петак, 04. септембар 2009.

Apocalypto (Mel Gibson, 2006)



Predao sam se, kao Sloba u Kumanovu, bez ikakve griže savesti torentskim čarima kako bi nadoknadio propušteno holivudsko gradivo. Ako se zna da mi je Brave Heart jedan od omiljenih filmova, Hollywood at its best, što bi se reklo - jasno je da sam sve ove godine (na svoj kontradiktoran način) bio nestrpljiv da vidim Apocalypto u režiji čoveka koji je potpisao škotski čas časti i dostojanstva (Mel Gibson).
Slično prethodnici Passion of Christ, u vezi koje još uvek pregovaram sa definitivno vrednijom polovinom nasdvoje o projekciji istog, i Apocalypto je vizuelni primer Gibsonove megalomanije - retke osobine vanrednih umetnika koji ne priznaju standarde okoline nego ih sami sebi postavljaju u želji za samodokazivanjem. Ljudi od takve fele su sami sebi najveći neprijatelji, a dar zajednici iz koje potiču.
Priča ovog ostvarenja je smeštena u južnoameričke džungle i prati jedno majansko pleme. Naravno, glumci su naturščici, potomci Maja, priča se na majatanu a cilj je da se primerom iz prošlosti ukaže na probleme sadašnjice, kako su to neki shvatili. Ja nisam. A evo i zašto.
Koliko god se trudio, a trud je evidentan, Gibson je u ovom filmu na kraju uhvaćen u zamku svoje holivudske senke. Gotovo uvek, po nepisanom pravilu, dela koja sebi postavljaju za cilj da postanu primer kreativnog odmaka u odnosu na nešto, na kraju se svedu na to nešto od čega su bežali. Toliko sredstava & prolivenog znoja na kraju nije urodilo plodom, te je Gibson postao žrtva sopstvene megalomanske ambicije.
Traganje za autentičnošću u Holivudu je nalik potrazi za poštenjem u javnoj kući, te je u tom smislu čak i afrička polovina Spilbergovog bajkovitog Amistada efektnija od Apokalipta jer fabričkom patetikom bar iznuđuje emociju. A gde je autentičnost tu je i istorijska verodostojnost, kategorija za koju se odavno zna da joj Amerikanci nisu vični. Kalemljenje actečkog žrtvenog obrasca na majanske sojenice sasvim je nalik gledijatorskoj areni u kojoj koplja ukrštaju i sami imperatori kako bi bili ovenčani kratkotrajnom slavom i Oskarima. Na žalost, Apokalipto ne može da izdrži poređenje ni sa, istorijski gledano smehotresnim a kinematografski efektnim čedom Ridlija Skota.
U veoma zanimljivoj, žustroj i argumentovanoj raspravi nakon gledanja Apokalipta, povelo se pitanje umetničke slobode Mela Gibsona da holivudizuje istoriju. Pitanje je koliko pridev umetničko može da stoji na bilo kom prozivodu na kome industrijski pravoverno (a šou biznis jeste industrija) stoji žig Made in Hollywood, ali čak ni to nije krucijalno zapažanje. Mnogo je važnija činjenica da filmovi poput ovog, zahvaljujući hegemonističkoj poziciji industrije snova imaju moć da se konstitutišu kao istorijska istina u glavama većine pripadnika stada, ljudi koji istinsku intelektualnu duhovnost brkaju sa TV savešću, što je prvorazredna zabluda koje Gibsonovo ambiciozno delo generiše.
Drugim rečima, Gibson je kritiku sadašnjice bezbolno mogao da smesti i u neko drugo istorijsko doba, umesto što se zlopatio sa tehničkim detaljima kojima je u vidu zvezdane prašine hteo da zamaže oči gledalištu, brkajući formu sa suštinom. Istinski zainteresovani za drevne južnoameričke civilizacije mogu pronaći obilje informacija o tom svetu u fascinantnim delima Zenona Kosidovskog. Vrhunska zabava je zagarantovana, i bolje je da požure pošto majanski kalendar najavljuje Apokalipsu 21. 12. 2012.

3 коментара:

nasdvoje је рекао...

možda nisam imala dovoljno argumenata, glavno je da sam se pobunila protiv tog podteksta da je Holivud po difoltu loš i da je sve što iz njega dobro dođe izuzetak, a loše- potvrda pravila. ne verujem u to ni u vezi s Gibsonom. ako je Apokalipt nečeg proizvod, onda je to Gibsonovo ludilo, neka groznica koja mu nije dala da proveri te istorijske istine. s druge strane i istoričari falsifikuju istoriju pa što ne bi i filmadžije. ali imaš pravo oko jedne stvari, a to je da to falsifikovanje u Gibsonovom slučaju posebno smeta jer je film tako napravljen da na mitskom polju kritikuje celu savremenu civilizaciju (hedonizam, beskrupuloznost, šou program) a nastupa iz klasičnog simptoma te ite civilizacije a to je neobaveštenost i površnost. i to je razočaravajuće baš kao i u njegovom Isusu koji sam doduše do pola gledala al dovoljno da shvatim da je Gibson tek pročitao Bibliju i skroz je oduševljen time i sad mu nije dosta da pusti da mu se vera primi, nego se u njemu pretvara u Iliju gromovnika i odma proriče Apokalipsu kroz sado mazo slike. nisam stručnjak al ne verujem da je Isus baš to voleo, da se vernicima maše njegovim ranama pred nosom sve dok im se život ne zgadi. tako da, Isusa neću gledati opet iz početka

nasdvoje је рекао...

holivud nije po difoltu loš. ništa nije po difoltu loše, dosta toga (da ne kažem sve) je podložno kvarenju :)

Vojin је рекао...

film je dobar, odavno nisam gledao tako nešto što je približno istinitim događajima!

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.