Antipop Consortium - Fluorescent Black (Big Dada)

Pojava APC na globalnoj hip hop sceni je na razmeđu dva milenijuma ponudila zdrav impuls uveliko posrnuloj i komercijalizovanoj crnačkoj muzičkoj zajednici, u najvećoj meri potonuloj u vulgarni materijalizam i prostačko razmetanje statusnim simbolima podmetnutim u kukavičje jaje umetnosti za mase. Reperi High Priest, Beans i M. Sayyid te producent Earl Blaize su na nekoliko ostvarenja među kojima su ključni Tragic Epilogue (75 Ark, 2000) i Shopping Carts Crashing (Antipop Recordings, takođe 2000) demonstrirali da se na ubedljiv način može repovati o bilo čemu, i što je još važnije, na bilo šta. Nesvakidašnja muzička ponuda mogla je nesviknutim ušima zazvučati prazno i pretenciozno (a nije da nije bilo i takvih primera u opusu grupe), ali je u najčešćem broju slučajeva više govorilo o učaurenosti samih kritičara u mediokritetstvo koje propagira pop kultura. U tom smislu, ime grupe je bilo dovoljna opomena.
Začudo, bilo je i hipstera kojima se svidelo to što rade APC pa su nadrealni stihoklepci u glitch hop ruhu zagrevali publiku na turnejama DJ Shadowa i grupe Radiohead, što pomalo podseća na manevar Madoninog menadžmenta koji je za turneju sredinom osamdesetih kao predgrupu (na kvarnjaka) izabrao Beastie Boys (a ovi radovali propupele tinejdžerke autfitom koji je podrazumevao i džinovske penise na naduvavanje). Kada se učinilo da bi APC mogli i do samog vrha indie hijerarhije (zapamtiću ovaj izraz), grupa se nakon kolaboracije sa Matthewom Shippom raspala, a članovi benda započeli solo karijere među kojima je medijski najvidljivija bila Beansova.
U godinama između tada i danas, kredibilitet APC je u ovim očima samo rastao. Često potpuno sumanute kanonade rima praćene često ingeioniznim producentskim rešenjima veoma lako bi mogle biti predmet neke stručnije i teorijski osvešćenije disertacije. Žal zbog raspada grupe samo je govorio u neuspehu misije sastava - uprkos respektabilnoj plejadi izvođača sa one strane margine, hip hop je kao muzički pravac tonuo sve dublje u zlatni glib. Stoga je početkom ove godine najava da bend sprema povratničko izdanje prihvaćena sa oduševljenjem i velikim očekivanjima.
Avaj, pop kultura čiji su, uprkos negativnoj usmerenosti APC deo, baš i ne poznaje pojam uspešnog kambeka (izuzeci koje sad smišljaš samo potvrđuju ovo nepisano pravilo). Upravo je to ishod preslušavanja Fluorescent Black. U pitanju je nemušti pokušaj spasavanja hip hopa hop hopom, temeljene na pukom izražavanju težnje da se prevaziđu žanrovski limiti. I ako je grupi to polazilo za rukom u prošlosti, sadašnjost definitivno nije njihovo doba - pošto se na ovoj ploči kao fatalne ispostavljaju zamke u koje su već upadali razni spasioci u prošlosti. Konkretnije rečeno, to što je ovaj muzički pravac preplavljen klonovima i idiotima nije novost, a upravo je to ono glavno što APC na ovom albumu ima da poruči.
Čitava prva polovina albuma je u najvećoj meri gubljenje vremena i iščekivanje otpočinjanja dobro poznatog artističkog ludila koje je nekada određujuće krasilo ovaj bend. Stvari se donekle popravljaju u drugoj polovini ove ploče koja se u ušima oteže kao gladna godina, ali ne u zadovoljavajućoj meri i ne na nivou slatke pretnje iz naziva grupe. Samo iz dubokog pijeteta prema ranim radovima benda, ovaj album dobija prelaznu ocenu.