Tako to biva u životu: najviše te razočaraju oni od kojih si to najmanje očekivao. Prvo nas je Tobacco počastio kolekcijom lako zaboravljivih tema, ali to nije ništa u odnosu na ono što nam je priredio Metaform.
Čovek koji je 2008. izbacio fantastično brižljivi Standing on the Shoulders of Giants (u međuvremenu izbacio još jedan skup traka korektnog (ne i odličnog) kvaliteta plus mash-up EP pride) je odlučio da siđe s krkača giganata i procunja malo sam. Ponovio mu se scenario koji smo već čitali sa usana likova koji se zovu DJ Shadow i RJD2, slavnih prethodnika u baštinjenju hip hop/trip hop atara. Ali, nijedan od ove dvojice nije baš ovoliko ljosnuo kao Metaform.
Dečko se potpuno izgubio u električnoj izmaglici. Bilo je ranije velikih umetnika koji su uspevali da redefinišu sebe i na taj način izgrade velika imena. Metaform nije jedan od njih. Uspavan na lovorikama pobranih povodom sjajnog debija, on je počinio fatalnu grešku prestanka oslanjanja na instinkte.
Electric Mist je obeležen kao izdanje koje pati od usuda lošeg tajminga. Autotune u 2010. nije baš dobra ideja. Ovaj iritantni efekat "poboljšavanja" glasa je postao brusnica recentne produkcije - ima ga tamo i gde treba i gde ne treba. Electric Mist je njegovo stovarište. Sve pršti od alijeniranih glasova i cheesy ugođaja, karakterističnih za indie hits večeri. Prvo pomislite, jebote, možda se lik zajebava, sad će da se trgne, a Metaform vas zajebe tako što vas dodatno isprska idućom numerom, ljigavijom od svih pre nje. I onda se dođe do zaključka da je baja ozbiljan, i da je samim tim svaki idući potrošeni sekund na slušanje ove ploče unapred izgubljena misija.
Baš baš veliki blam.
Electric Eyes
Čovek koji je 2008. izbacio fantastično brižljivi Standing on the Shoulders of Giants (u međuvremenu izbacio još jedan skup traka korektnog (ne i odličnog) kvaliteta plus mash-up EP pride) je odlučio da siđe s krkača giganata i procunja malo sam. Ponovio mu se scenario koji smo već čitali sa usana likova koji se zovu DJ Shadow i RJD2, slavnih prethodnika u baštinjenju hip hop/trip hop atara. Ali, nijedan od ove dvojice nije baš ovoliko ljosnuo kao Metaform.
Dečko se potpuno izgubio u električnoj izmaglici. Bilo je ranije velikih umetnika koji su uspevali da redefinišu sebe i na taj način izgrade velika imena. Metaform nije jedan od njih. Uspavan na lovorikama pobranih povodom sjajnog debija, on je počinio fatalnu grešku prestanka oslanjanja na instinkte.
Electric Mist je obeležen kao izdanje koje pati od usuda lošeg tajminga. Autotune u 2010. nije baš dobra ideja. Ovaj iritantni efekat "poboljšavanja" glasa je postao brusnica recentne produkcije - ima ga tamo i gde treba i gde ne treba. Electric Mist je njegovo stovarište. Sve pršti od alijeniranih glasova i cheesy ugođaja, karakterističnih za indie hits večeri. Prvo pomislite, jebote, možda se lik zajebava, sad će da se trgne, a Metaform vas zajebe tako što vas dodatno isprska idućom numerom, ljigavijom od svih pre nje. I onda se dođe do zaključka da je baja ozbiljan, i da je samim tim svaki idući potrošeni sekund na slušanje ove ploče unapred izgubljena misija.
Baš baš veliki blam.
Electric Eyes
Постови
1 коментар:
čim se to meni onda svidelo, trebalo je da znamo da ne sluti na dobro :))
Постави коментар