A Place To Bury Strangers - Exploding Head (Mute)

Čitavo muzičko podzemlje raštrkano po netu se uzburkalo kada je pre dve godine svetlost dana ugledao debi njujorškog sastava A Place To Bury Strangers. Američko poreklo benda nije bilo prepreka za postizanje cilja koji je bio britanski po svom muzičkom usmerenju: APTBS su se na svom prvencu našli tačno posred duži koju su svojim stvaralaštvom iscrtali Jesus & Mary Chain i My Bloody Valentine.
Naravno, audiofili znaju da se etiketa noise sama po sebi lepi na pomen ova dva sastava (lepe se i neke druge, naravno) a bend u svom predvodniku Oliveru Ackermannu ima i tajno ubojito oružje. Ackermann je baja koji u svojoj malenoj firmi Death by Audio stvara gitarske efekte koje zatim valja svojim kolegama iz široke lepeze bendova (od U2 preko Lightning Bolt do Wilco!), šireći zarazu buke i na druge. Zahvaljujući njemu, bend je za potrebe nove ploče koji je pre mesec i po dana procureo na net iako se u prodaji očekuje tek početkom oktobra prešao sa omalene izdavačke kuće Killer Pump na veliki Mute.
Pa šta, rekli bi neki večito izgubljeni u osamdesetim, i Mute je super kuća. Možda je nekada i bila, glasi odgovor, iako ja baš i nisam ljubitelj tog zvuka, ali je važnija činjenica da je od 2002. njen vlasnik diskografski gigant EMI. Očigledno je da etiketa polaže velike nade u bend, čim album toliko dugo već stoji u šteku.
Iako je pomalo em teško em nezahvalno prognozirati, APTBS, po svoj prilici, neće zapaliti svet sa Exploding Head iako je reč o kolekciji koju ne bi trebalo olako otpisivati pošto je na njoj nekoliko veoma dobrih i zaraznih noise pop pesama sa hit potencijalom. Tu pre svega mislim na prvi singl In Your Heart, koji kao da je kidnapovan iz 1986. i teleportovan u sadašnjicu. I druge pesme iz prvog dela ploče takođe zaslužuju sve pohvale koji širi reference albuma i na grupu New Order (npr. primetno po bas liniji u pesmi Keep Slipping Away), ali sa središnjom Ego Death, grafik kvaliteta ovog izdanja pada na najnižu tačku. Srećom, Ackermann i društvo, iako su u tekstovima orijentisani na čemerne interakcije ljubavnog tipa, nalaze snage da se uzdignu iz pepela i finiširaju album u zadovoljavajućem maniru.
Glavna zamerka ovoj ploči, koja može da vam se svidi na prvo slušanje a onda da potpuno zaboravite na nju, je stilske prirode i tiče se odluke benda da što vernije podražavaju svoje uzore bez stvaranja sazvučja veće originalnosti. To je Ahilova peta Eksplodirajuće glave, za koju, kada se podvuče crta, može da se zaključi da pre predstavlja prijatno putovanje u mladost za fana u solidnim tridesetim, nego što poseduje moć da natera dete rođeno npr. 1994. da uzme gitaru u ruke i osnuje bend.