencijama s ciljem da ih premesti u manje zanimljive delove Minska, te dobio nadimak „Poslednji evropski dikator“. Kada je na jednim izborima dobio 86 % glasova, Lukašenko je izjavio da su „izbori namešteni i da taj broj nije tačan jer je za njega glasalo 93.5 % birača, ali su evropski zvaničnici primetili da to nisu „evropske brojke“, pa smo ih smanjili“....
Svoje političke protivnike vidi kao „teroriste i huligane“ „kojima treba zavrnuti šiju kao patkama“. Kaže da mu je svejedno „šta na Zapadu misle o njemu, jer mu je jedino bitno šta misli narod, zbog koga on nikada neće biti diktator, iako je autoritarni vladar“. I zaista, zahvaljujući ruskim donacijama jeftinog gasa i goriva koji u tranzitu ka Zapadu prelaze i Belorusiju, koja se ugrađuje u profitnu jednačinu, Lukašenko je svojoj državi obezbedio ekonomski rast, plate stižu na vreme i to je ono što je Belorusima najvažnije. Tranzicioni kič u vidu različitih turbo-folk modela vrednosti, koji ide u paru sa ekonomskom liberalizacijom tako je zaobišao ovu zemlju.
Lukašenko ima dva sina iz prvog braka, i još jednog sinčića sa ljubavnicom čiji identitet nije poznat. Sa tim najmlađim potomkom pre mesec dana je bio u Vatikanu i tako prekinuo decenijsku izolaciju na Zapadu. Od kada se Gruzija prošle godine opekla na ruskoj vatri, Belorusija se našla u centru novog geopolitičkog žarišta, pa su u tom kontekstu sa Zapada krenuli neki povoljniji signali ka Lukašenku, čija je pozicija došla u pitanje nakon što su mu Rusi, sa kojima je u uniji od prvih godina svoje vladavine, udvostručili cenu energenata. Lukašenko je na ove migove odgovorio oslobađanjem svih političkih zatvorenika, te ostaje da se vidi da li će čovek koji je zdušno bio uz Slobodana Miloševića i Sadama Huseina, na kraju potpuno promeniti dres.
Lukašenko je opsednut „zapadnom zaverom“ protiv njega koja je posebno kulminirala tokom pada vrednosti beloruske rublje i zimske Olimpijade u Naganu 1998. kada je optužio Zapad da želi da sprovede „potpunu izolaciju Belorusije“. U najmanju ruku, njegove tvrdnje možemo prihvatiti kao osnovane pošto mu je 1995. prilepljeno da je veličao Hitlera, a pre dve godine zamereno zbog navodnog oštrijeg tona prema Jevrejima. Kasnije se ispostavilo da su te tvrdnje ili loše prevedene ili navedene van konteksta.
Sa druge strane, doživeo je počasti na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, na Kubi i u Libiji, a u poslednje vreme nije krio svoje oduševljenje tipom populističkog socijalizma koji krasi vladavinu Uga Čaveza. Predsednik je beloruskog olimpijskog komiteta, drži pod kontrolom centralnu banku i, što se da pretpostaviti, nema zakonskih prepreka na broj kandidatura za mesto na kome se trenutno nalazi.
Za sam kraj, posle više od 30 hiljada slovnih znakova sa razmacima, iskoristimo ovu priliku da još jednom sahranimo ideju jugoslovenstva, zapušavajući istovremeno usta svima onima koji misle da metalci ne znaju da naprave perfektnu političku pesmu.
A plan of dignity and balance for all.
Political breakthrough, euphorias high.
More borrowed money, more borrowed time.
Backed in a corner, caught up in the race.
Means to an end ended in disgrace.
Perspective is lost in the spirit of the chase.
/chorus/
Foreclosure of a dream,
Those visions never seen,
Until all is lost,
Personal holocaust.
Foreclosure of a dream.
Barren land that once filled a need,
Are worthless now, dead without a deed.
Slipping away from an iron grip,
Natures scales are forced to tip,
The heartland cries, loss of all pride.
To leave aint believing, so try and be tried.
Insufficient funds, insanity and suicide.
/chorus/
Now with new hope some will be proud.
This is no hoax, no one pushed out.
Receive a reprieve and be a pioneer.
Break new ground of a new frontier.
New ideas will surely get by.
No deed, or dividend. some may ask why?
Youll find the solution, the answers in the sky.
Rise so high, yet so far to fall.
A plan of dignity and balance for all.
Political breakthrough, euphorias high.
More borrowed money, more borrowed time.
/chorus/
Holocaust
Постови
1 коментар:
Vala si ih podmladio!:) a pomalja se iz ovog teksta i tekst o poznatim potomcima vladara, gde su i šta rade. alal vera!
Постави коментар