Pyhän kirjan varjo (Arto Halonen, 2007)

Već smo u Titovcima ovlaš obznanili fascinaciju dalekim Turkmenistanom i njegovim besmrtnim vođom, u najmanju ruku ekscentričnim Saparmuratom Nijazovim. Ova nekadašnja sovjetska republika, a sada centralnoazijska država (indikativno je to da Turkmenistan nije želeo nezavisnost i poslednji je ostvario to pravo u SSSR okvirima), važi za jednu od tri najrepresivnije države posmatrano iz ugla "ljudskih prava". Omiljeni "moralni" instrument najveće zapadne sile ipak se uglavnom prećutkuje u svetskoj (čitaj zapadnoj) javnosti. Razlog je jednostavan: nafta i gas. Upravo iz ove države, koju naseljava oko pet miliona muslimana, se crpu ova dva izvora energije. Preko Rusije (tačnije Gaspromnjefta) stižu do potrošača na Starom kontinentu. Da biznis, onaj krupni pogotovo, nema moralnih obzira svedoči film Arta Halonena - Senka svete knjige.

Naslov nije izabran slučajno jer je "gvozdena pesnica" Nijazov Turkmenbaši ("otac svih Turkmena") (čovek koji inače ima mnogo "poštovalaca u Srbiji, čak se i jedan, čini mi se novosadski, bend nazvao po njemu) ujedno i pisac "Ruhname", knjige koja nudi spiritualni orijentir svakom Turkmenu, hteo on to ili ne. Deca u školama su primorana da uče Ruhnamu naizust, znanje iz ove oblasti se traži i pri upisu u srednje škole i fakultete, čak i pri polaganju vozačkog. Ovaj "apsurdni miks istorije i mitologije u kome piše da su Turkmeni zapravo prvi ljudi na svetu" ima čak i poseban institut na kome se izučava drevna mudrost sadržana u njemu, a sve to u zemlji u kojoj nema interneta, cirkusa, opere, bioskopa, biblioteka na selu, zabranjeno je pevanje na plejbek, kopiranje ključeva, duge kose i brade i  video igre, a lekari su polagali zakletvu predsedniku (ujedno i šefu vlade) umesto Hipokratu. Nijazov, megaloman željan da postane 13. prorok sveta, je u svom reformističkom naumu stigao i da redizajnira kalendar (septembar je postao mesec Ruhname) i životna doba (on se u vreme pisanja Ruhname nalazio u "dobu inspiracije") pa čak i jezik (pa se tako hleb sad zove po njegovoj majci). Njegove zlatne biste i portreti krase ulice Ašhabada (ili Ašgabata, na persijskom "grad ljubavi"), a zlaćani profil dragog i voljenog predsednika je ujedno i logotip državne TV stanice. Uprkos svom ovom bizarnom ludilu (paralele sa domaćim terenom se same od sebe nameću) koje donosi i neko perverzno poštovanje prema Saparmuratu, Ruhnama je prevedena na više od 40 jezika. Kako i zašto su pitanja na koje pokušava da odgovori ovaj film.

Ukratko, ako ste šef neke dobrostojeće kompanije (Bouyges, Caterpillar, John Deer, Daimler-Chrysler, posebno užasni Siemens - firma koja valja sofisticirane uređaje za prisluškivanje i nadzor) i želite da proširite svoje aktivnosti na atraktivno ali zatvoreno turkmensko tržište - to najlakše možete učiniti tako što ćete prevesti Ruhnamu na svoj jezik. Cilj opravdava sredstva, a cilj je uvek i svuda profit. Prvi koji je probio led je turski biznismen Ahmet Čalik koji je ubrzo, zajedno sa unosnim graditeljskim dilovima u džepu, postao i jedan od Nijazovljevih ministara. Njih dvojica su razvili toliko senzibilan odnos da je Čalik predsedniku za jedan rođendan poklonio ogromnu statuu Ruhname koja se svakog dana otvara pod uglom od 37 stepeni, a unutar sebe sadrži displej sa probranim citatima iz knjige, sa sve dečicom koja sa na otkrivanju ovog graditeljskog čuda pevala sumanute pesmice u čast predsednika. Prosvetiteljski ideal je bar na turkmenskom tlu ostvaren, a Čalikov primer sledili su mnogi drugi biznismeni te je tako Ruhnama postala deo svetske baštine od Hrvatske i Mađarske, preko Nemačke i Francuske do SAD koji grade Ašhabad tako da on predstavlja raj na zemlji, mesto brojnih (arhitektonski rečeno) skandinavsko-arapskih građevina od kojih zastaje dah, velelepnih fontana usred pustinje, gde je nafta jeftinija od vode, zemlji u kojoj 60 % ljudi nema posao (dakle, centralnoazijska varijanta Svazilenda), politički protivnici/neistomišljenici se nemilosrdno terorišu pod optužbama za terorizam, što je staljinistička tehnologija vlasti posebno popularna i danas u sovjetskoj Centralnoj Aziji.

Uz obilje egzotičnih informacija o ovoj čudesnoj zemlji, Pyhän kirjan varjo je važan dokument za razumevanje sveta u kome živimo, zato što prikazuje, doduše nesvesno, i drugu stranu demokratske medalje - njegove pravdom naoružane tvorce. I Finac Halonen i Amerikanac Frejžer se u svom raskrinkavanju zapadnjačke korporativne podrške imućnoj azijskoj tiraniji drže one zapenušane, jednodimenzionalne pravedničke retorike, na ovim prostorima poznate i iz zadrtih stavova Filipa Davida i njegovih pseudoakademskih učenika, sledbenika i svih ostalih koji ne znaju da debatuju jer već sve znaju. Potresni uvidi u stanje turkmenske opozicije raštrkane po Rusiji i Evropi i slične Helsinške grupacije soroševskog tipa manje su interesantan deo filma u odnosu na njegov osnovni predmet interesovanja, čija obrada nije lišena suvišne, zamorne i ovde dobro poznate ideologizacije ogrnute u retko degutantno moralisanje civilizatorskog aktivizma te se na kraju svodi na kopiju populističke tehnike Majkla Mura (stav 'Protiv "Amerike" u ime "Amerike"'  jednako je plitak po svojim krajnjim dometima kao borba 'Protiv "Zapada" u ime "Zapada"'). Uostalom, autori su se baš zaigrali, čak i zapevavši u svojoj pravedničkoj igri (muzičkog intermeca nema u samom filmu ali ga savršeno potcrtava). Zanimljivo je da, iako se film može odgledati na jutjubu, jedan  njegov deo, onaj koji se bavi berićetnim vezama Martina Bujga i Turkmenbašija prati izobličen ton.

Nijazov je krajem 2006. napustio ovaj svet, a njegov naslednik Gurbanguli Berdimuhamedov je za veoma kratko vreme svima stavio do znanja da se neće previše razlikovati od svog slavnog prethodnika. Doduše, polako ali sigurno Ruhnama, iako je u njenu čast organizovana međunarodna konferencija, gubi svoju svetu poziciju u obrtu kapitala pod turkmenskim nebom. Ostaje da se vidi koji to poslovni potezi omekšavaju srce novog oca nacije.