Without The King (2007)

Od kada smo postovali Titovce, a skoro će dva meseca od tada, među nama više nije Omar Bongo, za koga se ispostavilo da je pošao za svojom ženom koja je preminula svega nekoliko meseci ranije. Iz prijateljske Severne Koreje stižu glasovi da Kim Džong-Il sve ozbiljnije kašljuca i već sprema sina da ga nasledi. Ostali junaci iz prigodne storije kojom smo dostojno obeležili Dan mladosti naših naroda i narodnosti po svemu sudeći su živi i zdravi nauštrb zdravlja svojih država.
Među takvim likovima je i Msvati III, poslednji apsolutni monarh na tlu Afrike. Posredstvom dokumentarca Without A King dobrodošli ste u Svazilend jednu od dve teritorijalne suze na šari Južnoafričke Republike (druga je Lesoto, prava enklava, pošto se Svazilend graniči i sa Mozambikom, jedinom zemljom na svetu čiji grb krasi oružje potlačenih, Kalašnjikov). Više od 60 % svazilendske populacije živi sa manje od dolara dnevno, skoro pola stanovništva je zaraženo virusom side.
Kralj Msvati III je pre 23 godine, sa nepunih 18 leta stupio na vlast, zamenivši na tronu svog preminulog oca Sobuzu II. Zemlja koja je do pre četiri decenije bila pod britanskom vlašću veoma drži do svojih običaja koji se ogledaju u pravu kralja da bira premijera, članove parlamenta, zabrani rad političkih partija i da ima mali milion žena. Sobuza ih je imao 70, Msvati se za sada zaustavio na brojci 14, štancujući dečicu kao na pokretnoj traci, od kojih će jedno, odlukom plemenskog veća odlučiti ko će ga zameniti kada za to dođe čas. Pošto je kralj tek prevalio četrdesetu, na tu odluku će se sačekati.
Ovaj dokumentarac izbliza pokazuje osnovne odlike msvatizma koji po mnogim svojim odlikama podseća na slobizam. Dakle, imamo suverena i njegove satrape koji se kunu u kulturu, običaje i prošlost svoje nacije, dok sa druge strane nimalo nisu imuni na čari koje stižu iz razvijenog sveta. Kamera nam bez reči dočarava raskoš u kraljevskoj palati, pravu pravcatu flotu blindiranih automobila i privatni avion, koji je svojevremeno koštao onoliko koliko se za dve godine potroši na zdravstvo u ovoj nedođiji.
Slika se zatim seli sa kraljevskih visina na dno svakodnevice - vidimo dobrano pijane individue koje stanuju u udžericama, dok im deca piju vodu iz muljavih baruština, pošto druge izvore dragocene tečnosti nemaju. Možda i najpotresniji kadrovi filma pristižu iz sirotišta HIV pozitivnih gde vidimo gomilu malih crnčića kako jedu krajku suvog leba dnevno dok im se fizionomije vidno raspadaju od smrtonosne bolesti.
Kako bi stao na put pandemiji, Msvati je na šapat a koga bi drugog do lokalnih NVO zabranio seks maloletnicima i vratio drevni običaj zvani Umchwasho po kome jednom godišnje svazilendske device defiluju državom. No, kralj je i ovaj pokušaj izokrenuo na stranu zadovoljavanja svoje neugasive libidinozne žeđi odabravši jednu učesnicu, staru 17 godina za svoju ženu. Pošto se ogrešio o sopstveni zakon, platio je kaznu u iznosu od jedne krave, kako tradicija nalaže.
Ipak, iako kralj drži sve rasparane državne konce u svojim rukama, može se bez griže savesti tvrditi da mu je kćerka, princeza Sikhanyiso, ukrala šou u ovom filmu. Na samom početku, princeza nam u palati demonstrira svoj raskošni reperski flow. Zatim je kamera prati na put u Ameriku, gde se školuje na kalifornijskom Biola univerzitetu. Na samom kraju filma, zlatom okupana princeza odlazi u posetu siročićima-sidašima.
Dobrim delom gledanja ovog filma osećao sam stid što živim u zemlji u kojoj se razmaženi građani često žale na uslove života, često nemajući ni najmanje veze sa spoznajom prave patnje, budući da im je očigledno najveći problem da li će ili neće putovati u inostranstvo bez viza. u drugoj polovini filma, oskudicom sluđeni Svazilenđani sa Čeovim likom na grudima sanjaju demokratske snove koji katkad postanu zapaljivi. Ne znaju šta ih čeka.