Priča oko ovog zapanjujućeg izdanja počinje u trenutku kada je prošle godine britanski prog rok bend Sons of Alpha Centauri odlučio da producentsku palicu za potrebe snimanja novog albuma preuzme Gary Arce. Gary... ko?
Čitaoci i čitateljke, Gary Arce je legenda rok muzike, jedna od onih krucijalnih hodajućih storija koje svoju egzistenciju provode na margini iako im je po kvalitetu mesto u samoj njenoj središnjici. Kao vođa grupe Yawning Man, Arce je jedan od najzaslužnijih ljudi za stvaranje tzv. desert rock scene okupljene u peščanim bespućima u čijem je centru kalifornijski grad Palm Springs. Imena bendova koji potiču sa ove scene dovoljni su da zalede krv u žilama svakog poznavaoca rok muzike: Thin White Rope, Fu Manchu, Kyuss, Nebula, Karma to Burn, Unida, Queens of the Stone Age, Eagles of Death Metal...
Među svim ovim muzičarima vlada nepodeljeno uverenje da je Yawning Man najbolji bend iz ovog kružoka, grupa sa nemerljivim uticajem na ostale. Ritual provere kredibilnosti kod publike bio je jednostavan: oprema i ozvučenje bi se dovezli u pustaru, ulaz bi bio džabe, muzičari bi se uključili i ako ih publika ne bi oterala, to bi značilo da vrede. No za razliku od nekih svojih kolega koji su se sasvim lepo snašli u muzičkom biznisu, Yawning Man kao da je tokom prve dve decenije postojanja bio pod nekom kletvom nemogućnosti objavljivanja studijskog izdanja. Konačno, 2005. godine, posle 19 godina postojanja, prvo je izašao LP Rock Formations, a zatim i EP Pot Head za špansku etiketu Alone. Tri godine kasnije, australijska kuća Lexicon Devil (nazvana po pesmi kalifornijskih pank rok legendi Germs, čime se simbolično zatvara geografski krug ove diskofilske odiseje) objavila je oba ova izdanja na jednom nosaču zvuka koji je nazvan Vista Point.
Sons of Alpha Centauri su bili očigledno upoznati sa ovom pričom kada su zvali Arcea da im producira ploču. Gary je stigao u Britaniju i počeo sa radom. U toku snimanja desilo se nešto čudno: Arce je toliko uticao na SOAC da su svi naprečac odlučili da novi album izađe pod zgodno složenim imenom Yawning Sons. Upaljena vatra je lako dovukla i druge, zanimljive goste: uvodnu Ghostship-Deadwater peva Wendy Rae Fowler, bivša žena lidera grupa Screaming Trees, a svoje mesto pod suncem našli su i Mario Lalli iz još jednog Palm Desert banda Fatso Jetson i Scott Reeder, stari znanac iz stoner rock legendi Kyuss.
Iako je Desert rock scena ključno mesto nastajanja tzv. stoner rocka, Yawning Man su pod uticajem raznoraznih opijata predstavljali njeno psihedelično krilo. Najpribližniji, dakako uslovan opis njihove muzike bio bi da YM svira muziku koja je svetlija, suncem opaljena verzija kasnijeg (prilično mračnog) opusa grupe Earth, dok su Sons of Alpha Centauri britanska stoner rok grupa nepovratno zaljubljena u moć rifa. Ceremony to the Sunset je prelepa, vanvremenska ploča, na kojoj instrumenti u rukama prekaljenih muzičara uspevaju da izraze najtananije emocije i mekotu ljudske duše. Odmetnička Meadows ima svog instrumentalnog parnjaka u predivnoj Tomahawk Watercress, dok se album završava u lelujavom gasu poletne Japanese Gardens, koja za razliku od ostalih pesama na ploči ima nešto čvršću strukturu. Svako novo slušanje iznova otkriva detalje i nijanse koji svedoče sa koliko je ljubavi i pažnje ova ploča snimljena.
Kad je sve tako lepo & krasno, jasno je da ovo izdanje ne može da dosadi. Bez sumnje u top50 za ovu godine, verovatno i u top10.
Čitaoci i čitateljke, Gary Arce je legenda rok muzike, jedna od onih krucijalnih hodajućih storija koje svoju egzistenciju provode na margini iako im je po kvalitetu mesto u samoj njenoj središnjici. Kao vođa grupe Yawning Man, Arce je jedan od najzaslužnijih ljudi za stvaranje tzv. desert rock scene okupljene u peščanim bespućima u čijem je centru kalifornijski grad Palm Springs. Imena bendova koji potiču sa ove scene dovoljni su da zalede krv u žilama svakog poznavaoca rok muzike: Thin White Rope, Fu Manchu, Kyuss, Nebula, Karma to Burn, Unida, Queens of the Stone Age, Eagles of Death Metal...
Među svim ovim muzičarima vlada nepodeljeno uverenje da je Yawning Man najbolji bend iz ovog kružoka, grupa sa nemerljivim uticajem na ostale. Ritual provere kredibilnosti kod publike bio je jednostavan: oprema i ozvučenje bi se dovezli u pustaru, ulaz bi bio džabe, muzičari bi se uključili i ako ih publika ne bi oterala, to bi značilo da vrede. No za razliku od nekih svojih kolega koji su se sasvim lepo snašli u muzičkom biznisu, Yawning Man kao da je tokom prve dve decenije postojanja bio pod nekom kletvom nemogućnosti objavljivanja studijskog izdanja. Konačno, 2005. godine, posle 19 godina postojanja, prvo je izašao LP Rock Formations, a zatim i EP Pot Head za špansku etiketu Alone. Tri godine kasnije, australijska kuća Lexicon Devil (nazvana po pesmi kalifornijskih pank rok legendi Germs, čime se simbolično zatvara geografski krug ove diskofilske odiseje) objavila je oba ova izdanja na jednom nosaču zvuka koji je nazvan Vista Point.
Sons of Alpha Centauri su bili očigledno upoznati sa ovom pričom kada su zvali Arcea da im producira ploču. Gary je stigao u Britaniju i počeo sa radom. U toku snimanja desilo se nešto čudno: Arce je toliko uticao na SOAC da su svi naprečac odlučili da novi album izađe pod zgodno složenim imenom Yawning Sons. Upaljena vatra je lako dovukla i druge, zanimljive goste: uvodnu Ghostship-Deadwater peva Wendy Rae Fowler, bivša žena lidera grupa Screaming Trees, a svoje mesto pod suncem našli su i Mario Lalli iz još jednog Palm Desert banda Fatso Jetson i Scott Reeder, stari znanac iz stoner rock legendi Kyuss.
Iako je Desert rock scena ključno mesto nastajanja tzv. stoner rocka, Yawning Man su pod uticajem raznoraznih opijata predstavljali njeno psihedelično krilo. Najpribližniji, dakako uslovan opis njihove muzike bio bi da YM svira muziku koja je svetlija, suncem opaljena verzija kasnijeg (prilično mračnog) opusa grupe Earth, dok su Sons of Alpha Centauri britanska stoner rok grupa nepovratno zaljubljena u moć rifa. Ceremony to the Sunset je prelepa, vanvremenska ploča, na kojoj instrumenti u rukama prekaljenih muzičara uspevaju da izraze najtananije emocije i mekotu ljudske duše. Odmetnička Meadows ima svog instrumentalnog parnjaka u predivnoj Tomahawk Watercress, dok se album završava u lelujavom gasu poletne Japanese Gardens, koja za razliku od ostalih pesama na ploči ima nešto čvršću strukturu. Svako novo slušanje iznova otkriva detalje i nijanse koji svedoče sa koliko je ljubavi i pažnje ova ploča snimljena.
Kad je sve tako lepo & krasno, jasno je da ovo izdanje ne može da dosadi. Bez sumnje u top50 za ovu godine, verovatno i u top10.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар