Things fall apart; the centre cannot hold
Mere anarchy is loosed upon the world
The blood-dimmed tide is loosed, and
everywhere
The ceremony of innocence is drowned
The best lack all conviction, while the worst
Are full of passionate intensity
William Butler Yeats "The Second Coming"
U minut do 12, država je otkazala Povorku ponosa i proizvela takav anti-klimaks u delu javnosti, da se količina rezignacije koja lebdi u vazduhu može porediti sa onom u leto 1997, kada su se svi razočarali u politiku, te 1999. kada su se svi razočarali u život. Jedna od lepota postojanja životnog daha u grudima je mogućnost promene. To se ne može reći za one koji vole da se smatraju naprednim delom ove zemlje - oni se i dalje razočaravaju. I to je jedina konstanta u njihovim aktivističkim životima. Znam, ništa ne boli kao nesposobnost.
Prvo da osmotrimo ovaj problem sa životne tačke gledišta. Odmah se nameće pitanje: kakva je to alternativa ako ti nudi jedino srdžbu, rezigniranost i jed? Nikakva, nudim svoj odgovor. Srbija je zaista postala prenatrpana akcionim teoretičarima najrazličitijih fela kojima je zajedničko samo to "što bi sve lako oni, ali im drugi ne daju." Ta životna usmerenost da bi neko drugi trebalo da uradi nešto za tebe, odraz je jednog drugog vremena čiji je jedini preostali materijalni artefakt Kuća cveća. Nažalost, duhovnih artefakata je mnogo više - umesto da promena krene od jedinke, pa da postepeno zahvati čitavo društvo, ovde se očekuje da se prvo promeni društvo, pa će jedinke da slede putokaz. Neće ići. I ne ide.
Odgovorno tvrdim, ova zemlja je puna mladih, pametnih i sposobnih ljudi koji su vrlo brzo sami sa sobom raščistili teren po kome je smisleno da se kreću - oni se bore, trude i cimaju za sebe i svoju okolinu. Oni menjaju svet tako što menjaju sebe. Još je Galilej tvrdio da si ti sam jedini delić kosmosa nad kojim imaš takvu, preobražujuću moć, i, srećom, ima onih koji tu privilegiju i koriste na svrsishodan način.
U javnosti ih nećete videti. Suviše su zauzeti da bi se bavili prezentacijama i ličnim promocijama. Javni prostor zagađen je likovima druge fele - onima kojima preostaje samo da bukače jer ne mogu da se pomire sa činjenicom da su veoma obični. Tako želja za neobičnošću postaje znojava strast koju je nemoguće namiriti, jer koliko god se trudili, i što neobičniji bili, oni su i dalje obični.
I duševne bolnice su pune Napoleona, a izmučena Srbija je puna samozvanih revolucionara, reformista, tatinih sinova i maminih maza koji ne znaju ništa drugo da rade osim da se prave važni. Evo, bacite pogled na političku scenu - imate primer Čedomira Jovanovića kome je prvo zaposlenje u životu bilo na mestu potpredsednika Vlade. Kada se zna da on važi za čoveka za koga se tvrdi da predstavlja najmodernističkiju političku opciju ovde, nije ni čudo što je gospodin Jovanović primer za kojim su se poveli mnogi.
Jednostavno, svi su oni odlučili da promene svet oko sebe i ima tako da bude. Videli ste ih prošle godine kako sebi gunđaju u bradu jer su dve devojčice krale patike, a nije ih bilo briga za ono što je prethodilo tome - jer džukačka otimačina teritorije je za njih svakidašnja, normalna stvar. Nije ih bilo briga za dva poginula čoveka tokom demonstracija na ulicama Beograda prošle godine. Zato na sav glas kukaju za teško povređenim navijačem iz Francuske. Zato ćete ih videti kako rezignirano u nemoći pljuju na sav glas državu u kojoj žive i njene građane, svaki dan, po ceo dan. Rizikujete da budete proglašeni za klerofašistu, nacionalistu, reakcionara & truleža u ljudskom obličju ako se usudite da im se verbalno suprotstavite. U svemu tome lako se gube kočnice i dodir sa realnošću. U zemlji seljaka, sramota je biti seljak - pa su svi postali urbani. U eskapizmu koji nameće imperativ neobičnosti, diktat shizofrenije doveo je do toga da su svi počeli da se izdaju za ono što nisu - a ništa bolje nismo ni zaslužili kada smo dopustili da caruje laž. Bila ona nacionalistička ili proevropska, seljačka ili urbana - laž je laž, i vi ste u njoj. Lažete sebe o sebi, lagaćete i druge.
Zbog svega rečenog, ne čudi da nam se ponavljaju iste greške. Greške koje dodatno dolivaju ulje na ionako usijanu vatru, vatru na kojoj je iscvrčalo i ono malo zaliha strpljenja. I videli smo gde nas je odveo put bez neizvesnosti i obećanja o švedskom standardu. I osetili smo kako je biti dopisni prijatelj evropske porodice i kako je to kada te kapitalizam pomiluje po srcu i po džepu. I nema više tajni... a vi se i dalje razočaravate. Pa što ne spakujete te kofere već jednom? A pa da... džabe pitam, pre toga bi trebalo da odrastete.
I "poštovale" su se vrednosti, ali se nimalo nismo izmenili. I to prvo oni koji bi da sole pamet drugima, oni koji se olako prepuštaju čarima auto-rasizma, gađenja, besa i ostalih neprijatnosti prema polusvetu kome toliko suštinski pripadaju, svaki dan po ceo dan.
I što je najcrnje, iza njih ama baš ništa vredno ne ostaje - žali Bože papira, platna, sajber-prostora, mp3 formata - umetnost ne trpi površnost & ne trpi nekompletnost. Ne trpi osrednjost, mediokritetstvo. Ovde je svaki dan Uskrs jer su svi k'o jaje jajetu (što bi rekao Vojko Vrućina: "Svi ste drugačiji na isti način, lave"). Svi bi sve sad i odmah. Svi gube vreme na gluposti. Niko nema nikakav plan. A prečicom se nigde ne stiže. Đavo ne spava, osećam kako se krčkaju nove optužbe - a od repeticije se postepeno otupi i dospe u stanje koje je nalik transu. Ne vidim, ne čujem, ne zanima me.
Prvo da osmotrimo ovaj problem sa životne tačke gledišta. Odmah se nameće pitanje: kakva je to alternativa ako ti nudi jedino srdžbu, rezigniranost i jed? Nikakva, nudim svoj odgovor. Srbija je zaista postala prenatrpana akcionim teoretičarima najrazličitijih fela kojima je zajedničko samo to "što bi sve lako oni, ali im drugi ne daju." Ta životna usmerenost da bi neko drugi trebalo da uradi nešto za tebe, odraz je jednog drugog vremena čiji je jedini preostali materijalni artefakt Kuća cveća. Nažalost, duhovnih artefakata je mnogo više - umesto da promena krene od jedinke, pa da postepeno zahvati čitavo društvo, ovde se očekuje da se prvo promeni društvo, pa će jedinke da slede putokaz. Neće ići. I ne ide.
Odgovorno tvrdim, ova zemlja je puna mladih, pametnih i sposobnih ljudi koji su vrlo brzo sami sa sobom raščistili teren po kome je smisleno da se kreću - oni se bore, trude i cimaju za sebe i svoju okolinu. Oni menjaju svet tako što menjaju sebe. Još je Galilej tvrdio da si ti sam jedini delić kosmosa nad kojim imaš takvu, preobražujuću moć, i, srećom, ima onih koji tu privilegiju i koriste na svrsishodan način.
U javnosti ih nećete videti. Suviše su zauzeti da bi se bavili prezentacijama i ličnim promocijama. Javni prostor zagađen je likovima druge fele - onima kojima preostaje samo da bukače jer ne mogu da se pomire sa činjenicom da su veoma obični. Tako želja za neobičnošću postaje znojava strast koju je nemoguće namiriti, jer koliko god se trudili, i što neobičniji bili, oni su i dalje obični.
I duševne bolnice su pune Napoleona, a izmučena Srbija je puna samozvanih revolucionara, reformista, tatinih sinova i maminih maza koji ne znaju ništa drugo da rade osim da se prave važni. Evo, bacite pogled na političku scenu - imate primer Čedomira Jovanovića kome je prvo zaposlenje u životu bilo na mestu potpredsednika Vlade. Kada se zna da on važi za čoveka za koga se tvrdi da predstavlja najmodernističkiju političku opciju ovde, nije ni čudo što je gospodin Jovanović primer za kojim su se poveli mnogi.
Jednostavno, svi su oni odlučili da promene svet oko sebe i ima tako da bude. Videli ste ih prošle godine kako sebi gunđaju u bradu jer su dve devojčice krale patike, a nije ih bilo briga za ono što je prethodilo tome - jer džukačka otimačina teritorije je za njih svakidašnja, normalna stvar. Nije ih bilo briga za dva poginula čoveka tokom demonstracija na ulicama Beograda prošle godine. Zato na sav glas kukaju za teško povređenim navijačem iz Francuske. Zato ćete ih videti kako rezignirano u nemoći pljuju na sav glas državu u kojoj žive i njene građane, svaki dan, po ceo dan. Rizikujete da budete proglašeni za klerofašistu, nacionalistu, reakcionara & truleža u ljudskom obličju ako se usudite da im se verbalno suprotstavite. U svemu tome lako se gube kočnice i dodir sa realnošću. U zemlji seljaka, sramota je biti seljak - pa su svi postali urbani. U eskapizmu koji nameće imperativ neobičnosti, diktat shizofrenije doveo je do toga da su svi počeli da se izdaju za ono što nisu - a ništa bolje nismo ni zaslužili kada smo dopustili da caruje laž. Bila ona nacionalistička ili proevropska, seljačka ili urbana - laž je laž, i vi ste u njoj. Lažete sebe o sebi, lagaćete i druge.
Zbog svega rečenog, ne čudi da nam se ponavljaju iste greške. Greške koje dodatno dolivaju ulje na ionako usijanu vatru, vatru na kojoj je iscvrčalo i ono malo zaliha strpljenja. I videli smo gde nas je odveo put bez neizvesnosti i obećanja o švedskom standardu. I osetili smo kako je biti dopisni prijatelj evropske porodice i kako je to kada te kapitalizam pomiluje po srcu i po džepu. I nema više tajni... a vi se i dalje razočaravate. Pa što ne spakujete te kofere već jednom? A pa da... džabe pitam, pre toga bi trebalo da odrastete.
I "poštovale" su se vrednosti, ali se nimalo nismo izmenili. I to prvo oni koji bi da sole pamet drugima, oni koji se olako prepuštaju čarima auto-rasizma, gađenja, besa i ostalih neprijatnosti prema polusvetu kome toliko suštinski pripadaju, svaki dan po ceo dan.
I što je najcrnje, iza njih ama baš ništa vredno ne ostaje - žali Bože papira, platna, sajber-prostora, mp3 formata - umetnost ne trpi površnost & ne trpi nekompletnost. Ne trpi osrednjost, mediokritetstvo. Ovde je svaki dan Uskrs jer su svi k'o jaje jajetu (što bi rekao Vojko Vrućina: "Svi ste drugačiji na isti način, lave"). Svi bi sve sad i odmah. Svi gube vreme na gluposti. Niko nema nikakav plan. A prečicom se nigde ne stiže. Đavo ne spava, osećam kako se krčkaju nove optužbe - a od repeticije se postepeno otupi i dospe u stanje koje je nalik transu. Ne vidim, ne čujem, ne zanima me.
Постови
7 коментара:
Ja sam bio apsolutno za paradu.Kao sto cu biti i da Hare Krisna mogu slobodno da pevaju na ulicama grada. Ali to na zalost jos nije moguce. Previse je agresivnih ljudi ovde. Omladina u teretanama, mrki i nadrkani pogledi, to postaje lifestyle. Na to cu stalno da ukazujem, jer mi to najvise smeta, a ne drzava. Kao sto nisam na strani Pescanika i ljudi koji mrze svoju zemlju, tako necu biti ni na strani Vukadinovica kada odobrava zvizdanje himni, ni na strani Antonica kad podrzava nekakvu Porodicnu setnju sa Dverima i raznim olosem. Nista nije crno-belo,i sve zavisi od okolnosti. A ovog puta su one bile takve, da sam bio na strani Druge Srbije. Mora da postoji pravo na razlicitost, i svako treba da bude ono sta hoce, samo da ne ugrozava drugoga.Za to se borim. I treba da se zgrazavamo kad neko prebije Francuza i kad guske kradu patike, i to ne znaci da me boli uvo za sve ostalo.
Bata
hipotetički gledano, ni ja nisam protiv održavanja bilo čega. druga je stvar što bih ja lično u malo čemu uzeo učešća. sasvim treće je šta se sve krije iza toga, kakav utisak želi da se ostavi, tj. kakva je prava pozadina priče.
ali ono što mi smeta je plebiscitarni karakter čitave priče. biti ili ne biti. nedostatak nijansi. što znači da moram da se opredelim. a ako ja to ne želim jer se ne vidim ni međ jednim ni međ drugim znači da je moja sloboda ugrožena. kao što ti kažeš, ništa nije crno-belo, ali tako ispada.
iz toga proiziliazi iznuđivanje saosećanja, osnovno merilo trgovine emocijama. ni u tome ne želim da učestvujem. bez obzira na okolnosti, one uvek mogu da se kontekstualizuju u pogodnom pravcu. a ovde je atmosfera takva da sutra i nešto najbolje da se desi, naći će se neko kome to neće odgovoriti i ko će u svemu tražiti dlaku u jajetu. to ostavlja ruke u okovima.
Slažem se sa Bratislavom...ipak je ovog puta preterala desna ekipa...a plebiscitarni karakter čitave priče u smislu biti il ne biti je neminovan u tom javnom društveno-političkom smislu...tako je uređen svet...posledica dualizma...mislim da je tako svuda...ali zato postoje usamljeni glasovi poput vasdvoje i još nekih indie likova koji se trude da imaju svoj individualistički stav koji nije crno-beli i koji nije ni pod čijom kontrolom, sa kojim se možeš složiti ili ne...to je ok, iako bi se i takvim stavovima moglo zameriti zbog toga što ne zauzimaju stranu...ono kao-šta vi glumite-treću petu srbiju...mislim...ume da bude mnogo zajebano kad se objašnjavaš sa ljudima...ja ne volim konflikte, čak i kad sam imao drugačije mišljenje, milion puta sam ga prećutao...
ima na fejsbuku grupa "nijedan od ponuđenih odgovora" :) ali ne bih se složio da je to nezauzimanje strane. to je samo odbijanje da se poklekne pred psihologijom stada. mislim da si na tragu srži problema - a to je bolno pojednostavljivanje veoma kompleksne slike gde promili predstavljaju procente, a da procenti nemaju pojma da promili to za njih rade. tu negde uleće ova priča o kojoj je bata pričao - koja stranu da zauzmem, ako na jednoj strani npr. imam halucinantnog peru lukovića a na drugoj podivljalu decu iz obraza? kao, pera je anti-fašista, pera sluša rok, pa zato treba da budem uz peru? nije nego. obrazovci ne vole zapad, pričaju o srpskim žrtvama, pa treba sa njima da se personifikujem? neću da se svodim na te bedne predloge. neću da se redukujem jer ne želim da budem ako oni.
kao anomalija u gradskom nazovi indi-svetu, u kome sam mnogo desnije pozicioniran ako gledaš iz domaće vizure, to jest dosta levlje, ako posmatraš istu sliku iz globalne perspektive, od većine ljudi iz tog sveta, meni je malo dojadilo da stalno moram da se postrojavam i razvrstavam, kada ionako slabo vidim da bilo ko iz te ekipe radi nešto što ima potencijal da ostavi dublji trag. uglavnom vidim poziranje i tapšanje po ramenu, iste burazerske priče i ništa više, neku kao duhovnost u pokušaju, pa se posle svi čude što deca idu na stadione i/li pristupaju obrazu, pa kad se nešto loše desi, svali sve na njih i operi ruke. neću da budem deo toga, iako sam duhovno bliskiji toj opciji, uprkos nemalim političkim razlikama. ali izgleda da ovde ni po jednom osnovu nije dozvoljeno da se štrči.
Dobro...ja ne poznajem lično taj svet, već ih znam samo kao medijske ličnosti. Pera Luković ume da sere kao foka i da lupeta neviđeno, ali opet mislim da Pera ne sere baš uvek i mislim da mora da postoji, kao i to da je Obraz stvorio Peru, a ne Pera Obraz...ako prestane da postoji Obraz prestaće da postoji i Pera...primećuješ li da od kada je počeo da bledi Koštunica, počeo je da bledi i Čedomir...naravno, ja to kukumavčenje o ljudskim pravima iz Peščanika i prosipanje žuči slušam jednom u dva-tri meseca kad popizdim na neki potez mainstream vrhuške, ali uvek mogu slobodno da ih odje... i nije mi blam da priznam da sam se zajebo u proceni...kao što rekoh ja sam pomalo paljevina i uvek dam šansu čoveku koji mi se dopadne, ali često se ispostavi posle izvesnog vremena da sam se zajebo...tako je bilo sa svim političarima koje sam glasao...sad više nemam favorita...
evo i ja malo da se uključim i, verovatno, samo povećam sveopštu zbrku. čini mi se da se iza te priče o kriznim situacijama u kojima moraš da se svrstaš krije zapravo potreba da svi sve kažemo na isti način što je daleko od ideje sporazumevanja i tolerancije. nervozu svi imamo po bezbroj raznih linija, ali se presek tih linija stalno pomera na težišta koja su najbezbednija. meni smeta uniformnost ove vrste jer osećam da je nametnuta, guše me nametnute debate, što ne znači da mi do njih nije stalo u nekom humanističkom smislu. uhvatiš sebe da naklapaš u prazno o tome jer misliš da treba, a opet ako ne naklapaš o tome prepušten si da se opet nekim argumentima braniš od osuda okoline jer nisi budan. to je ko ritual. nije bitno oćeš ti otići na neki skup ili nešto uraditi po pitanju te debate, bitno je da u nekim društvenim krugovima, pred svedocima izgovoriš, svojim argumentom potkrepiš tu logorsku vatru i tako se pričestiš. sklona sam paranoji da je ovakvo uvođenje poreza na spavanje štetna stvar, jer svako je aktivan u svoje vreme i zatvaranje tog obruča oko ljudi, osuđivanje, nametanje debata, društvenih pitanja koje treba da savladamo i naučimo na njih odgovore da bismo se osećali dobro i zrelo kao društvo iscrpljujuće je barem za mene. ne zato što sam lenja nego zato što se argumenti ponavljaju horski i ukidaju, svojom uvek alarmantnom akutnošću, sve druge moguće poglede na stvarnost. dobar primer je pričanje priče. postoje ideje i postoje priče kao sledovi događaja. ideje mogu biti zajedničke, one uvek cirkulišu među ljudima, ali svako ima svoju priču kroz koju dolazi do onoga što mu je bitno. zlo je kad ti neko kaže da priču svog vremena treba da ispričaš tako i tako inače mu ne pripadaš il, još gore, unazađuješ ga. naglašavanje tog trenutka, srođavanja sa njim i odgovaranja na njegove potrebe kroz priču, a ne kroz ideje kod ljudi ili bar kod mene unosi strah da postoji samo jedan zacrtan način na koji mogu da mislim i učestvujem u društvu. a to je loše i otupljujuće.
pobuna, po mom mišljenju dolazi sa raznih strana, ali takav, neformiran, nekontrolisan, nekanalisan glas možda ne tolko pobune kolko nervoze, upravo se guši zahtevima da on, kao svaki drugi glas mora biti priključen horu. i nekako stalno ta kontradiktornost da ima milion strana i da se i dalje usitnjavaju jer suštinski niko nigde neće da pripada, ali hoće da za sebe pronađe argumente unutar sistema. to me nekad izluđuje. konfuzno
Da, treba da se borimo za svoje misljenje, koliko god ono bilo usamljeno...Najsrecniji sam kad vidim da nisam u kalupu, da nisam vojnik odredjenih drustvenih krugova. To me raduje. Ej, pa zar nije sloboda i sirina kad mozes da kazes i da priznas da ti se pored, na primer, New Order i Dinosaur Jr, svidja i neka pesma od Goce Trzan ili Blek Pantersa? Zar to nije super?
Ali ne, ovde ljudi imaju potrebu da te svrstaju. Ako sam radio na B92, automatski se ocekuje od mene da sam na liniji po svim pitanjima... Od politike do muzike.To je zamorno.
Bata
Постави коментар